Почетна / Култура / Дуго путовање у геј сутра

Дуго путовање у геј сутра

Улога забавне индустрије у геј револуцији

Све је нормално што није нормално – кључни је и свеприсутни канон новог либерализма који морамо да преузмемо са Запада. Једна од диктираних и подразумевајућих ствари је свеобухватни преображај у поимању, односу и прихватању геј популације. А кључни је промотoр овог важног едукативног процеса понуда такозване забавне индустрије

Ето, коначно смо постали Свет. И Европа приде. Шетали смо поносно са онима који не би требало да буду поносни. И звиждали црквеним звонима. Све за тај свет који је одавно испред нас у свему и зна боље од нас шта је добро, а шта није. Чак и када није. Или барем није за нас. Испред су одавно и у тим шетњама ПОНОСА и среће. Ми никако да схватимо да смо заостали и примитивни све док не докажемо просветљење и коначно схватимо да су ненормални постали нормалнији од нормалних и да имају права да се због тога радују. Дуго су се, додуше, за то борили. А једна од главних алатки у том трвењу са заосталима и у њиховом просвећивању били су велики и мали екран. Они су дуго отворени ринг у којем се одвија меч без краја јер му се нове рунде стално додају, а грогирани представници превазиђених времена ударцима свих врста доводе се у ред пред камерама, испред којих и иза којих је све већи број упућених у материју истинске сексуалне среће. У тој константној борилачкој тензији, водећу улогу, иницијаторску и егзекуторску, имају финансијски, политички и социјално-политички изузетно моћне организације за заштиту права геј популације (ЛГБТ, ГЛААД…) које врше упорни притисак на студије, продуценте, телевизијске куће, односно, у најкраћем, на све учеснике филмске и телевизијске производње. Њихова је револуција агресивна и веома борбена. И стреми бесповратном и комплетном преображењу модерног човека у некога ко осећа стид ако није геј или не схвата како је добро бити то, односно ко на узвишени и срцепарајуће неспутано широки начин гејеве не прихвата као изузетне личности, чије је задовољство у спаваћој соби окренуто искључиво истом полу.

Индоктринација суптилних продора У том процесу такозвана забавна индустрија има најважнију улогу. Примери актуелне доминације квазилибералних вредности у западним друштвима, међу којима је промоција геј вредности једна од најзначајнијих активности, постају из дана у дан све бројнији. Радикалнији заправо. Пример, рецимо, прошлогодишњег канског победника, мучно празног и глупавог чак тросатног филма „Плаво је најтоплија боја“, чијем су се обавезном хвалоспеву придружили и критичари света па су му на истом фестивалу доделили и награду „Фипресци“ (дакле, и професионални процењивачи и оцењивачи најважнијих вредности су „на црти“) − туробно порнографско лезбејско промовисање нових назора више личи на порно-час геј обуке него на уметничко дело с покрићем и квалитетима који оправдавају његово постојање, хваљење и награђивање. На исти агресивни и недокучиво слободни начин се у првим борбеним редовима промовисања лезбејства одавно налази телевизијска серија „Лезбејке“ (Queer аs Folk) која има и енглеску и америчку верзију, и током протекле је деценије обезбедила позицију пионирског прегалаштва у овом смислу. Рекордно бројне награде приде. Али, много је делотворнија индоктринација која има суптилне продоре. Много је чешћи случај да су, као случајно, поједини ликови у иначе тематски сасвим конвенционалним остварењима геј. Боље упућени у програм актуелне понуде на малим екранима сигурно с великим чуђењем (само, додуше, иницијалним пошто су се брзо и такви катарзично окренули тамо где треба) наилазе на геј ликове у жанровима и програмима који немају никакве везе са сексом. Као што се пре неколико деценија десило да су исти либерални духови изменили структуру упослених у медијима, инсистирајући на „афирмативној акцији“ („позитивни“ расизам) на плану боје коже, тако сада њихови наследници у геј револуцији захтевају доминирајући простор „својих“ у екипама филмова и серија, али и у причама које претварају у целулоидну или електронску историју.

[restrictedarea]

Геј ликове, тако, у свакој новој години (сезони) добијамо у све снажнијој дози. Права најезда на овај начин сексуално оријентисаних ликова присутна је у свим програмима. За ту сврху ангажовани бројачи из ГЛААД недавно усхићено обелоданише да су избројали педесет геј ликова у понуди текуће телевизијске сезоне. До овог се обиља дошло корак по корак. А пресудни је корак, како се испоставило, гигантских размера, начинила серија „Вил и Грејс“, чијих је чак осам сезона од краја деведесетих до средине прошле деценије положило моћни темељ за уздизање геј небодера још недефинисаних висина. Сећајући се ове вишеструко награђиване хумористичке серије са хомосексуалним протагонистом у центру пажње, амерички  потпредседник Џо Бајден пре две године поносно је изјавио како је реч о историјски најзначајнијем телевизијском производу који је за промовисање геј популације и образовање америчког друштва у том смислу учинио више него било који политички активиста. И био је сасвим у праву. Моћ забавне индустрије је огромна. Индоктринација што долази са екрана је делотворнија од било каквих говора и књига. А неопходна постепеност код инсталирања неке идеје или вредности много је ефикаснија и бржа ако долази у наизглед необавезној и забавној форми. Баш је на тај начин пионирски помак серије „Вил и Грејс“ надградио ситком „Модерна породица“, који је ове године, све са и даље равноправно и важно присутним брачним хомосексуалним паром који је усвојио дете, ушао у шесту сезону овенчан, чак и ове године, освојеним „Златним глобусом“.

Свеприсутни геј угао и геј фокус Али, далеко од тога да је овај ситком једини. Не постоји жанр којим се актуелна телевизијска понуда с обе стране океана бави а да у њему не бива пронађен простор за неки геј лик. Главне јунакиње нове женске затворске серије „Наранџасто је у моди“ су, разуме се, лезбејке. Геј ликови су имали кључни или врло велики простор и у хит-серијама „Два метра под земљом“, „Добра жена“, „Даунтонска опатија“, „Рукис“, „Освета“, „Увод у анатомију“, „Жица“ (по многима најчувенији геј лик створен је за ову култну криминалистичку серију, коју и даље публика сматра најбољом икада) „Гли“, „Ружна Бети“, „Уједињене државе Таре“, „Каприка“, „Америчка хорор прича“, „Очајне домаћице“, „Калифорникација“, „Браћа и сестре“… Све ове серије су годинама биле најгледаније и најнаграђиваније, и као такве су без икаквих проблема и било чијег отпора (смањења гледаности) промовисале једнакост сексуалне оријентације, толеранцију и неопходност да се препозна такав избор код других. А оне су само врх леденог брега. Неколико десетина филмова из такозване независне продукције, с растућом тенденцијом да се тренд дограђује, имају у својим причама геј угао, чак све чешће и геј фокус. Иако, изузев увек обилно награђиваних и од критике егзалтирано хваљених биографских остварења која се баве животописима геј икона или активиста („Милк“, „Капоти“, „Либераче“…) ти ликови сами по себи нису ангажовани већ сасвим стереотипни, њихово је стално присуство пред очима гледалаца од суштинског значаја за борбену готовост геј гериле. Колико је моћан индоктринациони потенцијал забавне индустрије, непотребно је објашњавати свуда осим код нас. Наши филмски и телевизијски производи су без тих примеса јер су наивно препуштени појединцима који их сами и стварају. Отуд изостанак националне стратегије у било којем правцу, а са њом и пројекције о ономе што би требало да буде домаћи интерес у друштву наше сутрашњице. Пошто га нема, бићемо принуђени да прихватамо туђе. И да с њима, као нашима, марширамо улицама и звиждимо црквеним звонима заосталости. Гејоизовани. Прајдизовани. Лоботомизовани.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *