Почетна / Култура / Знамење страдања и славе

Знамење страдања и славе

Крст је сада најснажнији и најотворенији хришћански симбол, његова духовност надилази знаковно, предметно или иконографско, њиме се покрштава и уводи у духовни свет

Београдски Народни музеј приредио је изложбу „Говор крста“ (до 31. августа). Са још неколико истовремених изложби та институција се и пре завршетка обнове зграде враћа у центар културних дешавања. „Говор крста“ је по обиму и значају вредна изложба, приказује мале и велике крстове из времена раног хришћанства и средњег века, полијелеје, светиљке, крстове ношене у процесијама, престоне крстове, иконе, копије фресака, графике домаћих и страних уметника и богат пратећи документациони материјал. Аутор изложбе је, уз бројне сараднике, Наташа Церовић, део изложеног блага позајмљен је од Музеја Српске православне цркве а каталог ће изаћи током трајања изложбе.

ВИШЕ ОД СИМБОЛА Како предочава изложба, крст потиче из неолита и представља више од симбола. Својствен је већини култура и цивилизација а као укрсница живота и смрти, вертикале и хоризонтале, Истока и Запада, постао је још у антици соларни симбол, хришћанство му је само дало нову сакралност. Поједини облици крста, као кукасти, такође припадају разним културама, од индијске, кинеске и тибетанске (у којој има различито значење у односу на страну ротације) до барокне – Хитлер је први такав крст угледао на своду локалне цркве. Као изразит сунчев симбол присутан је и на мозаичком поду охридске хришћанске базилике из петог века, уз пауне као симболе бесмртности и васкрсења. Кукасти крст је доживео симболички пад нацистичком злоупотребом, мада Миро Главуртић каже да свастика није могла бити веродостојно хришћанска јер је реч о крсту поломљених кракова, о антикрсту под којим се појавио претеча Антихриста.
Крст је сада најснажнији и најотворенији хришћански симбол, његова духовност надилази знаковно, предметно или иконографско, њиме се покрштава и уводи у духовни свет. Иницијатичку вредност крста добро је познавао Свети Сава, крстио је објектом од горског кристала изузетне лепоте и духовне снаге, који се чува у Музеју Цркве Савина покрај Херцег Новог. Крст упија и шаље енергију јер је живи симбол, изворни и изврсни знамен хришћанства и хришћанских вредности још од тренутка када га је цар Константин Велики уочи одсудне битке видео на небу у сунчевом диску зачувши Божје речи „In hoc signo vinces“ – „У овом ћеш знаку победити“. После те визије и победе започиње историјски успон хришћанства. Света Јелена, Константинова мајка, пронашла је крст Христовог распећа у Јерусалиму. Прави крст међу три са Голготе препознала је по томе што је чинио чуда, болесница положена на њега устала је здрава. Као и њен син, имала је визију о откривању Часног крста − не би стекла душевни мир да није извршила Божји налог.
[restrictedarea]

ОД КАЛВАРИЈЕ ДО ЛАНЧИЋА Пут крста од Калварије до симбола на ланчићу, који штити милионе верника, није био лак, као ни пут Христа и хришћанства. Вековима су га стари хришћани сматрали срамотним знаменом Христових мука, страдања и смрти, нису му давали значај у односу на друге Христове префигурације као што су винова лоза, риба, добри пастир, паун или сидро (спасење). Распеће је сматрано понижавајућим, ређе се представљало, увек са обученим Христом и без знакова бола. Тек од десетог века чешће се приказује у данашњем виду, спори успон крста водио је и ка свести о Христовој херојској смрти, физички најболнијем и најтежем античком начину погубљења, који је Богочовек превладао као и саму смрт. Многи предмети на овој изложби сведоче о путу крста а самим тим што су крстолики, они су и сакрални. Чујемо шта о томе каже ауторка изложбе: „Крст је као знак настао знатно пре појаве хришћанства, са различитом симболиком у многобројним културама у којима је коришћен. Током дуге историје хришћанске религије, добио је данашње вишеструко значење. Пре свега, означава оруђе Христовог распећа. Стога је крст обележје Исуса Христа, његовог мучеништва и страдања ради спасења човечанства. Такође је знак Божје љубави спремне на жртву и истински знак васкрсења. Представља наду у спасење и вечни живот. Симбол је рајског дрвета живота, које рађа бесмртне плодове Христовог страдања и искупљења. Хришћански мислиоци сматрају га симболом свега створеног, а поштује се и као знамење победе. Многи верују да је крст као хришћански симбол први пут забележен на рељефу у Палмири из 134. године и то у виду знака Х. У време тајног исповедања хришћанске вере, један од његових ‚скривених‘ облика био је сидро, које апостол Павле помиње у посланици Јеврејима. Са особинама данашњег симбола, први пут је потврђен као Христов монограм истакнут на заставама и штитовима Константинових војника у бици на Милвијевом мосту 312. године. За симболику крста важна је и мозаичка слика у Цркви Светог гроба у Јерусалиму (IV век) на којој је приказан као дрво живота. Овај облик симболично представља Часни крст – место страдања Исуса Христоса, чији изглед није прецизно утврђен.“

ЗНАК СЛАВЕ Речи са низом сугласника као што је српска крст најстарије су у фонду индоевропских језика, одатле и латинско crux. Различит од других видова крста какве су паганске далекоисточне свастике или староегипатски анк, хришћански знамен се од понижавајућег развио до симбола славе, што је једна од победа хришћанства. Од усправне греде коју су Феничани (познати као лукав народ) први користили за мучење и погубљење, Распеће се уздигло до космичког симбола искупљења људских грехова и јединства Бога и људи у страдању Богочовека. Из првих, једноставних назнака укрштаја две греде, од грчког једнакокраког до латинског, сада највише прихваћеног, како бележи „Лексикон иконографије, литургике и симболике западног хришћанства“, крст се у православљу и католичанству мењао најмање у четрдесет различитих типова. Повезан је са историјским личностима као што су Свети Петар, Свети Андрија и Свети Антун, који из поштовања нису дозволили да буду распети на истој врсти крста као Христос, али и са институцијама и организацијама попут папства, Малтешких витезова и немачких гимнастичара. Облици и говор крста упућују да је реч о ликовно најразвијенијем симболу, што разнолико документује изложба у Народном музеју.

_____________________________________________________________________________________

СРБИЈА – ДРЕВНО ТЛО
Овакве изложбе потребне су свакој а посебно нашој средини јер освежавају национално сећање, говором симбола сведоче о уметности, предметима, историји и личностима током векова хришћанства, доприносећи борби против секуларизације друштва. Изложбу посвећену српским и византијским крстовима приредио је 1993. године и Душан Миловановић у београдском Музеју примењених уметности као један од посвећеника у средњовековна знања. Никада не смемо заборавити да је Србија древно тло првобитног хришћанства, које овде постоји много пре Савиног масовног покрштавања Срба. Код нас су покрај Ниша пронађене хришћанске некрополе из четвртог века, Свети Павле је на путу ка Риму боравио крај Охрида, где је од шестог века најутицајнија архиепископија, а култ ранохришћанског Светог Димитрија је био толико раширен да су Сремска и Косовска Митровица добиле назив по њему. Овде је хришћанство било присутно када је Европа дивљала у паганству. На наш удео у славној историји која се може свести и на причу о крсту подсећа изложба у Народном музеју, као једна у низу којом та установа доприноси вредностима српске културе.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *