Игор Друз /Саветник главнокомандујуће војске ДНР/: Ослободићемо Кијев

…једина непознаница је за колико времена и са колико проливене крви

Разговарала Наташа Јовановић

Пад малезијског путничког авиона је провокација Запада и његових украјинских марионета. То је препознатљиви рукопис „11. септембра и Кула близнакиња“, „пронађеног хемијског оружја у Ираку“, „Рачка“, „Сребренице“… Међутим, за разлику од укрофашиста, ја не желим да извлачим коначне закључке до завршетка истраге. Јер, ми имамо оно што кијевској хунти недостаје, а то је правна свест, каже у разговору за „Печат“ Игор Друз, саветник Игора Стрелкова, главнокомандујућег Војске Доњецке Народне Републике.

Одмах по паду авиона, кривица је приписана источноукрајинским снагама отпора. Која је била прва реакција ДНР?
ДНР је била потпуно спремна да одмах по паду малезијског авиона на територији Украјине помогне и створи услове међународној комисији да дође до истине. Али уместо стварања заједничке комисије, која би одмах почела истрагу катастрофе, какав је био план, украјинска страна је, пренебрегавајући принцип претпоставке невиности, пренебрегавајући у суштини чак и резултате истраге, одмах за све оптужила Русе из Новорусије и Руску Федерацију. Притом, грубо се служећи лажима. Задатак украјинских клеветника био је стварање сулуде конспиролошке теорије да су „терористи-сепаратисти“ заменили „Боинг“ са „Ан-26“, оборили га, а потом се, о чуда(!) постарали да све прикрију.

Одмах по обарању авиона, 17. јула, појавила се изјава потписана као ваша, у којој се коментарише обарање авиона „Су-25“ и „Ан-26“, као и неке друге авио-катастрофе.
Да, појавила се, наводно, моја изјава да је транспортни авион „Ан-26“ оборен изнад града, да је пао у рејону рудника „Прогрес“, у близини отпада. У наставку измишљене изјаве стоји да стамбени објекти нису оштећени и да на месту пада авиона ради извиђачка група. То су све бесмислице. То никада нисам рекао.
Званично изјављујем да нисам давао никакве изјаве за јавност поводом било каквих авио-катастрофа. Посебно што сам тог дана, 17. јула 2014, цео дан био заузет решавањем различитих организационих питања, тога дана нисам писао никакве дописе нити давао било какве интервјуе. У првој половини дана био сам на састанцима на којима су ме видела многа званична лица ДНР, и друго, помагао сам у организацији Крсног хода и такође у њему узео лично учешће. То је дан трагичне погибије у Руској православној цркви прослављене свете царске породице, тако да за коментаре, чак и да сам хтео да их дајем, једноставно нисам имао времена.
Нас више не изненађују чудовишне лажи украјинских медија, који су нас више пута оптуживали (нас, снаге самоодбране!) на пример, за артиљеријско гранатирање Доњецка и Луганска. Зашто бисмо ми то радили када су градови под нашом контролом, да и не говорим о томе да ми не користимо фашистичке методе украјинске армије, која иза себе оставља опустошене мирне квартове наших градова. Према мишљењу многих медија фашистичког кијевског режима, на Криму, на пример, нема шта да се једе, нема мобилне везе, у Одеси смо сами себе спалили у Дому синдиката, у Луганску смо сами себи уништили центар града… Једноставно, њихове лажи немају граница.

Са погоршањем ситуације на Мајдану, били сте принуђени да одступите из свог града на Крим. Колико нам је познато, тамо сте такође активно учествовали у одредима самоодбране Крима, уочи његовог присаједињења Русији. Можете ли нам укратко описати тај период који је означио почетак сједињења руских земаља?

После државног удара, моји пријатељи и ја смо са оружјем у рукама отпутовали да служимо у снагама самоодбране Крима. Предвиђајући рат, ангажовали смо поуздане инструкторе (бивше војнике специјалних војних јединица СССР − ГРУ) и прошли обуку бојевог гађања, борилачких вештина, изучавали минирање… Наравно, за кратко време ми смо, авај, могли стећи само базни ниво знања и обучености. На југу Украјине, заједно са Игором Стрелковим дали смо свој скромни допринос присаједињењу Крима Русији. Потом смо отпутовали да помогнемо Донбасу у његовом устанку против кијевских фашиста, трудећи се да наша борба буде заступљена на оба фронта, на оном на терену и оном информативном.

У најтежим моментима борби око „новог Стаљинграда“, као добровољац стигли сте у већ легендарни Славјанск и постали саветник Игора Ивановича Стрелкова. Каква је била ситуација у Славјанску уочи вашег пробоја?
Украјински казнени одреди су уништавали све пред собом. Читаве улице Славјанска биле су изрешетане плотунима „Град“ и хаубицама. Наша артиљерија је била веома слаба, толико да је било немогуће зауставити уништење града и убијање становништва. Поред тога, блокадни прстен је био већ скоро завршен, дани су нас делили од тренутка када ћемо остати без хране и муниције, а непријатељ је био у огромној предности.
Због тога су у најмању руку чудне спекулације некаквих назовипатриота о томе како је Игор Стрелков крив за „све на овом свету“. Укључујући и предају града. Из неког разлога они прећуткују да су он и његови борци месецима херојски заустављали наступ читаве армије, иако их је било на почетку само стотину, на крају тек неколико хиљада. Наоружани скоро једино малокалибарским оружјем, они су задржавали офанзиву скоро 15 000 добро наоружаних професионалних војника.

Снаге самоодбране су биле принуђене да напусте Славјанск.
Били смо спремни да се боримо до краја, спремни да извршимо и то наређење главнокомандујућег. Сви смо већ били оставили завештање и опростили се са најближима. Одлука је била на Игору Стрелкову, а ми апсолутно верујемо како у његову људскост, тако и у његово војничко искуство. Јер, тај човек је прошао кроз четири рата и то као добровољац.
И његова одлука је, сматрам, била исправна. Шта би се десило да је руска армија остала да до краја брани Москву 1812. године, или Кијев 1941. године? Тада не би било ни заузимања Париза од стране војске Царске Русије, нити заузимања Берлина од стране Црвене армије, већ би дошло до узалудне погибије – „јединог савезника Русије“. Апсолутно сам уверен у нашу победу, у то да ћемо ослободити и Кијев. Једина непознаница је са колико крви и за које време.
У овом тренутку наше снаге самоодбране ојачале су одбрану Доњецка, који је био пред падом и где је изникло и издајника и лопова. Главнокомандујући Игор Стрелков сада успешно искорењује и једне и друге, бранећи град.

Са вама је у Славјанск стигла и једна храбра девојка из Немачке, која сада проноси истину о повампирењу фашизма у савременој Европи. Реците нам нешто о тој задивљујућој немачкој девојци…
То је моја сарадница у „Народном сабору“ још из Кијева. Она је заиста храбра и паметна, овладала је великим знањем у различитим областима, говори више језика, добро познаје и медицину. У службу армије Новорусије довела ју је православна вера, коју је прихватила још пре 15 година у Немачкој. Њој су се отвориле очи, схватила је у какву Содому се претворила Немачка. Она је посетила руске светиње, прожела се руским духом, схватила да је Русија „последњи катехон“ који чува цео свет од сила зла. Пре једанаест година преселила се у Украјину, сматрајући је једном целином са Русијом. Била је послушница у манастиру, новинар. Постепено, она се потпуно русификовала, примила је чак и наше недостатке – почела је да касни на састанке. Учествовала је и у самоодбрани Крима, а сада је много сазнала и о фронту под Славјанском. Морам рећи да је тамо, у одсуству струје, воде, мобилних веза, уз експлозије граната, уз кратак сан у убогим склоништима од бомби, непрекидно понављала: „Слава Богу за све.“ Најбоље Европљанке у којима је још жив дух хришћанских предака долазе нама.

После напуштања Славјанска, тешки бојеви су се водили по целој територији Доњецке и Луганске Републике. Какве су ваше прогнозе даљег развоја догађаја, постоје ли шансе за мир?
Као и наш главнокомандујући, уверен сам у победу. Како је правилно рекао Игор Стрелков, ми морамо ослободити Кијев од олоша који је тамо засео. Надам се широј помоћи Русије – у том случају ће победа бити извојевана са релативно мало крви. Сматрам да ратне злочинце типа Порошенка, Турчинова, Коломојског, Јацењука, Кличка, Тјагнибока треба предати суду и сурово казнити за злочине против човечности, за масовна убиства мирних становника, рушење градова, за почињени државни удар. Нама је мир потребан, али не по сваку цену. Америка често организује грађанске ратове, потом све поставља за преговарачки сто, онда уводи „миротворце“ и ствара „мир“ под контролом својих војника и окупационе администрације. Тако је било и у Босни.

У последње време се говори и о српским добровољцима у армији Доњецке и Луганске Републике. Да ли нешто знате о њима и о њиховој борби?
Да, сасвим недавно нам је стигло појачање – 205 српских добровољаца. То нас је много обрадовало. Према мојим подацима, у Донбасу укупно ратује око 250 српских бораца. Ми смо такође спремни да помогнемо Србима, чиме се, додуше, својевремено бавио наш главнокомандујући Игор Стрелков, који је као добровољац ратовао на страни Срба почетком 90-их година прошлог века.

Какви су ваши утисци о Игору Стрелкову, већ легендарном команданту армије Доњецке Републике?
Стрелков је храбар, честит и паметан човек. Још у току самоодбране Крима видео сам како он, без обзира на свој командантски статус, узима аутомат и иде на најопасније задатке. Узгред, ни присаједињење Крима није било апсолутно мирно и безопасно, како неки мисле. Двојица бораца самоодбране су и тамо погинула. Стрелков није поткупљив, он је оцрковљени православни човек који редовно иде у храм, исповеда се и причешћује. Практично не пије алкохол, не пуши, увео је „суви закон“ међу борце, искоренио пљачку. На нашим знамењима је − лик Господа Христа. Својом непоткупљивошћу и талентом он је стекао велики ауторитет међу свим борцима. Мислим да би без њега и његовог одреда Доњецк већ био у рукама кијевске хунте.

Што се тиче руског народа у Украјини, чини се да сада пролази кроз пакао кроз који је пролазио српски народ последњих деценија. Паралеле су задивљујуће…
Запад силно мрзи руску цивилизацију и Србију – тај „мали катехон“ на Балкану. Мрзе нас зато што смо православни. О својој мржњи према православљу говорили су многи западни политичари. Али главно је – њихово делање. Запад се бави истинском дехристијанизацијом света уништавајући православне у Србији, Украјини, намећући страшну порочност читавом свету.
На крају разговора замолили смо Игора Друза за кратко обраћање Игора Стрелкова читаоцима „Печата“. Ускоро је електронском поштом стигао следећи одговор његовог саветника:
„Игор Иванович Стрелков је све време веома заузет на фронту. Међутим, поручио је свим читаоцима ‚Печата‘ да се веома радује доласку сваког српског добровољца. И да је уверен у победу, јер та победа ће бити заједничка.“

_______________________________________________________________________________________

Рат је био неизбежан

Уочи „догађања на Мајдану“ били сте познати православни друштвени делатник у Украјини, публициста и председник „Народног сабора Украјине“. Можете ли нам рећи нешто више о ситуацији која је претходила догађајима на Мајдану, о политици Украјине, утицају Запада. Речју – о стању ствари уочи великих немира…
„Народни сабор Украјине“, на чијем сам челу био, јесте православно-патриотски покрет који је подржавао јединство руске цивилизације, породичне вредности, борбу против корупције…
Ситуација у Украјини уочи рата веома је подсећала на предратну ситуацију у Југославији. У Украјини се, такође, као и на простору бивше СФРЈ, на једном месту стекао православни, католички и свет ислама. Једина идеологија која их је све спајала – она комунистичка – пропала је, а на њено место дошле су деструктивне идеологије финансиране од САД: бандеровска (у потпуности подсећа на идеологију усташа) либерална и исламистичко-милитаристичка (била је заступљена углавном на Криму). Недавно је Викторија Нуланд, официјелни представник Стејт департмента, јавно признала да су САД за последњих 20 година утрошиле пет милијарди долара на „развој демократије“ у Украјини. Јасно је да је новац ишао неофашистима, исламистима, хомосексуалцима, ултралевичарским комунистичким групацијама. Заправо, новац САД био је намењен свима онима који су отворено показивали анимозитет према руској цивилизацији и православљу, при чему уопште није било пресудно њихово политичко опредељење.
Поред тога, све наведене групације биле су финансиране и од европских сателита САД, Немачке, Француске, Холандије и Велике Британије. Њихов задатак у Украјини био је да вештачки одржавају тензије и противуречности у украјинском друштву, потискујући здраве снаге.
Реакција украјинских власти свела се на кукавичко прихватање таквог стања. Та иста Партија региона, која је донедавно суверено управљала земљом, сада је разбијена и сатерана у ћорсокак управо због глупости својих вођа које је такође финансирао неофашистички бандеровски покрет. Лично сам на овај сценарио упозоравао Партију региона и озбиљне људе у Москви још пре две године, па и раније.
Но, код њих су се појавила два питања. Прво: кад си толико паметан, зашто ниси богат?
И друго: како ти уопште нешто можеш схватити, ако си верујући?
Због тога је следило спокојно и саосећајно тапшање по рамену: „Поразговарајте са мојим помоћником“, „Дођите сутра“, „Ако сам рекао сутра, онда сутра“…
Пре две и по године публикован је мој текст у којем сам написао:
… Необандеровци се регуларно рекламирају по свим медијима и радо су виђени гости у најпопуларнијим телевизијским емисијама. То је апсолутно немогуће без знања и подршке високих званичника из руководства земље – укључујући и безбедносне ресоре, који очигледно рачунају да ће уз помоћ екстремиста решити одређене тактичке задатке.
Било је сличних примера у историји. (…)
Храњен „високоразумним“ политичким технологијама, револуционарни „пас“ ће ујести газду. Тако је било са тајном полицијом ослабљене Империје Романових, која је буквално својим агентима попунила терористичке организације, рачунајући да ће имати контролу над њима. Због тога је финансирала њихове организације, толерисала им чак и терористичке акте као у случају убиства Столипина, кога је убио агент тајне полиције. Ти исти су и извршили револуцију, користећи се тајном полицијом као заклоном. Тако је било и са КГБ-ом у време касног СССР-а, који је организовао „Народне фронтове“. И ти народни фронтови су помогли распаду СССР-а захваљујући везама са „органима“. У последња два случаја, ослабљена власт се играла ватром, решавајући оперативне задатке уз помоћ непријатељских јој радикала. Међутим, нису специјалне службе искористиле екстремисте, него екстремисти специјалне службе.
Отприлике таква ситуација се сада ствара у Украјини. Како је саопштио аутору овог текста један високорангирани чиновник који је желео да остане анониман, у окружењу Јануковича који је муњевито губио популарност скован је план како спасити његову политичку каријеру. Ти људи су одлучили да дају карт бланш украјинском неофашисти, који је јавно обећао да ће се борити „против жидова и Москаља“. Заправо, они су почели његову промоцију још за време владавине Јануковича, када је „Свобода“, партија Тјагнибока, уз помоћ низа угледних чланова Партије региона, отимала гласове од конкурената из блока Јулије Тимошенко. Сада су неки истакнути „регионалци“ замислили да прво увуку „Свободу“ у Врховну раду са тим истим циљем, а потом да од ње направе идеалан „боксерски џак“ за Јануковича у другом кругу председничких избора.
Заиста, на фону „хуље“ Тјагнибока чак и Виктор Фјодорович, који је већ изгубио приличан део популарности, изгледаће као чувар мира и правног поретка. Некоме очигледно не дају мира ловорике Жака Ширака, који је тријумфално победио својеручно отхрањеног „папирнатог тигра“ Ле Пена у другом кругу избора. Политички „циркус“ тамо је у потпуности успео: француске будале са зажареним погледима праведног гнева ишле су тада у групама по трговима лепећи плакате са захтевима да се лепа Француска спасе од Ле Пеновог „фашизма“.
Виспрени спаситељ Париза, Ширак, успео је да под својим знамењима уједини све, од крајње левих троцкиста до ситносопственичких центриста. И тријумфално је победио на изборима.
Међутим – Украјина није исто што и Француска, са њеном железном влашћу „у свиленим рукавицама“, са привидно „независним“ медијима и џепним фашизмом, створеним под контролом специјалних служби. Фашизам у Украјини је истински.
У тим околностима, није изненађујуће да фашизам у Украјини расте. Природно, партија „Свобода“ нема никакве шансе да победи на територији читаве Украјине и тамо изгради нешто попут Трећег рајха. Али они засигурно имају шансе да узму власт у њеном западном делу и да тамо организују етничко чишћење, уколико, не дао Бог, развој ситуације крене по југословенском сценарију распада Југославије… http://ruskline.ru/news_rl/2012/01/04/ukrainskie_vlasti_sdayut_ulicy_kieva_neonacistam/
Управо се то и збило. Због кукавичлука и глупости украјинских власти, фашисти су заузели власт у скоро читавој Украјини. Дакле, рат је био неизбежан. Моји пријатељи и ја смо се свим силама борили да га зауставимо. Но, чак и у периоду евромајданских нереда, власти нису желеле да послушају мој савет, сматрајући да не треба растеривати Мајдан, да је договор могућ.У таквим околностима једино нам је преостало да помажемо „Беркуту“, подржавамо информативне снаге правног поретка, позивамо да се заустави започети рат.