Почетна / Колумне / Глобално и локално антируско спиновање

Глобално и локално антируско спиновање

Наводни детаљи тајног „плана Меркел – Путин“ пример су међународне црне пропаганде евроатлантских центара моћи

Светски а не само наши медији посветили су велику пажњу наводном „плану Меркел – Путин“ за разрешење „украјинске кризе“. Како се тврди у „анализи“ објављеној у британском дневном листу „Индипендент“ (The Independent) који је дошао до „ексклузивних информација“, његову суштину представља трампа Москве и Брисела (односно са њим повезаног Кијева) око Југоисточне Украјине и економско-финансијских уступака за Крим и укидање санкција. Наводно, Русија би обуставила сваку финансијску и војно-политичку подршку проруским снагама у рејону Доњецка и Луганска и прихватила да исплати извесну финансијску компензацију Украјини. Уз то, „Газпром“ би са овом државом потписао по њу повољан аранжман, којим би било обезбеђено дугорочно снабдевање гасом. Затим, Кремљ би прихватио даље економско, па и политичко повезивање Украјине са ЕУ. Заузврат, западне државе би признале улазак Крима у састав Руске Федерације и са њом поново успоставиле нормалне пословне и друге везе. Што се Кијева тиче, он би морао да пристане да се трајно одрекне чланства у НАТО.
[restrictedarea]

КРАЈ РУСКЕ УКРАЈИНЕ Пре него што дам коначан суд о томе да ли је овакав „план“ реалан, да се укратко осврнемо на то шта би он значио за Русију и глобалну (гео)политичку констелацију снага. Прво, Русија би трајно изгубила Украјину. Велики део њене популације већ се хомогенизовао око антируске позиције власти у Кијеву. Евроатлантски стратези су већ постигли значајан циљ: претварање немалог дела Украјинаца у готово нове Пољаке. До сукоба, релативно мали сегмент украјинске популације био је антируски настројен, док је и већина оних који су били прозападно опредељени дошла на такву позицију хипнотисана пропагандом о ЕУ као синониму за опште благостање. Сада се у великој мери и политички и национално аморфни а примарно опортунистички украјински друштвени „мејнстрим“ приклонио антируској позицији. Рат и са њим спрегнуте негативне страсти учинили су своје!
На другој страни поларизованог украјинског друштва постоје другачији трендови (као код нас у Црној Гори када је тамошња власт кренула путем отвореног етничког и државног сепаратизма). Значајан део рускојезичног становништва те дубоко идентитетски подељене, али у том погледу и флуидне земље враћа се својим коренима. Многи који су деценијама убеђивани да су припадници у рано доба бољшевизма административно утемељене украјинске нације суштински се враћају својим (мало)руским коренима. Иако је Кијев успео да успостави војно-полицијску контролу над већим делом Украјине где живе грађани који говоре руским језиком, срца многих од њих куцају за успех федералистичких снага на истоку земље. Јер, оне се боре не само за слободу крајева који гравитирају Луганску и Доњецку већ и свих других делова Украјине који желе да негују свој изворни идентитет.
Када би Москва, како се наводи у поменутом „плану“, заиста дигла руке од подршке својим сународницима у Украјини, унутар те земље десило би се следеће: са истока би кренуле масовне избегличке колоне ка Русији (налик ономе што се дешавало са нашим народом у Српској Крајини 1995. године) а у остатку земље међу Мало(Русима) дошло би до таквог разочарања да би многи убрзо утонули у украјински идентитет, и то у антируском виду који би поразом руске идеје тим пре дефинитивно био потврђен код оних што су га већ прихватили. Украјина, чије интегрисање са ЕУ би Русија још требало и да подржава, муњевито би се хомогенизовала на антируским основама. Све у свему, ЕУ а потенцијално и НАТО добили би тако нову карику – и то са преко 40 милиона становника а на само 400 километара од Москве – у „новоевропском ланцу“, тј. на коридору источноевропских држава који служи евроатлантском непријатељском опкољавању Русије.

ТЕРАЊЕ САВЕЗНИКА Друго, Кремљ би прихватањем описаног „компромиса“ целом свету а и свом народу послао по себе разорну поруку. Обзнанио би да је слаб и веома економски зависан од Запада. Глобални имиџ Русије био би урнисан. Приче о полицентричном свету пале би у воду све док се Кина не реши да озбиљније „стане на црту“ САД. И то су још понајмање негативни ефекти по Москву у случају реализације „плана“ о којем говоримо. Још горе је што би се многи Руси деморалисали а унутрашњи заговорници „депутинизације“ Русије – односно њеног уласка у западну орбиту макар као периферног члана евроатлантске „породице народа“ – добили би крила. „Мајдан“ у Москви постао би нешто што више не делује бајковито. А и пре него што се он евентуално догоди, отпочело би брзо дистанцирање руских савезника на постсовјетском простору а и шире од Руске Федерације.
Ако би се показало да Русија није у стању да се (из)бори за виталне националне интересе у Украјини, тамо где се ради о њеном народу, шта би од ње могли да очекују савезници у Киргизији или Казахстану или пак „стратешки партнери“ у Србији? Од Белорусије преко Јерменије до Средње Азије локалне власти би настојале да динамизирају односе са Западом и на неки начин ускоче у неки од његових „чамаца“ ако их већ не зову у евроатлантски главни „брод“. Што се њега тиче, уместо да, притиснут економским недаћама, настави лагано да тоне, добио би нови замајац и привлачност. Опет, са свих страна изолована Русија би могла само да чека да пре или касније и сама упадне у неку његову неоколонијалну корпу.
Испало би да је све оно што је Кремљ чинио од краја епохе Јељцина било потпуно бесмислено. Но, тако неће бити! Сигуран сам да је „план“ немачке канцеларке и руског председника у виду о којем се протеклих дана говорило пука пропагандна хорор бајка. Свакоме разумном јасно је какве би биле његове последице и отуда је несумњиво да Москва не би ишла путем постепеног самоуништења. Да је спреман да тако оконча политичку каријеру и осуди своју земљу на судбину секундарног фактора, Путин не би ни чинио све оно што од 2000. године ради. Лако је могао да буде настављач Јељцинове политике и на тим основама одавно величан у Лондону, Вашингтону или Бриселу. Уместо тога, кренуо је опасним путем обнове руске величине! Вратимо се сада нашој основној теми.
Колико сам обавештен – а не износим сада само своја апстрактна разматрања поменутог „плана“ већ и проверене податке – уистину су се одвијали тајни преговори на релацији Москва – Берлин. И елементи који су сада пласирани у јавност углавном јесу били помињани. Међутим, „Индипендент“ је тенденциозно превидео нешто што је за Русију неизоставни део сваког мировног аранжмана и тако тотално променио контекст преговора. Ради се о унутрашњем преуређењу Украјине и одржавању фер избора како би се на разним нивоима уз учешће (про)руске популације конституисала легална и легитимна власт. Садашња централна украјинска владајућа гарнитура, која је рођена у преврату а после „потврђена“ на сумњивим изборима одржаним у ратним околностима и уз прогон политичких противника кијевског режима (чак је било и ликвидација чланова изборних комисија) јасно је да је демократски неутемељена.
Крај унутрашњих оружаних и (гео)политичких сукоба у Украјини и у вези са њом подразумева темељно реконструисање устројства те земље. Одавно је било јасно да мира за њу нема без неке врсте „Дејтона“, а он подразумева и (кон)федерацију ове комплексне државе. Тако би било очувано и државно јединство и свако би могао да негује своје специфичности без страха да ће доћи до мајоризације са идентитетски затирућим и геополитички нежељеним последицама. Таквом мировном аранжману, а не подели Украјине, Русија тежи од кулминације кризе и свакако без њега не би ускратила подршку проруским снагама и (мало)руском становништву Украјине. Ко год систематски пласира приче о супротном, као што је случај у вези са „планом“ којим смо се бавили, то ради тенденциозно, у циљу слабљења руске позиције. У питању је специјални рат који у описаном сегменту има за циљ деморалисање (Мало)Руса и јавности Русије.

НЕЗАВИСНОСТ ОД ИСТИНЕ Да је тако, јасно је већ и из сагледавања власничке структуре британског „Индипендента“, односно из посредне повезаности његовог деловања са аналогним руским медијима. Газда поменутог листа – који са позиције изразитог „заштитника људских права“ неретко веома оштро критикује Путина и његову администрацију – јесте руски бизнисмен са политичким претензијама, Александар Лебедев. Помало је необично да је човек који је 1984. године завршио специјализацију на Факултету КГБ данас острашћени „борац за људска права“. Но, да није прихватио да буде и то – наравно на начин који је компатибилан са геополитичким плановима водећих евроатлантских средишта моћи (што значи да контролисано, ради фарсе о демократији и поверења јавног мњења, критикује мане Запада, док хистерично напада његове спољнополитичке опоненте) – не би му ни било допуштено да постане власник неког иоле озбиљног медија у Енглеској. Тамо се о слободном тржишту и политичкој конкуренцији много прича, али се добро зна „ко коси а ко воду носи“. За иностранство су намењене либералне бајке, а код куће је све подређено глобалној моћи англосаксонског картела.
Лебедев се енормно обогатио у мутним јељциновским временима. Са позиције једног од руских тајкуна пожелео је да задобије и политичку моћ. Тако је 1997. године ушао у врх партије Јељцину блиског Виктора Черномирдина „Наш дом – Русија“. Но, као човек великих амбиција, склон да у свему буде „прва виолина“, ту није нашао своје место и отуда није дуго ни остао у наведеној странци. Наставио је да плови политичким водама у потрази за острвом прворазредне моћи. Међутим, од када је Путин узео власт и завео ред, што је подразумевало и поткресивање политичких крила економској олигархији, то је постало много теже. Тако је Лебедев мењао странке, укључујући и владајућу „Јединствену Русију“, али није даље стигао од посланичке позиције, док су његове фрустрације расле.
Коначно увидевши да, док је Путина, људи слични њему (Лебедеву) неће бити у политичкој сфери оно о чему маштају (тј. моћници на квадрат који несметано могу да пројектују своје богатство на прворазредну политичку улогу) – а не желећи да пристане на оно што је у постојећим околностима реално – повукао се из руске политике и акценат ставио на стицање медијске моћи (у самој Русији али и у глобалним оквирима па из те позиције опет додатно у својој земљи). Уједно, он који је у Путиново доба припадао разним патриотски настројеним партијама (од поменуте руске кључне владајуће странке преко „Отаџбине“ до „Праведне Русије“) одједном је постао заклети либерал и „борац за људска права“.
У Путиновој Русији његови планови да постане Берлускони из фазе пре власти и тако трасира пут да затим иде и његовим политичким стопама, као што је било очекивано – изјаловили су се. Зато је 2009. године почео да ствара своју енглеску медијску мрежу чији је део 2012. године постао и дневни лист од којега је почела цела ова наша прича. А у самој Русији, иако није могао да постане медијски тајкун са низом електронских и штампаних средстава масовног информисања, ипак је сувласник 39 одсто акција Западу блиске руске „Нове газете“ (Новая газеета) чији контролни пакет деоница држи новинарски актив а преосталих 10 одсто акција поседује стари миљеник Запада, Михаил Горбачов.

ВИР НЕЛОГИЧНОСТИ „Нова газета“ су оне руске новине што су, имплицирајући недоказану а мало вероватну руску кривицу, убрзо после неразјашњеног обарања малезијског путничког авиона на насловној страни објавиле поруку: „Опрости нам, Холандијо“. То су онда као ударну вест о руском посредном признању злочина, као део оркестриране антируске кампање пренели медији широм света. А када је лист под значајним утицајем Александра Лебедева тако одрадио своје (а и други власници су по правилу његови истомишљеници) – у специфичну акцију која се поново врти око малезијског авиона укључио се и његов главни енглески медиј. Притом не мислим на рутинску антируску кампању намењену западној публици, већ на причу о тајном „плану Меркел − Путин“. Он је намењен, као што смо већ рекли, пре свега даљем деморалисању руске јавности и проруског дела Украјине, односно представљању Русије као онемоћале, уплашене и стога бесперспективне земље свима који у свету према њој имају симпатије и у њу полажу наду.
Зато се толико о том „плану“ говорило и код нас али и у самој Русији! А колико је све контрадикторно и у духу јефтине пропаганде, где се од њених конзумената не очекује да сложе чак ни баналне коцкице, говори нам баш злоупотреба обарања малезијског авиона. Лебедевљев лист је за то одмах бацио кривицу на Русију. Опет његове енглеске новине убрзо затим износе тврдњу да је та трагедија пореметила руске планове. Да је Москва малтене молила Меркелову да је извуче из украјинског конфликта и тако по цену одрицања од виталних националних интереса спаси „пропасти“, а онда се догодило по Русију фатално обарање малезијског путничког авиона због чега је цео „план“ пао у воду. У тој фантазмагорији ни раније САД, Велика Британија и неке друге силе нису биле вољне да праве уступке „злом“ Путину а онда се десила несрећа због које су додатно заоштриле однос према њему.
Није него! Или су Руси оборили авион, или је неко други то учинио да поремети њихове планове. Није баш да би сами себи помрсили конце које су пажљиво заједно са Берлином претходно спајали. А уистину су то радили. Само што су конци, уз оне елементе које је навео „Индипендент“, имали и неке друге. Баш ти су од кључног значаја за Москву и без њих је све друго ирелевантно. Наравно, ради се о унутрашњем преуређењу Украјине, односно таквом нивоу децентрализације који гарантује политичка, национална и језичка права (мало)руског становништва. Ту смо поново стигли до малезијског авиона, али из другог угла. Како се каже, „у лажи су кратке ноге“. „Индипендент“ посредно признаје ко је имао интерес да се догоди трагедија и вероватно срушио цивилни ваздухоплов. То су они којима није одговарао прави тајни „план Путин − Меркел“.

ИГРА ХЛАДНОКРВНОСТИ Русија је довољно јака да може да истраје у одбрани својих легитимних позиција у Украјини. Нема разлога да пристаје на фазну капитулацију, што би представљао „план“ о којем је писао британски лист руског тајкуна. Поготово је тако сада када смо већ стигли скоро до краја лета и није далеко период од октобра до априла када је руски гас од насушног значаја за велики део Европе, те је поигравање санкцијама много опасније за ЕУ него за Русију. Москва може хладнокрвно да чека средину 2015. године, али Брисел, Берлин, Варшава и многе друге европске престонице не могу ни иоле слично да ишчекују јесен 2014. Зима је и пре епохе гаса била велики руски савезник. Тим пре је то у наше време. И што онда Кремљ баш сада да клекне са далекосежним негативним последицама по себе?
С друге стране, Русија је стварно тежила, а и даље то доследно чини, мирном а одрживом разрешењу украјинске кризе. То подразумева компромис, али такав да ипак буде задовољен макар минимум руских стратешких интереса. Они су: 1) трајна војно-политичка неутралност Украјине; 2) федерализација државе; 3) бар имплицитно прихватање уласка Крима у састав Руске Федерације од стране Запада; 4) неугрожавање руских енергетских планова и економских перспектива. Заузврат, Русија неће стајати на путу украјинског (неизвесног) пута у ЕУ, подржаће територијални интегритет ове државе и помоћи ће њен економски опоравак.
Коме то не одговара? Па онима који су и распалили пожар у Украјини. Ако већ не могу да потпуно наметну све што желе (а то је свестрано укључивање антируски препариране Украјине у редове тзв. Нове Европе) онда им је намера да макар што дуже траје геополитичка ватра на граници Русије, са негативним последицама које то има на односе Москве и Старе Европе, као и на развој Руске Федерације. Јасно је да то не одговара ни Русији, ни Немачкој, ни другим релевантним европским државама, нпр. Француској. Да би се наведене и друге западне државе гурнуле што даље у конфронтацију са Русијом, односно да би се изазвала хомогенизација Запада, потребне су трагедије налик оној са погибијом скоро 300 путника над украјинским небом. Још када оне могу да спрече руско-немачку контраофанзиву какву би представљали истинско, а не искривљено заједничко решење за излазак из велике европске кризе, те активно лобирање Берлина и Москве њему у прилог. Ако ништа друго, Немачка би имала како за своје западне партнере, тако и за домаћу јавност јак алиби за неприхватање нових санкција против Русије.
Да се нелогичности које из свега тога провејавају не би лако уочиле, ту су разни руски, енглески, немачки, па и наши медији што пеглају ствари и прекомпонују стварност. У том светлу треба гледати на фамозну причу око искривљеног „плана Путин − Меркел“, али и на разне друге сличне небулозе типа оне коју је ових дана пласирао такође енглески лист – „Фајненшел тајмс“ (Financial Times). Тај часопис по принципу замене теза тврди да је главни ЕУ заговорник санкција и чврстог приступа Русији Ангела Меркел, док Британија тешка срца и невољно прихвата да следи Немачку. Спиновању нема краја! А шта преостаје онима који своју империју граде на насиљу и грубој експлоатацији других, док су им уста пуна прича о људским правима, демократији и равноправности међу државама?
Срећа по њих је што широм света има много оних који желе да уђу у редове „златне евроатлантске милијарде“ па и да буду део њене елите. Уз њихову помоћ лакше је лажи продавати као истину и тако препарирати људе који у суровој егзистенцијалној трци и у вртлогу оног најгорег од популарне културе немају много простора и жеље да критички мисле. Но, битнији су од њихових пропагандиста они што стоје иза лажи и разних подметачина као, већ је јасно, „украјински Рачак“. Ипак, да би прво било уочљивије, важно је разјаснити и друго. Зато смо се уз раскринкавање позадине пласирања дезинформација о преговорима између Москве и Берлина позабавили и онима који тај прљави посао обављају и методама којима се служе, а руске су горе лист! Сличне њима, и то у много већем броју, имамо и ми у Србији а тек ће се они пуном паром бацити на посао (макар се сада правили да су у пријатељским односима са официјелним Београдом) када отпочну радови на коначном увлачењу Србије у антируски табор или на покушајима рушења власти која на то (надам се да ће тако бити) не пристаје!
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *