Одломци из Дневника – У БОРБИ ЗА ПРВО МЕСТО

Пише Милован Данојлић

Победе изабраника се књиже као лични успеси, као охрабрујућа  предсказања, као потврда ваљане опредељености у животу… Напред н а ш и! Узвик подразумева и Напред  м о ј и! Ако они не освоје оно што сам  промашио, други нема ко

Спорт пратим онолико колико се то не може избећи. Тако су, захваљујући „jавном сервису“, и до мене стизали одјеци  онога  што се, овога лета, дешавало у Јужној Америци. Најјачи утисак остављала је навијачка грозница; она ми се учинила занимљивија од  игре и постигнутих резултата. Епидемија је захватила и Кинезе, што је доказ више да ни они нису мимо свет. Нама, природно отпорнима, остало је да са стране, као посматрачи, нагађамо какве се све фрустрације, наде, сујеверне рачунице, љубави и мржње у том колективном заносу  крију, иживљавају и лече, какви се симболични ратови, посредством супротстављених екипа, добијају и губе. Репрезентативци, наиме, не представљају само своје нације и државе; они су оптерећени страсним, коцкарским очекивањима  милиона инокосних јединки, задужени за освајање њиховог самопоштовања и душевног мира. (У случају Ђоковића, то је белодано јасно.) Победе изабраника се књиже као лични успеси, као охрабрујућа предсказања, као потврда ваљане опредељености у животу… Напред н а ш и! Узвик подразумева и Напред  м о ј и! Ако они не освоје оно што сам  промашио, други нема ко.

Треба рећи да су спортска надметања – посебно међународни фудбалски сусрети − готово једини јавни простор где је националном егоизму допуштено да се испољи свом силином своје потиснуте и осумњичене енергије. У осталим областима и односима  игра се лицемерна комедија  пријатељевања, љубави, солидарности, космополитизма, братства-јединства, разумевања других и друкчијих, или чега се ко досетио у вештини  прикривања  онога о чему се стално мисли а никад не говори. Кодекс хипокритског политичког говора намеће занемаривање завичајне и етничке припадности. Од тога је, у спортским сусретима, и после, на улици, изузета навијачка популација, као и извештачи са бојног поља. Тада, одједном, покуља лава плебејске осећајности, погазе се обавезе препоручљивог говорења и пожељног понашања.

Посебно је занимљиво пратити разлаз између исправног  мишљења и неисправних, спонтаних осећања у Француској, земљи високе националне самосвести, коју еманципована париска елита  ограничава и гуши. Потомци Николе Шовена, занесеног родољуба из година Царства, исмевају његову простодушност, а да патриотски вирус нису одстранили из тајних кутака својих душа. Оно што се тамо учаурило показује се за време фудбалских  окршаја између, рецимо, Париза и Марсеља, или у двобојима Гала и Германа. Телевизијски водитељи, по правилу противници националне заслепљености, живну кад треба објавити какав успех националног тима. Притом, за сваки случај, примењују аутоиронични отклон, па успехе Галског Петла оглашавају са подсмешљивим  узвиком „Кукурику!“, колико да умање победничко ликовање. Оно што се у политичкој и привредној утакмици крије, у спорту се објављује на сав глас.

[restrictedarea]

Сам живот је, по том схватању, утакмица која се, свакодневно, наизменично добија и губи. Живимо у епоси самоувереног либералног капитализма, чији  су идеали пласман на тржишту, високо котирање на Берзи, производња намењена извозу… Ко се не ухвати у коло, осуђен је на животарење под надзором ММФ. Успети, или црћи…

Уочи извођења пенала на утакмици Грчка − Не Знам Ко, тв-извештач даде нам и нека успутна обавештења о старом балканском  народу, па, сасвим озбиљно, рече:

„Грци су постигли велике успехе у филозофији.“

Не треба се чудити, није смешно. На том ступњу мишљења и закључивања, из перспективе спорта који је постао бизнис, у знаку  незадрживог напредовања и успевања, Хераклит, Парменид, Платон и Аристотел су спортисти, атлетичари људске мисли, грчки навални играчи у сукобу с остатком човечанства. Ухватили су се укоштац са кинеским, индијским, персијским и арапским  мислиоцима и повели су са 4:0; резултат им се и данас признаје. На неком нашем факултету, државном или приватном, свеједно, млади извештач је научио да је свака делатност роба која се вреднује на Берзи, или има неко место на спортским табелама. Мишљење је, у неку руку, спортска дисциплина: ваља мућнути главом, активирати сиву мождану масу. Остаје нам да одредимо колико поена дати Платону, колико Декарту, куд ћемо са Ничеом и Шестовим.

Овој замисли се одупиру учесници игре. Сократ је био усмени мислилац, а његови саговорници су одбијали да себе назову мудрацима: представљали су се као „пријатељи мудрости“. У тој врсти пријатељске оданости нема апсолутних победника; сваки је успех релативан и подложан оспоравању. Звање апсолутног првака  је непознато. Логици беспоштедног капиталистичког надметања (конкуренције) бестселера и допингованих шампиона овакав став је  неразумљив; он одбацује њену идеолошку основу… У Платоновој држави није било места за песнике; модерна држава, заједно са њима,  избацује и филозофе.

Што се Срба тиче, ствар је још компликованија.

Наше учешће у светској утакмици има перверзан карактер. Ми, самопожртвовано, пуцамо на последње место. Не знам како друкчије разумети оцену једног коментатора који, осуђујући спорост истражних органа у расветљавању атентата на Ђинђића, рече:

„На свету нема земље у којој се петнаест година безуспешно трага за организаторима  једног злочина!“

Има, још како има. Прошло је пола века од убиства Џона Кенедија, прикупљено је на десетине хиљада сведочанстава и докумената, на предмету су се окушали бројни новинари и комисије, и ствар је и даље нерашчишћена. Светска криминалистичка сцена је, уопште узев, замраченија од наше. Арафата отроваше пред очима целог демократског Запада; удовица се, са две године закашњења, усудила да затражи обдукцију. Налаз није објављен.

У свему овоме слух нам пара она суперлативна конструкција „На свету нема“, којој су наши људи тако склони. Само да смо први, није важно где и у чему. Ако не може у врху, онда на дну табеле… Бити најгори, и то је неки успех: даје нам право на горко самохвалисање.

Није лако носити ожиљке малог народа. Кидамо се у противречностима, батргамо се, тражимо ослонац на покретном тлу. С једне стране, отворени и гостопримљиви; с друге, преосетљиви на сваку критичку реч, чак и кад долази од оних које не поштујемо; простоумни, и самим тим у опасности да наша сусретљивост буде примљена као покорност. Зато се, повремено, наш гостољубиви смешак окреће у одбрамбено  мрштење, у осорну гордост, или, како рече Цвијић, у крутост и уображеност.

С обзирношћу никад не можемо претерати, у њој је отменост  душевног живота, али се и за њу траже повољни климатски услови. Под санкцијама, бомбама, клеветама, уценама и ултиматумима уздржавање је нездрава самопринуда. Скромност приличи успешнима и јакима, она ојачава њихову моћ. Скромност слабих  је самоубилачки избор: они су на њу осуђени. Ми смо, данас, толико измождени и осиромашени да би нас скромност живе покопала. Отуда очајнички трзаји. Будимо најгори, само да не скапамо у летаргији! Џилитамо се, окрећемо несрећу у бурлеску. О каквом се самопоштовању може говорити у ситуацији кад се готовина (део националне територије) уступа за празна обећања, чије се испуњење унедоглед одлаже? Наши се предводници, изгледа, надају да ће ситним лукавствима надиграти светске мајсторе лагања и подваљивања…

Покојни Јаков Гробаров је, својевремено, избацио узвик: „Зауставите планету, хоћу да сиђем!“ Повик је остао без одјека. Ухватили смо се у коло, увучени смо у трку коју је тешко напустити, али нам је остало право да оцењиваче и њихове оцене не узимамо одвећ озбиљно. А између првог и последњег места постоји и оно што се зове златна средина.

[/restrictedarea]