Алдо Моро, Милошевић, Јанукович нека се припреми…

Пише Никола Мартић

Постоји ли веза између украјинског „Десног сектора“ са западноевропским екстремним организацијама из времена Хладног рата, попут „Црвених бригада“ из Италије и немачког крила ове организације „Бадер-Мајнхоф“? Анализа тајне америчке операције „Гладио“, која никада није суспендована, а смишљена је ради уклањања анти-НАТО лидера, пружа нове увиде и у савремену природу америчке „доминације пуног спектра“ на Старом континенту

Криза у Украјини резултат је специјалних операција тајних служби Запада. Исте службе имале су своју улогу и у бацању Србије на колена. Ове акције неодољиво подсећају на нешто што се догађало широм Европе крајем прошлог века. Сећате ли се велике афере око америчке операције „Гладио“?

Крај Другог светског рата означио је поделу Европе, конфронтацију НАТО и Варшавског пакта и почетак тзв. Хладног рата који је, како ће се показати, на тлу европског континента вођен свим могућим средствима. Једна од највећих бојазни лидера НАТО алијансе за Западну Европу била је могућност инвазије Стаљинове Црвене армије. Због тога су САД покренуле тајну операцију „Гладио“, операцију регрутовања припадника „бивших нациста“, који су формирали парамилитарну структуру у свим западноевропским државама, а обучавани су како за обавештајни рад, тако и за евентуални герилски рат против окупатора, у случају инвазије и насилног свргавања „демократског режима“.

Детаљи о томе били су предмет истраге званичних правосудних органа у Италији, Белгији и Немачкој крајем осамдесетих година.

 

МАЧ ЦИА Америчка тајна операција „Гладио“ (назив потиче од латинске речи „gladius“ – римски кратки двосекли мач који су користили гладијатори) европска паравојна формација НАТО састављена од тајних агената „спавача“ који би, у случају да Стаљин окупира Западну Европу, организовали герилски отпор новој комунистичкој власти, временом је прерасла у средство за вођење тајног рата против оних политичких лидера који су или кокетирали са комунизмом, или су се на било који начин противили установљеном поретку НАТО протектората у својој земљи.

Метод „рата“ против ових политичара подразумевао је убиства (обелодањено је постојање спискова за одстрел западнонемачких политичких лидера који су „виђени“ као могући колаборационисти са комунистичким окупатором)  затим терористичке акције против цивилног становништва и легалних структура власти (за које би били оптуживани комунисти како би се утицало на популарност Комунистичке партије) као и субверзије, политичке уцене и подметања, чиме би строго контролисани масовни медији „политички сахрањивали“ сваког анти-НАТО лидера који претендује да освоји већину на „демократским“ изборима.

Посебно критична била је политичка ситуација у Италији, где је Комунистичка партија, непосредно после Другог светског рата, имала око 40 процената подршке бирачког тела. Кокетирање са Комунистичком партијом главом је платио италијански премијер Алдо Моро, који је излаз из вишегодишње политичке кризе видео у влади народног јединства, где би била укључена и Комунистичка партија. Оваква „субверзивна делатност“ у једној НАТО држави није могла бити толерисана: Моро је киднапован усред Рима 16. марта 1978. године, на дан када је парламент требало да расправља о укључивању Комунистичке партије у владу први пут после 1948. године. Моро је убијен два месеца после тога. За ово убиство оптужена је ултралевичарска организација „Црвене бригаде“, чији су се лидери бранили чињеницом да им је организација инфилтрирана и да су атентат на премијера извршили професионалци. Потоњи италијански председник Франческо Косига, у разговору са енглеским новинарима који су снимали документарни филм за Би-Би-Си, рекао је следеће: „Смрт Алда Мора велики је терет за Хришћанско-демократску партију. Та одлука, због које сам оседео, одлука да Моро практично буде жртвован, заправо је спасила Републику.“

[restrictedarea]

О везама ултрадесничарских парамилитарних формација у Западној Европи са тајним структурама НАТО постоје многа сведочења. Тако, утицајни официр ЦИА у Европи после Другог светског рата, Освалд Ли Винтер, наводи „да је постојао амандман у оквиру НАТО протокола о приступању овој организацији, који је био апсолутно неопходан јер нисте могли да приступите НАТО ако то нисте потписали, где је писало да, у име владе која приступа пакту, прихватате договор према којем нећете процесуирати ултрадесне и антикомунистичке активисте у својој земљи.“

У саставу НАТО парамилитарне структуре „гладијатора“ задужених за антикомунистичко деловање у Италији налазио се и принц Валерио Боргезе, под чијом је командом за време рата такозвана Десета флотила убила на хиљаде комуниста који су вешани или стрељани на улицама широм земље. Сарадњом са америчким окупатором Боргезе је настојао да избегне освету комуниста, будући да је широм Италије био познат као нацистички официр који се „истицао у ревносној борби против комунистичког талога“. Боргезе је карика која „бивше нацисте“ директно повезује са врхом пирамиде америчких обавештајних служби. Према сведочењу Питера Томпкинса, официра ОСС (ратна обавештајна агенција из које је касније израсла америчка ЦИА) за регрутовање „бивших нациста“ био је директно задужен Џејмс Англтон, потоњи начелник Контраобавештајне службе америчке Централне обавештајне агенције, за кога је шеф ЦИА Ричард Хелмс својевремено изјавио да је то „човек који је био препознат као доминантна контраобавештајна фигура у не-комунистичком свету“.

 

НЕПОДОБНИ Тајне активности НАТО у Западној Европи, како ће се испоставити, никада нису прекинуте. Након што је званично потврђено постојање операције „Гладио“, Европски парламент је, према писању немачког листа „Шпигл“, пре неколико година упутио захтев Белој кући да прекине са овим активностима. Од Сједињених Америчких Држава, међутим, никада није стигао званичан одговор. Стигла су само нова сазнања, која је обелоданио Едвард Сноуден, да америчка Државна безбедност (НСА) „слуша“ чак и телефон Ангеле Меркел.

О савременој улози НАТО у европској политици за руску телевизију „Раша тудеј“ говорио је недавно и Ричард Котрел, некадашњи члан Европског парламента и аутор књиге под називом „Гладио: НАТО бодеж у срцу Европе“. Котрел каже да „Сједињене Америчке Државе никада неће толерисати неку европску владу која не подржава (амерички) режим. Узмимо за пример грчку партију ¸Сириза‘, која је недавно победила на изборима за Европски парламент – то је класични пример партије коју САД неће толерисати.“ Котрел наводи да је у последње време постало мало теже користити насилне методе него што је то било у прошлости, тако да ћемо у будућности гледати много више тактизирања у одстрањивању оваквих анти-ЕУ лидера. Посебно ће бити интересантно, каже Котрел, гледати каква ће тактика бити употребљена против лидера анти-ЕУ блока који је освојио огроман број гласова на изборима за Европски парламент у Француској и Великој Британији.

Медијски део стратегије у борби против „неподобних“ европских политичара већ смо у прилици да видимо у форми беспоштедног блаћења лидера британског УКИП Најџела Фараџа посредством глобалних средстава јавног информисања. Узимајући то у обзир, није тешко закључити каква је стратегија употребљена против украјинског председника Виктора Јануковича који је покушао да отргне своју државу од „европског пута“ у НАТО алијансу.

Све ово треба имати у виду и при анализи судбине председника СР Југославије Слободана Милошевића као, уосталом, и целог српског народа. Милошевић је био један од неподобних анти-НАТО политичара због каквих је својевремено покренута, и никада није суспендована, операција „Гладио“. У случају Слободана Милошевића НАТО, ипак, није могао да одстрани овог „неподобног лидера“ другим средствима; у ту сврху морала је да буде ангажована читава војна машинерија НАТО у нелегалном рату против једне суверене европске државе.

Истовремено, треба имати у виду да није пука случајност то што се српска војска у одбрамбеном рату против НАТО (авијације) упоредо борила и против фашистичких фанатика (на копну) на просторима данашње Хрватске и јужне српске покрајине Косова и Метохије. Историјска перспектива сарадње немачких нациста и италијанских фашиста са америчким окупатором у западноевропском НАТО протекторату баца ново светло на догађаје који су, чини се, од круцијалног значаја за разумевање вишедеценијског сукоба евроатлантског света са слободарским духом источних народа.

[/restrictedarea]