Почетна / Култура / ГАБРИЈЕЛ ГАРСИЈА МАРКЕС /1927–2014/ – Маркес у Хавани

ГАБРИЈЕЛ ГАРСИЈА МАРКЕС /1927–2014/ – Маркес у Хавани

Пише Љиљана Богојева Седлар

У свом обраћању Европи за време доделе Нобелове награде Маркес наводи пет ратова и седамнаест државних удара изазваних америчким интервенционизмом, који су произвели милионске жртве

Кад размислим, било је сасвим природно да до нашег сусрета дође баш у Хавани. Тог седмог децембра 2010. Интернационални фестивал новог латиноамеричког филма, тридесет други по реду, увелико је био у току и у хотелу „Национал“ уобичајене добро посећене фестивалске активности, конференције за штампу, презентације, радионице, одвијале су се по плану. Непланираних изненађења је ипак било. Нико тога дана није очекивао да ће се на хотел, смештен одмах изнад једног дела чувеног шеталишта Малекон, ветар са океана изненада обрушити тако снажно да су палме у саксијама у хол падале под налетима промаје и уз повремену ломљаву стакала, трескала сва недовољно пажљиво затворена хотелска врата. Из башти са дивним погледом на море и светионик у старој Хавани, туристи са мохитосима и рум коктелима у рукама журно су се повлачили у холове хотела, а особље са столова склањало све предмете који би, понети ветром, могли представљати опасност. Група пријатеља и званичника фестивала, која је окруживала Маркеса, солидарно се растрчала да помогне око спречавања последица олује и само на један часак, сасвим неочекивано, око њега одједном није више било никог. Седео је окренут према витражном прозору и листао каталог фестивала. Без размишљања сам му пришла и пружајући руку, рекла да сам професор књижевности који не може да пропусти прилику да поздрави једног од својих најомиљенијих писаца. Када ме је питао одакле сам и чуо да долазим из Србије, његове сјајне очи, изненађујуће пуне младалачке животне радости, рашириле су се: искрено изненађен, питао ме је „Па шта радите овде?“ „Дошла сам да видим вашу филмску школу и ваш филмски фестивал“, био је мој одговор. Док смо разговарали, неко нас је од људи затечених у холу сликао.

ЉУБАВ ПРЕМА ФИЛМУ, И КУБИ О вези Маркеса са чувеном Кубанском филмском школом мало се код нас зна, а још мање о филмском фестивалу у Хавани чији је покровитељ и члан првог жирија био. Разлог томе је свакако чињеница да је светску славу стекао као писац, четврти по реду добитник Нобелове награде са латиноамеричког континента, од укупно шест сјајних аутора почаствованих тим високим признањем од 1957. до 2010. године. Добитници су, поред њега, били Габријела Мистрал, Мигел Астуријас, Пабло Неруда, Октавио Паз и Марио Варгас Љоса. Маркес је каријеру започео као новинар још далеке 1948. године. Увек је инсистирао да је пре свега новинар, додајући да његова књижевна дела не би постојала да се није бавио новинарством: сва грађа коју је у делима претакао у фикцију потицала је из новинарске стварности. Ипак, Маркес је 2010, упркос годинама и болести, присуствовао филмском фестивалу новог латиноамеричког филма у Хавани и зато што је целог живота, напоредо са писањем, неговао и дубоко и озбиљно интересовање за филм. Интересовање датира још из времена када је као новинар почео да се бави филмском критиком. Филм је заволео до те мере да је 1955. у Италији провео неко време на студијама у филмској школи у Риму. Иако неће бити упамћен као уметник филма, о паралелном животу везаном за филм сведочи и чињеница да му Међународна база података приписује преко педесет сценарија.

Љубав према филму (и према Куби) потврдио је 1986, када је заједно са данас још живим аргентинским песником и режисером Фернандом Биријем и кубанским филмским уметником Хулијом Гарсијом Еспинозом, постао оснивач Кубанске интернационалне филмске и ТВ школе, ETCTV, смештене у градић Сан Антонио лос Бањос, удаљен тридесетак километара од Хаване. Године 1979. учествовао је и у оснивању великог филмског фестивала у Хавани, на којем сам се 2010. ето, и ја обрела, с намером да из прве руке сазнам нешто више о новом латиноамеричком филму и латиноамеричком континенту, и извршим припреме да следеће године, 2011, у оквиру 33. фестивала, организујем приказивање новог српског филма. Путеви су нам се укрстили, верујем, зато што је и моје интересовање за Кубу и филм потицало из истих мотива и истих емоција као и његово.

БУРНА ПОЛИТИЧКА ДЕШАВАЊА Пут до филма и мене је водио преко писане речи. Имала сам срећу да 1972, за време боравка на Јејлу ради израде доктората о Емерсону, Мелвилу и савременом америчком песнику Воласу Стивенсу, у Крос Кампус библиотеци, собу за куцање делим са групом младих латиноамеричких студената. Како то обично радим, и њих сам питала које савремене писце из њихових земаља вреди читати. Тако сам благовремено била упућена на ауторе чија су дела касније сврстана у „латиноамерички бум“. Маркесов роман Сто година самоће очарао ме је колико и милионе читалаца широм света, али сам исто толико заволела и Кортасара, Фуентеса, Неруду, Боала, Фреира, Галеана, Карпентијера и друге. Тај први контакт био је толико импресиван да сам латиноамеричку књижевност наставила да пратим онолико колико је то могуће професору чија је матична област савремена британска, америчка, канадска и аустралијска књижевност и књижевност на енглеском из бивших британских колонија. Времена за Латинску Америку није било много, али је увек било испуњено радошћу нових спознаја.

[restrictedarea]

За Латинску Америку сам се на сасвим нов начин заинтересовала и када ми је пажњу привукла чињеница да су три светска уметника (Британац Харолд Пинтер, Аустралијанац Џон Пилџер и Американац Оливер Стоун) у периоду од 2005. до 2009. сваке друге године својим делима упозоравали на бурна политичка догађања на том континенту. Истичући да су злочини Хитлера и Стаљина свима познати, Харолд Пинтер је 2005. године скоро целу Нобелову беседу Уметност, истина и политика, посветио попуњавању празнина у нашем знању, набрајајући злочине о којима се мало зна а које су САД починиле у Латинској Америци, али и другде, од 1945. до 2005. године. Само две године касније новинар и документариста Џон Пилџер, освешћен искуством које је стекао као млади дописник из Вијетнама, снимио је о истој теми филм Рат против демократије, са посебним освртом на сатанизацију и покушај свргавања венецуеланског председника Уга Чавеза. Две године касније, 2009. Оливер Стоун, аутор филмова о Вијетнаму, убиству Кенедија у Тексасу и свештеника Оскара Ромера у Салвадору, као и неколико документарних филмова о Кастру, снимио је још један филмски преглед догађања у Латинској Америци под називом Јужно од границе, и на премијеру тог филма, на фестивал у Венецији, дошао заједно са насмејаним Чавезом.

НЕПОПРАВЉИВИ ЛЕВИЧАР Интересовање за Латинску Америку, које се код мене пробудило десет година после НАТО напада на нашу земљу, било је сасвим разумљиво. Оно што се, према сведочењу Пинтера, Пилџера и Стоуна, деценијама дешавало Латинској Америци, посебно за време Регана и Маргарет Тачер, десило се крајем двадесетог века, 1999. и нама, током владавине Била Клинтона, Тонија Блера и њихове помоћнице Мадлен Олбрајт. Фасцинирала ме је чињеница да, упркос свим страхотама и притисцима које су Пинтер, Пилџер, Стоун и многи други документовали, латиноамеричке земље нису одустале од напора да се изборе за своју независност, ослободе страних утицаја и стресу са себе последице вековне евро-америчке колонизације. Супротно томе, лидери земље у којој живим, на опште разочарење, уз разне изговоре непрестано подлежу неоколонијалним триковима ЕУ и такозваног Партнерства за мир, као да никакво сазнање о другим могућностима и алтернативама не поседују. Судбине бројних латиноамеричких земаља могле су да нам послуже и као опомена и инспирација.

Са ситуацијом у свету Маркес је био врло добро упознат. Као страни дописник извештавао је из Каракаса, Рима, Женеве, Пољске, Мађарске, Париза, Барселоне, Мексика, Индије и Њујорка. Родну Колумбију принудно је напустио осамдесетих и остатак живота провео у Мексику. Разлози су били политички. Као и Сарамаго, који је напомињао да се око њега не треба трудити зато што је генетски (али не и партијски) комуниста, и Маркес је био непоправљиви левичар, социјалиста, човек из народа са огромним, непоткупљивим осећањем за правду. Кубу је волео из разлога јасних свима који су пратили испраћај Нелсона Менделе.

Три америчка председника присуствовала су Менделиној сахрани, али ниједан није искористио прилику, како су неки извештачи приметили, да се извини јужноафричком народу због улоге коју је америчка влада имала у Менделином хапшењу и тамновању дугом 27 година (од 1964. до 1990.) Чак и када је пуштен на слободу, Мендела је до 2008. године остао на листи терориста коју води америчка влада. И на његовом примеру се јасно видело како Запад размишља: борба за слободу од колонизације и доминације слови као тероризам, а терор колонизатора над окупираним земљама тумачи се као долазак цивилизације којој се инфериорни и назадни народи опиру.

На Менделином погребу кубански председник је од свих присутних државника побрао најгласнији аплауз, у знак захвалности Куби за помоћ коју је, супротно расистичким назорима Запада, пружила јужноафричком народу током дугогодишње борбе против апартхејда.

ИНСПИРАТИВНО ДЕЈСТВО КУБАНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Мендела је, како сазнајемо из документарног филма Денија Шехтера, Мендела у Америци, 1990. посетио САД, не зато што су га у посету позвали амерички председници или политичари, већ зато што су га позвали борци за грађанска права, настављачи дела Мартина Лутера Кинга, свесни још увек велике сличности између положаја црнаца у Јужној Африци и положаја црнаца у САД. Закон који је забрањивао брак између припадника беле расе и других раса није био на снази само у Јужној Африци већ, све до 1967, и у већем броју америчких држава, а у Алабами до 2000. За разлику од посете САД која је 1990. организована по позиву, Мендела је 1991. године у јулу путовао на Кубу на своје лично огромно инсистирање да би се захвалио кубанском народу на подршци. Истакао је пресудну улогу коју је за судбину његове земље имала победа здружених одреда Африке и Кубе над здруженим одредима расиста код Квито Канавалеа. У књизи  Докле смо ми робови стигли! која садржи текстове говора које су Мендела и Кастро одржали у Матанзи  26. јула 1991, Мендела спомиње инспиративно дејство Кубанске револуције на све поробљене народе света и каже: „Ми знамо да је револуционарни дух данашњице зачет много раније и да су га запалили многи претходни борци за кубанску слободу и слободу свих оних који пате под империјалном доминацијом. И ми смо инспирисани животом и примером Хосеа Мартија, који није само кубански и латиноамерички херој већ га оправдано славе сви који се данас боре да би били слободни. Ми одајемо пошту и великом Че Гевари, чије револуционарне подухвате, укључујући и оне на нашем континенту, ни затворски цензори нису од мене могли да сакрију. Живот Чеов је инспирација свим људима који цене слободу. Ми ћемо га се заувек с поштовањем сећати. Долазим на Кубу са огромном понизношћу и великим емоцијама. Долазимо са осећањем огромног дуга који дугујемо народу Кубе. Која се друга земља може похвалити несебичношћу која краси Кубу у опхођењу према Африци? Колико је земаља на свету добило помоћ од кубанских лекара и просветних радника? Постоји ли земља која је затражила помоћ од Кубе а да је није добила? (…) Ми из Африке навикли смо да будемо жртве земаља које желе да поделе наше територије или подрију наш суверенитет. Не постоји пример у афричкој историји да је неки народ, осим кубанског, устао у нашу одбрану. Ми знамо да је то била масовна акција на Куби и свесни смо да сви који су се борили и живот изгубили у Анголи представљају само мали део добровољаца који су желели да помогну Африци. За кубански народ интернационализам није само пука реч већ пракса од које смо ми, али и велики део човечанства, имали много користи.“

ОБРАЋАЊЕ ЕВРОПИ Маркесово обраћање Европи 1982, за време доделе Нобелове награде, има велике сличности са Пинтеровом Нобеловом беседом и са Менделиним говором. Маркес наводи пет ратова и седамнаест државних удара изазваних америчким интервенционизмом, који су у Аргентини, Никарагви, Ел Салвадору, Гватемали, Чилеу, Уругвају произвели милионске жртве. Пред таквом стварношћу он као писац осећа да му недостају одговарајућа уметничка средства којима би могао земљама северне хемисфере да дочара и учини стварном реалност латиноамеричког страдања. „Зашто нам оригиналност, коју нам тако спремно признајете у књижевности, оспоравате у покушајима да покренемо друштвене промене? Зашто мислите да социјална правда коју траже прогресивни Европљани за своје земље не може бити циљ и Латинске Америке, остварив различитим методама због различитих услова који на различитим континентима постоје? (…) Ја сматрам да би Европљани бистрог ума, који се и сами боре за праведнију и хуманију домовину, могли боље да нам помогну када би преиспитали начин на који гледају на нас. То што показују солидарност са нашим сновима неће смањити наше осећање усамљености; потребно је да се солидарност претвори у конкретну акцију легитимне подршке свим народима који сматрају да су део света и да имају право да у њему живе по сопственој жељи“, а не по туђим наредбама.

За разлику од Југа који је близак животу и вишеструко га репродукује (Маркес у Беседи наводи статистичке податке о наталитету) Север, најмоћније земље света, развијају невиђену моћ застрашивања и деструкције. Маркес инсистира да писци имају право да у својим делима северној идеологији силе супротставе своју утопију – визију света и живота у којем нико другоме не наређује како да живи и умире, у којем је љубав истинита, срећа могућа а непризнати и усамљени народи имају још једну шансу да преживе. Тврдио је да људи не престају да сањају зато што старе, већ старе зато што престају да сањају. Кубу је волео, као и ја, због снова које заједно са чланицама АЛБЕ и УНАСУРА сања. И то Широм отворених очију, како истиче наслов једног документарног филма о Латинској Америци приказаног на поменутом фестивалу, инспирисаног делима новинара-писца, Едуарда Галеана. Маркес је мртав, живео Маркес!

„Риба је црвена“

„Народна књига“ је 1999. године објавила збирку Маркесових новинских колумни под називом Риба је црвена. Наслов се односи на шифру под којом је 1961. у Заливу свиња изведена најуспешнија терористичка операција против Кубе, али и на један Маркесов текст из збирке о истоименој књизи двојице америчких новинара где је описан велики број америчких завера против острва. Ако се има у виду да већ више од педесет година Куба живи под суровим ембаргом, потпунија слика о америчким покушајима да се осујети кубански сан добија се и из филма 638 начина да се убије Кастро.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!