Почетна / Култура / Међународни позоришни фестивал „Славија 2014“ – Од руских класика до Сартра и Ануја

Међународни позоришни фестивал „Славија 2014“ – Од руских класика до Сартра и Ануја

Пише Рашко В. Јовановић

Смотра на Врачару и ове године била је атрактивна првенствено као прилика која је публици омогућила сусрете са позориштима изван Европе, понудивши један занимљив и уметнички проверен репертоар

Од 9. до 16. марта потрајао је 13. међународни позоришни фестивал „Славија 2014“ где су бројни гледаоци имали прилике да виде седам представа које су извели театарски ансамбли из Русије, Израела, Египта, Казахстана и наше земље. Репертоар је био необично разноврстан: почео је представом „97 и по корака на путу“ сазданом према јапанском миту у извођењу Позоришта за децу и младе из Великог Новгорода, а окончао се Гогољевом  комедијом „Женидба“ у извођењу Позоришта „Код моста“ из Перма у Русији. Остатак програма сачињавале су представе познатог Сартровог дела „Иза затворених врата“, које је приказало Независно позориште из Каира, драме Жана Ануја „Медеја“ у извођењу ансамбла из Алматија (Казахстан), драме Островског „Без мираза“  у извођењу позоришта из Каменска Уралског и драматизације дела Достојевског „Браћа Карамазови“, коју је приказало Позориште  „Славија“ – домаћин фестивала.

 

ЗАНЕМАРЕНА СИЛА – ГРАВИТАЦИЈЕ Представа чији је пун наслов „97 и по корака на путу који лети изнад леђа уснулога змаја у океану“, заснована на јапанском миту, стилска је целина са филозофским значењем. На то указују светле боје сценографије и прецизно остварен баланс између комичних сцена и призора, пластично остварених филозофских парабола. У целини, ради се о приказу изведеном добро оствареном акробатиком, којим руководи глумица Љубов Злобина. Извођачи гипких покрета, са ритмичком прецизношћу у добовању палицама по специјалним белим добошима, у суштини дочаравају дух и моћ позоришта како источног, тако и западног. Упечатљиви групни призори изведени су акробатски прецизно у тежњи да се гледаоцу укаже на моћ позоришта и открију његове технике. Глумци из Великог Новгорода то су чинили са еланом, тако да је представа непрестано држала пажњу гледалаца опседајући их визуелно лепим призорима.

У низу сцена једна плесачица приказује живот жене која из непознатих побуда упорно одбија да додирне земљу. Упркос непогодностима, она не поштује силу гравитације и у низу епизода суочава се са апсурдним и немогућним ситуацијама, које разрешава на различите начине. У суштини, ово је монодрама покрета аутора и извођача Габријеле Нојхауз из Тел Авива, која је друге фестивалске вечери успела да обузме пажњу гледалаца.

За нас се прави почетак фестивала ипак догодио тек треће вечери, када смо из сфере театра покрета прешли у право позориште, на које смо  навикли на овом фестивалу и гледали представу Независног позоришта из Каира, драму Жан-Пола Сартра (1905-1983) „Иза затворених врата“. Изведен први пут још 1944. године, овај драмски текст није ништа друго до драматизација филозофског трактата са средишњом мисли „Пакао то су други“, али и са антитезом „Пакао је у мени“, дакле, дело, које и те како може имати своје сазвучје и у 21. веку. У режији и сценографији Омара ел-Моутаза Бел`Лаха гледали смо једну инвентивну представу Сартровог дела, где велики писац приказује дан у паклу, односно како у једној затвореној просторији свака од три личности, иначе различитог порекла и различитих моралних опредељења, покушава да реализује план који би јој донео срећу са једном од остале две, али се увек појави трећа те све упропасти и тај се зачарани круг непрестано понавља. Троје глумаца, међу којима је редитељ Омар ел-Моутаз Бел`Лах, затим глумице Сарах Кхалил и Мучира Сабри успели су да добро одабраном интонацијом убедљиво оживе Сартрове личности.

[restrictedarea]

Музички позоришни центар Аигул Имамбајеве из Алматија (Казахстан) приказао је комад „Медеја“ Жана Ануја (1910-1987). Иако је то дело Ануј написао 1946. године, оно је приказано тек 1953, у режији Андреа Барзака. Реч је о последњем из низа „црних комада“ овог францускога драматичара у којима се на класичан начин бавио моралним питањима, те је, поред осталог, обрађивао и теме из дела античких писаца, као што су „Антигона“, „Еуридика“ и „Медеја“, следећи Андреа Жида и,  нарочито, Жана Коктоа и Жана Жиродуа у поступку модернизовања античкога мита. Полазећи од Еурипида у чијем је делу Медеја све жртвовала за свога мужа Јасона: да би му спасла живот, издала је родитеље и помогла му да дође до златног руна. Због њега је убила и рођеног брата, потом и Јасоновог деду, краља Пелеја. Али кад се Јасон ожени кћерком коринтскога краља Креонта, иначе знатно млађом од ње, осветиће му се тако што ће убити његову другу жену и властиту децу. Ануј у својој трагедији „Медеја“, иначе прилично краткој и лишеној раскошнога стила, главну пажњу усредсређује на револт Медејин због ситуације у којој се нашла, на расветљавање не само њених осећања него и њених размишљања о породици и браку. Дабоме, за то се инспирисао појавама свога времена. При томе, он се потрудио да у виду једног жестоког екстрема оцрта Медејину интимну побуну, која је одводи у злочин. Зато „Медеја“ нема праву равнотежу каква постоји у његовој „Антигони“, већ се претвара у тамну пројекцију безнађа протагонисткиње која се не мири да буде понижена и одбачена.

Редитељ Куандјук Касимов пажљиво и стилски доследно водио је представу, визуелно лепо опремљену захваљујући ефектним  сценографским и костимографским решењима Рахат Сапараралијеве. Аигул Имамбајева у насловној роли дала је једну моћну сценску креацију, залазећи у саму срж бића главне јунакиње, не једном пластично откривајући унутрашње дамаре њеног бића. Са изразитим глумачким мајсторством приказала је лик револтиране жене чији отпор из сцене у сцену бива све одлучнији. Жулдизбек Жуманбај као Јасон умео је да одмерено исказује и брани контрастни став. И сви остали учесници ове представе стилски саобразно извели су своје улоге. Речју, већ четврте вечери доспели смо до једног фестивалскога врхунца.

 

ПРОВЕРЕН РЕПЕРТОАР Каменскуралско драмско позориште „Драма Nо. 3“ приказало је комад „Без мираза“ Александра Островског у режији Артемија Николајева, који је желео да то дело изведе изван историјскога контекста и тако га преведе у нашу савременост. При томe, обилато се користио спољним средствима и елементима сценографије, често без логичне функције, па се успех ове представе темељи пре свега на игри одличног глумачког ансамбла са сјајном Ингом Матис у улози Ларисе Дмитријевне, као и са екипому саставу: Генадиј Иљин (Кмиров) Максим Циганков (Василиј Возеватов) Вјачеслав Соловниченко (Паратов) Иван Шмаков (Карандишев) Владимир Скрјабин (Робинзон) и др.

Домаћин, Позориште „Славија“ приказало је представу „Браћа Карамазови – Сабласни ерос“ у драматизацији Милисава Миленковића и режији Владимира Лазића. О тој представи писали смо у „Печату“.Најзад, 15. марта, последњег такмичарскога дана на фестивалу, Позориште „Код моста“ из Перма приказало је комедију „Женидба“ Николаја Васиљевича Гогоља у режији и сценографији Сергеја Федотова. Редитељ се определио за извођење интегралног текста дела, настојећи да већи део реплика и разговорних сцена пропрати кретњама и физичком радњом актера. С друге стране, желео је да ову Гогољеву комедију прикаже са свим необичностима и неочекиваним обртима, појавама и поступцима, од којих поједини изгледају невероватно па и фантастично. Било је ту и гогољевског мистицизма спојеног са темом човекове осамљености и незаштићености појединца пред светом, животом, свакодневним искушењима и противречностима. Редитељ је успео да у оквирима разиграног мизансцена оствари завидан скупни ниво игре свих чланова ансамбла одакле најпре издвајамо Анатолија Жукова као Подкољесина, Василија Скиданова као Кочкарјева, Ирину Мољанову у улози невесте Агафје Тихоновне, ћерке трговца и Анастасију Муратову као Фјоклу Ивановну. Не треба мимоићи остале просиоце: Владимира Иљина (Кајгана) Сергеја Мељникова (Анушкин, пензионисани официр) и Иљу Бабошина (морепловац Жевакин). Сви заједно су ефектно оживели галерију гогољевских типова, те је представа са разлогом проглашена за најбољу на фестивалу.

У част награђене представе, али и обележавајући стопедесетогодишњицу рођења Бранислава Ђ. Нушића, ансамбл Позоришта „Славија“ приказао је последње фестивалске вечери сценски колаж „Како време брзо пролази“ састављен од четири једночинке великог комедиографа, у режији Марка Мисираче. Иако у нешто краћем издању, фестивал „Славија 2014“ током седам вечери имао је захвалне гледаоце у увек пуној дворани. Фестивал на Врачару и ове године био је атрактиван првенствено због тога што је публици омогућио сусрете са позориштима изван Европе, понудивши један занимљив и уметнички проверен репертоар.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *