Украјински гамбит

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Веома брзо појавиће се нови лидер на челу снага које се залажу за уједињење са Русијом, најпре полуострва Крим а затим и других области Украјине што насељава рускојезично становништво

Наизглед изненада и неочекивано окончана је прва фаза украјинске кризе. Западу се журило да председника Виктора Јануковича свргне док је била у току Олимпијада у Сочију како би Кремљу биле везане руке. Међутим, још док су се рефлектори у Сочију гасили и завеса спуштала, већ је било јасно да су у Русији потпуно спремни за овакав сценарио. По истом рецепту по којем је Запад прогласио своју „победу“ у Кијеву а затим повукао низ муњевитих потеза што су буквално преко ноћи променили лични опис званичне Украјине, тако је исто поступила и Русија. Одигравши својеврсни „украјински гамбит“, чија формула, условно речено, може бити – размена Јануковича за Крим – Москва је показала да своје најјаче фигуре у украјинској партији још увек није употребила. О томе сведочи и руска застава која је у уторак пободена на згради парламента Крима.

БОРБА ЗА ЕНЕРГЕТСКЕ МАГИСТРАЛЕ После новембарске одлуке председника Јануковича да „скрене“ са европског пута и одбије да потпише Споразум са ЕУ, на улицама Кијева појавили су се демонстранти који су за себе говорили да су „заштитници интереса грађана Украјине“. С обзиром да су сва релевантна истраживања јавног мњења указивала како је друштво располућено по питању евро(НАТО) интеграција, било је од почетка више него спорно кога они заправо „представљају“. Чак и површном анализом лако се долази до закључка да је реч о геополитичком сукобу Русије и Запада, тачније САД-а. У игри није само стратешко позиционирање у војном смислу, што је такође један од циљева, већ у овом тренутку, пре свега – борба за енергетске магистрале којима се снабдева Европа. Или, још конкретније, одлучна офанзива Украјине како би се потиснуо руски „Гаспром“, па зато нема сумње да је битка тек почела.

Тако се Јанукович нашао у небраном грожђу, чему је превртљивим понашањем највише сам допринео. Једино што је чинио било је слање на улице Кијева, у живу ватру, неколико стотина припадника украјинске жандармерије „Беркут“. Тамо су их спремно чекали наоружани, опремљени и мотивисани борци „Десног сектора“ – профашистичке организације следбеника Степана Бандере и Романа Шухевича, украјинских нацистичких официра из времена Другог светског рата. За три месеца Јанукович, „врховни командант“ свих оружаних, безбедносних и обавештајних структура у Украјини, није успео да сломи отпор неколико хиљада плаћеника – дневница „бораца Мајдана“ износила је око 50 долара.

ПРВА ФАШИСТИЧКА ДРЖАВА Западни комесари почели су да пристижу у великом броју: шефица европске дипломатије Кетрин Ештон, заменица америчког државног секретара Викторија Нуланд, као и неколицина европских министара спољних послова. Са сваког од ових састанака Јанукович је излазио све блеђи и блеђи, објављујући да је прихватио „компромисни предлог“. Најпре, да смени свог премијера и владу, затим да пусти из притвора све учеснике рушилачких протеста. Па је онда предао и Врховну раду и своју парламентарну већину у њој, приставши да распише ванредне скупштинске изборе. На крају, објавио је да је спреман да поднесе оставку и распише и изборе за председника. Није било довољно. Чим је то изговорио, земља му је пропала под ногама и прогутала га. Тако су, тачно 80 година после преузимања власти Адолфа Хитлера у Немачкој 1934, његови украјински следбеници започели стварање прве фашистичке државе у 21. веку.

На челу Украјине биће Јулија Тимошенко (односно њен сарадник Алексадар Турчинов у улози в. д. председника државе) и њен партнер Арсениј Јацењук из странке „Баткившћина“, праћени Виталијем Кличком из партије „Удар“. Међутим, поред њих, иза њих а често и испред њих, стајаће „хероји Мајдана“, ултранационалисти из „Слободе“ Олега Тјагњибока, праћени саборцима из „Десног сектора“ који окупља неонацистичке покрете, као што су „Патриоти Украјине“ и многи други. Свима њима заједнички је украјински нацистички поздрав „Слава Украјини – херојима слава!“ Овај „патриотски“ поклич први пут је уведен априла 1941. од стране Организације украјинских националиста (ОУН) која је два месеца касније формирала Независну државу Украјину, као сателитску творевину Трећег рајха. У брошури ОУН-а објашњавало се како треба изводити поздрав: испружена десна рука се подигне увис, мало изнад главе, и гласно викне – „Слава Украјини – херојима слава“. Овај поздрав прихваћен је од лидера дојучерашње опозиције, што о много чему говори.

[restrictedarea]

Тако су „хероји“ на велика врата умарширали у Кијев. Али, прави шефови седе у Вашингтону а њихови људи на терену су следбеници нацистичке идеологије „крви и тла“ са Запада Украјине, људи одмалена задојени мржњом према Русији. Да је тако, најбоље се види и из списка првих неколико потеза које су „еврофашисти“ повукли одмах по успостављању већине у Врховној ради (куповином и застрашивањем посланика што су претходно подржавали Јануковича). Укинут је закон којим се руски језик признаје за службени у местима где живи значајна руска већина а већ је најављено да ће се на дневном реду наћи и забрана емитовања руских радио и телевизијских станица.

БУДУЋИ ПОТЕЗИ МОСКВЕ Остаје отворено питање будућих потеза Москве. Јасно је да Владимир Путин неће реаговати на провокације а веома греше они који верују да су слаби његови адути у Украјини. Москва ће играти на два кључна колосека. Први је економски. Осим што му је на располагању читава лепеза економских санкција, Кремљ ће тражити стриктно поштовање свих украјинских обавеза, посебно оних за испоручени гас, а имајући у виду да снижење цена што су у децембру уговорили Путин и Јанукович – вероватно више неће важити. Пошто се ради о милијардама долара које Кијев нема, нити ће их имати, то ће створити услове за економски притисак од којега ће властима у Кијеву почети да „искачу осигурачи“. Они ће тражити помоћ од својих „западних пријатеља“, Европе и Америке, односно ММФ-а, али свима је добро познато да се украјинска рупа без дна не може закрпити на дужи рок ни са 20 милијарди долара. Тако ће тензије и даље расти.

Кључни фактор биће милиони етничких Руса, који су се већ побунили због фашизације земље и ускраћивања легитимних права. На овом таласу веома брзо појавиће се нови лидер који ће стати на чело политичких снага што се залажу за уједињење са Русијом. То може бити и председник обласне администрације Харкова Михаил Добкин, који је већ најавио да ће се кандидовати за председника на изборима 25. маја. Може бити и новоизабрани градоначелник Севастопоља Алексеј Чалиј, руски држављанин који живи на Криму, власник међународне компаније „Таврида електрик“. Може бити и неко трећи, али у сваком случају то ће представљати почетак процеса што ће се, по свему судећи, завршити федерализацијом или поделом Украјине.

Јер, Москва већ одавно поручује, са различитих нивоа, да Крим припада Русији а да је у саставу Украјине само привремено, јер га је Никита Хрушчов фебруара 1954. предао Кијеву упркос противљењу тамошњег живља. Тако ће симболично, на 60-годишњицу предаје Крима, започети процес повратка под окриље Русије. И тачно у оној мери у којој се нове власти у Кијеву буду приближавале ЕУ и НАТО-у Крим ће се удаљавати од Украјине. Може уследити и покушај насилног сценарија на Криму и у другим областима насељеним Русима од стране профашистичких елемената са Запада Украјине, али ће то само убрзати проглашење независности ових области, где ће сваког дана бити све више грађана са руским пасошима.

Тако се дошло до наизглед парадоксалне ситуације да свргавање Јануковича иде на руку Москви, јер јој се отварају нове могућности. Јанукович је суштински само фингирао блискост са Русијом а иза кулиса покушавао да истргује европски споразум, али тако да он остане на челу Украјине. Када је схватио да то неће бити могуће – јер је „европски пут“ подразумевао драстични пад животног стандарда грађана и пуштање из затвора Јулије Тимошенко – покушао је да направи још један политички заокрет. Како се испоставило, последњи у каријери. Партија је сада потпуно отворена а ствари ће у своје руке преузети мајстори геополитичког шаха.

Дупла игра Јануковича

Оно што је незаобилазно у овој анализи јесте улога Јануковича, човека у кога су, потпуно неосновано, полагане велике наде за поновно уједињење Русије и Украјине. Од свега је најмања штета што је у неугодну ситуацију поставио оне аналитичаре што су у његовој победи својевремено видели некакву „тектонску промену за човечанство“. Много је горе што је обмануо милионе обичних људи, првенствено Руса из Украјине, који су веровали његовим обећањима а сада су доспели у ситуацију да буквално стрепе за голи опстанак. Зато и не чуди што се „председника Јануковича“ одрекла и његова сопствена Партија региона. Да ли је Јанукович од почетка својевољно играо дуплу игруф или је био уцењен и приморан на издају, није у овом тренутку од пресудне важности.

[/restrictedarea]