Почетна / Уводник / Срамна дресура

Срамна дресура

Милорад Вучелић, главни уредник

Једна лепа слика стигла је из Андрићграда. Председник Републике Српске Милорад Додик, Војислав Коштуница и њихов домаћин Емир Кустурица послали су поруку да је српски народ јединствен и да Дрина спаја један исти народ који живи са обе стране ове реке. И помислио сам, заиста, да нема живог Србина, без обзира којих је политичких уверења, који у том тренутку не би рекао да је добро што су Коштуница, Додик и Кустурица заједно док се одвија  покушај извоза „социјалног бунта“ у Републику Српску а ради централизације БиХ и бошњачке доминације у њој. Било је то слично оном задовољству које сам осећао када сам гледао сусрет Александра Вучића са Додиком и Младеном Босићем из СДС-а до којега је дошло муњевитом Вучићевом иницијативом, одмах после почетка сарајевско-тузланских немира.

Али нисам стигао ни да се осмехнем због задовољства које сам поменуо, кад су ме дешавања у политичком животу тврдо демантовала. Још док су Коштуница, Додик и Кустурица у Андрићграду разговарали о највишем националном интересу, а то је  да се очува стабилност у Републици Српској, стигло је оштро реаговање Драгана Чавића који је протестовао што су се Срби састали у Андрићграду. Док сам размишљао о каквом је то створењу у овом случају реч, ето ти новог саопштења. Ни мање ни више него од СДС-а. И они, дословно, пљунуше по Додику и Коштуници.

Додик, кажу они, „испод жита на све начине жели да поткопа актуелну власт у Србији“. Искључиво у ту сврху се среће са Војиславом Коштуницом не би ли некако он, Коштуница, спречио Вучића у борби против корупције и криминала, јер Додику „не одговара никаква власт у Србији која за приоритет има борбу против корупције и криминала“!

Питам се да ли је могуће да је то саопштење потписала она иста странка коју су направили и моји бројни пријатељи међу којима су Милорад Екмечић и Радован Караџић? Да ли је то СДС који је  нештедимице помагао Војислав Коштуница? Да ли је то онај СДС који је сестринска странка ДСС-а? Не, неће бити да је то тај СДС. Ово је, изгледа, нека друга странка која би уместо Дрине да подигне Кинески зид, како ниједан Србин не би могао да пређе ни тамо ни овамо нити да се уплиће у неке међусобне унутрашње српске ствари с ове или оне стране Дрине. Они се очигледно кандидују да од патриотске и државотворне странке постану нека западна странка. То чине под изговором да је та промена у складу с чињеницом да они делују међу Србима  који живе западно од Дрине.

Први камен СДС је већ бацио. На кога, ако не на Војислава Коштуницу. Каква је то срамота. Смета им Коштуница у Републици Српској! А Коштуница није реаговао на СДС. Није, и добро је што није. Чува Републику Српску од сваке срамоте коју сами Срби себи могу да чине и чине. Остаје заиста горак утисак који нас упућује да СДС можда смера да промени име. Требало би да изоставе оно Српска и да се убудуће зову само Демократска странка.

Ма колико болела истина, ипак отрежњава. Поготово због извесности да овакви партијски ставови нису усамљени, него наилазе на приличне одзиве.

[restrictedarea]

Уосталом, читањем српске штампе закључило би се да та идеја о Кинеском зиду уместо реке Дрине није уопште тако лоша. Заслужену пажњу није завредела чињеница да се Насер Орић, који је иначе на српским потерницама, појавио у Србији. Додуше, преко насловне стране једног београдског недељника. Из првог наставка његових мемоара може се сазнати да су Срби за све криви и да су га натерали да их у самоодбрани убија те да им он, баш као и његови новинарски домаћини, никада то неће опростити. Сазнајемо да су сви Срби које је побио, а признаје да их је побио, носили униформу, да је био прави часни витез што су и његови српски противници веома уважавали и данас му признају. Он је и онда имао, као што и данас има, много пријатеља „у врху српске полиције“ (која иначе има налог да га ухапси по основу потернице). Сазнајемо да је у Шевенингену штитио Србе од Срба и да је чинио још много тога у реченом стилу. Ова и слична ратна сећања јасно указују на једну велику новину. По наметнутом универзалном моделу, ратове не воде народи, него то њихове вође Владари завађају народе. Код Срба то, међутим, не важи. Они имају мирољубиве вође које се чак пајтају са непријатељским вођама. Срби су сами по себи и по свом карактеру опасни и злочести и ратују, против воље својих вођа и чим уграбе прилику. Уз све то Срби се жестоко обрушавају једни на друге те је неопходно раздвајати их. Посебно на Дрини.

Упоређивати неупоредиво, повлачити паралеле тамо где за то нема никаквих основа, на силу правити симетрије и аналогије, обавезне су дисциплине у Србији. Тако се обавља посао својеврсне дресуре јавног памћења. Сви старији од четрдесет година непосредно памте штрајк шиптарских рудара у Старом тргу на Косову. И памте како се сва сила медија из братских република, и самог Београда,  упела да покаже како је тај њихов бунт социјалног карактера. Било је и осетљивих душица које су плакале дирнуте тиме што је реч о штрајку глађу и то је трајало све дотле док се нису појавили снимци нарамака банана и јужног воћа који су се као десерт после обилатог оброка сливали у рударске јаме. Данас знамо шта је то било и како се тај тобоже социјални бунт завршио. И шта му је био циљ.

Онда су се такви социјални бунтови настављали, прво у Цанкарјевом дому у Љубљани, па онда у Сарајеву када су зенички рудари тобоже чували БиХ, све тако док није разбијена претходна држава. Неко ко је већ издресиран могао би закључити да у разарању Југославије уопште и није било етничких сукоба и да су Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман неки раднички трибуни и лидери међународног радничког покрета.

Дресура памћења и мишљења се наставља упорним инсистирањем да су последње демонстрације у Сарајеву и бошњачко-хрватској федерацији искључиво социјалне природе. И то није доста пропагаторима оваквог става него још упућују најтеже дисквалификације онима који не мисле исто што и они.  Оптужени постају заробљеници „филозофије телевизијске  паланке“ јер им је „фокус био искључиво на томе како протести у Тузли, Сарајеву или Бихаћу утичу на српско становништво, опстанак Републике Српске и улогу Србије у очувању Дејтонског мировног споразума“. (Ненад Радичевић, уредник „Политике“).

За утеху, ми на тој оптужници нисмо усамљени јер ту су и Хрвати, мада нису гаранти Дејтонског уговора. И они, мада су чланови Европске уније, „очима паланке посматрају свет“. Тако уредник загребачког „Глобуса“ Дарко Худелист, не слутећи да је обичан паланчанин, објављује опширан  текст  под насловом „Хрвати Босни не вјерују“. После вишедневног путовања од Мостара до Витеза и безброј сусрета са хрватским политичарима и католичким свештеницима закључује да је „главни циљ недавних демонстрација унитаризација Босне и Херцеговине“. Један од његових саговорника је „увјерен да су у свему овоме прсте имали и Американци (који су главни финанцијери невладиних организација у БиХ) јер, како каже њима никако не иде у прилог смиривање међунационалних тензија у БиХ, будући да они и даље желе задржати врло снажан утјецај у овоме дијелу Европе…“

Хрватска јавност и политичари јасно разазнају свој национални интерес и бригу за своје сународнике. Не дају се ни на тренутак заварати причама о наводном социјалном бунту као доминантној основи потоњих нереда и основано предвиђају да ће се то за два месеца са истим уоченим циљем поновити. Да није реч само о хрватским медијима и новинарима, сведочи и посета Мостару хрватског премијера Зорана Милановића коју је „ужасно“ напао Бакир Изетбеговић. У складу са почетком овог текста, није лоше што се Бакиру није придружио и неки српски опозициони политичар. Бар за сада.

Само што нас је бар на трен минуо босански, када, ево га –  украјински сценарио. Никако на ред да стигне српски сценарио. Дресуром јавног мишљења, онако светски и непаланачки, директно против слика које гледамо својим очима, износиле су се сталне тврдње како се „мирни демонстранти“ и „мирољубиви грађани“ боре за демократију и европску будућност Украјине. Чак и онда када је свакоме нормалном и свакоме ко види даље од носа постало јасно да је реч не о неким мирним борцима за демократију већ о наоружаним и нескривено профашистичким следбеницима Романа Шухевича и организацијама које гаје успомену на чувене и данас слављене украјинске нацисте и највеће злочинце попут Стефана Бандере, Андреја Мелника и Миколе Лебеда. Наши медији и извештачи су одбијали да то виде. О свему томе „Печат“ је још пре неколико година аргументовано и опширно писао. Низ америчких аутора, примера ради, тврди да је Микола Лебед, у великој конкуренцији, највећи нацистички злочинац који је, захваљујући заузимању и заштити ЦИА-е, ушао у Америку и у њој потом дуго и спокојно живео. Треба ли уопште и рећи да су тим организацијама на мети били и остали Руси и Русија. Некада су нашли савезнике у Хитлеровој Немачкој а данас их траже у  ЕУ и САД.

Упорно се и без икаквог разликовања понавља овештали стереотип да се у Украјини боре Исток и Запад као да је реч о неким равноправним половима. Запад за савезнике у борби за своје интересе има гореописани „демократски“ покрет, а Исток који представља Русија нуди „само“ двадесетак милијарди евра, и то годишње. У Украјини нема француске, америчке или енглеске националне мањине, али у њој живе милиони Руса који би требало да сачекају, баш као што је то било и 1941, савезнике Запада у виду борбених профашистичких јединица. Јединица које упадају у Кијевску лавру и које су већ запоселе државне институције и тобоже доносе легалне одлуке.  На истоку већ падају руске цивилне жртве а прави куриозитет је да се западна демократија у Украјини брани повицима „Алах акбар“!

Данима је српска јавност била изложена благонаклоним поређењима некадашњих догађаја у Србији и данашњих у Украјини. А све у циљу дресирања мишљења и реализације пожељног ценарија не само у  Кијеву него и у Београду. Логичан резултат је био да двојица политичара, онако баш опако имбецилно (морамо бити уздржани због политичке коректности) запрете Србији украјинским сценаријом ако се они не домогну изборне победе. Власт ће узети силом ако већ не могу милом. И поред критике из редова СНС-а, они још нису добили одговор какав заслужују. Стићи ће им сигурно одговор у виду изборног резултата.

У међувремену, уз овај уводник, објављујемо ужасну слику распетих  орлова које су „мирни грађани“ и хероји са Мајдана живе затекли и уморили у кругу Јануковичеве резиденције. Слика може бити и „наводна“, односно лажна, о чему се већ воде расправе, али то не мења чињеницу да је извесно да у политичком животу Срба има оних који би, зарад доласка на власт, радо, и стварно, на крст приковали и двоглавог белог орла Немањића.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Gospodine Vučeliću,
    Iz Vašeg teksta kao i priče Čavića i Bosića,
    Vučić, Čavić i Bosić imaju istog gazdu, nastavk sljedi.
    Kakav ?
    Onima koji drže do čojstva je jasno,
    a svi oni drugi glasat će za Vučića, Čavića i Bosića…




    0



    0
  2. Danasnji SDS-ovci su u stvari bivse Komuniste! Tek su se nedavno krstili i posli u crkvu jer je moda ili „in“. Promijenit ce oni i vijeru, ako treba… E, to je danasnja vlast u RS. Vojnici i radnici su gurnuti u drugi plan..




    0



    0
  3. VLAH U SNIJEGU…posprdni je naslov u tzv.“tjednoj heftarici“ sarajevskog nedeljnika Slobodna Bosna,povodom Vuciceve akcije u zavejanim Feketicima.
    Ne bih da ulazim u to sta ce Vucic tamo (u Vojsci je vazilo pravilo,ili komanduj ili radi),jer tesko je osporiti nekome zelju da pomaze zavejanim ljudima,ali sa tog nivoa…Gde to ima?

    Medjutim,to sto nas svakodnevno nazivaju Vlasima,u Sarajevu,u Zagrebu i hrvatskim istorijskim stivima,(ne kazu Srbi su naselili prostor Vojne krajine,vec Vlasi…),pa sve cesce u Briselu,misleci da smo cigani…postaje sve ozbiljnije,jer jedan od problema sa kojima ce mo se suociti je i teznja naseg okupatora ,i domacih izdajnika,je da se ostvari princip,SVI ROMI U JEDNOJ DRZAVI…u „evropskoj Srbiji“,tj.predberlinskoj,maloj,najmanjoj Srbiji.

    Ti Feketici su zadnjih godina naseljeni mnogim Romima iz Nemacke i sa Kosova,pa posto su islamske veroispovesti,vec grade dzamije…ne znam da li autohtonim Crnogorcima iz susednog Lovcenca,ti minareti prave senku u svojim dvoristima,ali sve je moguce.

    Cinjenica je da ni ova vlast,koja hoce da vanrednim izborima „legalizuje nelegalnu gradnju“,sa stanovista ustavne i medjunarodne pozicije Srbije,ama bas nista ne primecuje.Blago receno.

    Cemu sluze drzavni organi,ako narod te drzave,DNEVNO nema odgovor na tako bitna pitanja,kao sto su :
    -pitanje cirilice i statusa Srba u Hrvatskoj…svi cute,
    -kao sto je status RS u BiH…cute na stav da je „RS greska“,da je „genocidna tvorevina“…MNOGO IH KOSTA RECI JEDNU REC,
    -kao sto je status Severa Kosova i Srba na Kosmetu…cute i potpisuju,nadleznost Pristine,
    -kao sto je zahtev za redefiniciju autonomije Vojvodine…cute i popustaju,
    -kao sto je najava promene Ustava Srbije,NA STETU REPUBLIKE SRBIJE,verovatno…najavljuju umotano neke reforme
    -kao sto je poraz politike I KOSOVO I EVROPA…ne priznaju to,
    -kao sto je buduci poraz politike I RUSIJA I EVROPA…ne vide to,
    -kao sto je najava masovnog naseljavanja Roma u Srbiju…nemaju pojma,cute,ne vide,prave se ludi!

    Umesto JASNOG ODGOVORA na ovih nekoliko bitnih pitanja,koji se trebaju svakodnevno ponavljati i nama i njima,i sto je zadatak drzavnih funkcionera…imamo MUTNA VIDJENJA tipa,te da ce se odnosi sa Hrvatskom regulisati…kako?,te da „nismo pametni kako resiti pitanje BiH“,i to pred austrijskim ministrom,sto navodi da se Austrija slobodno umesa u pitanje Bosne…te da ne znamo ko su ti Romi,te da „necemo priznati Kosovo“,te da je u Vojvodini sve u redu,i da ne brinemo…
    Promenu ustava Republike Srbije najavljuju,“teskim reformama“!
    posle ce nam reci,“PA BIRALI STE NAS,IMAMO 2/3-CINSKU VECINU…“?

    Cemu sluzi drzavna vlast (ne partijska),ako Drzava nema stabilan i jasan kurs,jer gradjani jedne zemlje to traze,a posebno srpski narod,jer pricamo o Srbiji?

    Ako je kurs Drzave Srbije,da idemo ka EU,po cenu da se izgubi i Kosovo i RS u BiH ,i Vojvodina,i prijateljstvo i stratesko partnerstvo sa Rusijom…i da u tom ostatku,u Sumadiji,(NE SANDZAKU,NE PRESEVSKOJ DOLINI…)nasele Rome sa svih strana Evrope…GDE SU SRBI U TOJ PRICI?GDE JE SRBIJA???

    A EU je rekla,nema clanstva sa Kosovom,nema.
    I sta ce mo sada,da sve potpisemo,DA SE POVUCEMO IZ DEJTONSKOG UGOVORA,KAO GARANT…da Ustav Republike promenimo,da nas rasture,nasele,rasele…pa i bez Kosova i bez Rusa i bez EU?!

    Nesporna je energija,strast,munjevitost…Vucica i onih koji nam obecavaju bolje sutra,ali jos uvek ne znamo i ne vidimo,DA LI JE TO U NASU KORIST?!
    Energija sama po sebi ne znaci mnogo,jer se njome izazivaju i dobra i zla.
    Bosic je 48 sati posle susreta sa Vucicem i Dodikom,TRAZIO IZBORE?
    Nema sansi da taj mali ljigavi beskicmenjak,ima hrabrosti za tako nesto,bez podrske spolja.Ispada tako,ne optuzujem nikoga.

    Jer,Vucic ima vlast vec skoro dve godine,niko ga nije ometao,REALNO NIKO…a tonemo sve dublje,zaduzeni smo,imamo lose pokazatelje po svim elementima…sta treba da se desi da i sam Vucic prikoci i stvarno pogleda narod u oci i zapita se,DA LI OVAKO DALJE???
    NIKAD VISE „PRIJATELJA“,NIKAD PRAZNIJA KUCA?!

    Jedino Srbi stradaju,od Sanadera u Zagrebu ,(Sanadera ima vise u Vojsci RSK nego u HVO)…do Miskovica u Beogradu,nigde ni jedan Crnogorac…(oni nam sude,oni nas hapse…oni nas kupuju)…
    Oni Djukanovicevi Crnogorci,Niksicani,koji ne vole Srbiju.

    Aleksandar Vucic treba da shvati da pobeda moze biti pirova,da vecina moze biti trenutna,cak lazna,da prijatelji izdaju lakse od neprijatelja…i treba da se seti svoje radikalske parole iz devedesetih,kada je bio velikosrbin,sto nije vecinska srpska svest,
    i sto svi,osim njega,sada placamo…da se seti svoje parole,
    SRBIJA JE VECNA DOK SU JOJ DECA VERNA…ako se seca icega?!

    Mi smo za njih samo „Vlasi u snijegu“,i niko Srbiji pomoci nece ako joj mi,nas narod i nasa vlast,ne pomogne.NIKO!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!