Почетна / Друштво / Неподношљива тишина пропадања

Неподношљива тишина пропадања

Пише Миодраг Зарковић

Живот просечног становника српске престонице срозао се до незапамћеног нивоа, за шта докази и знакови постоје безмало на сваком ћошку, али се о највећим тегобама Београђана, као и о узроцима таквог стања ствари, расправља врло ретко

Као по угледу на своје викиншке претке, овај Норвежанин је пропутовао буквално цео свет за својих четрдесетак година. Што по опису посла – капетан је једног од оних прекоокеанских бродова, највећих туристичких пловила данашњице – а што захваљујући својој вазда радозналој ћуди која му се савршено уклопила у занимање, промолио је нос у најзабаченије ћошкове планете, боравио у највећим и најзначајнијим мегалополисима савременог доба, обишао многобројна чуда природе на свим континентима. У Београд га, међутим, сваке године доводи нешто друго. Ни пословна обавеза, ни знатижеља.

„Прија ми то што је ово изузетно миран, тих град. Мислим да никада нисам био у тишем.“

Миран и тих? Београд?! Да ово није можда нека настрана верзија норвешке скривене камере?

„Не, не, озбиљан сам. Видите, ово је стварно велик град и има све предности које иду уз то. Али, у исто време, нема ту једну ману која прати остале велике градове попут Београда, а то је бука. Не мислим на саобраћајну буку, која је присутна и овде, наравно; не може ни да буде другачије у оволиком граду. Не, мислим на вреву, на жамор. Једноставно, Београд је доста тиши од Лондона, Њујорка, Москве, Атине, Барселоне… Тиши је и од мог Осла, иако је Осло доста мањи од Београда. Као да су људи овде некако тиши. Мислим, обишао сам најпопуларнија места за изласке у Београду, редовно идем на сплавове и у ‚Силиконску долину‘, тако да знам да овде може да буде веома бучно. Али у просеку, Београд јесте много мање гласан него други велегради у којима сам био, а био сам у многима од њих. Мени то веома прија и зато ми је Београд савршено место за одмор: имам надохват руке све погодности које велеград носи са собом а истовремено имам и мир који на сличним местима не могу да нађем“, објашњава Норвежанин.

Гледајући како неверица полако нестаје са лица саговорника и уступа место крајњој збуњености, оној која означава да сте управо чули неку могућу истину што вам је све дотле необјашњиво измицала, Норвежанин додаје:

„Знате, коме год сам то рекао овде, сви су исто тако запрепашћени као и ви. То ми никако није јасно. Да ли је могуће да ви Београђани нисте свесни овога што причам? Мени је то врло јак утисак још од како сам крочио овде. Просто не могу да верујем да то не примећују људи из самог Београда, чак ни они који често путују напоље и имају прилику да га упореде са другим градовима.“

 

МАЊАК УЗБУРКАНОСТИ То поређење о којем Норвежанин говори могло би да се изведе и на научној основи, тј. да се измери просечна јачина децибела у Београду и у другим, упоредивим градовима. Сва је прилика да би крајњи рачун дао Норвежанину за право и показао да је српска престоница, за разлику од увреженог мишљења самих становника, заиста мирнија од средина сличних њој. Да, Београд је несумњиво бучнији него Нови Сад или Ниш; али, ако га одмеримо наспрам, рецимо, Берлина или Марсеја, како онда стоје ствари? Можда онако како Норвежанин тврди?

Биће да је тако, ако судимо по томе како Београд изгледа у својим најбучнијим тренуцима. Изузмите из сагледавања саобраћајну галаму и усредсредите се првенствено на људе: приметићете некакав скоро па спокој, свакако необичан за град који „гута“ до два милиона људи. Мањак узбурканости најлакше се може приметити тамо где се најмање очекује – петком и суботом увече, што су ударне ноћи за излазак.

Мањак је толики да петак, у ствари, одавно више и не представља никакву ударну ноћ:

„Искрено, не памтим када ми је овде било пуно петком“, каже власник једног од ноћних клубова у близини ‚Силиконске долине‘, како су Улицу Страхињића Бана прекрстили када је постала омиљено одредиште не само Београђана већ и туриста у потрази за младалачком лепотом. „Оно, није празно, има људи, али ни приближно колико је било некада, када смо десетине људи морали да враћамо са улаза јер више нема места унутра. Тада је петак био једнако пун као и субота. Али, то је било некада. И, верујте, није само код мене дошло до тог пада већ и код свих осталих. Барем код ових са којима сам ја у контакту, а са много њих сам у контакту. Рекао бих да је петак начисто ‚пукао‘ пре неких 7-8 година. Сада нам је само субота остала као ударно вече. Вероватно је то повезано са беспарицом. Људи једноставно немају пара. Мада, ни деведесетих људи нису имали пара, па је тада ипак било доста живље него данас.“

Сличан утисак поделили су са нама и остали власници или управници кафића и ноћних клубова са којима смо разговарали. Сви одреда истакли су да се ноћни живот Београда отприлике свео на једну ноћ недељно, док остатак седмице протиче мање-више незапажено а свакако добрано слабије него пре десетак година.

[restrictedarea]

Ово истраживање значајно је из најмање три разлога. Под један, ноћ јесте одличан показатељ живости и жилавости сваког града. За разлику од такозваних „шпицева“ током обданице, који су везани за почетак и завршетак радног времена, ноћне делатности нису условљене никаквим обавезама, већ првенствено жељом за добрим проводом и могућностима да се исти оствари. Под два, то је доба које припада младима, дакле најживахнијем чиниоцу сваког друштва; ако су они успаванији него што би се очекивало, лако је претпоставити да остали слојеви становништва само могу да буду још бескрвнији. Под три, а ово је можда и најбитније, реч је о области београдског живота која је у протеклом раздобљу била највише рекламирана и о којој се глас најдаље проносио: ако је ноћни провод у Београду знатно другачији него што се то обично представља, онда тешко да је ишта у Београду представљено на начин који одговара чињеничном стању ствари.

 

ВЕЛИКА НЕПОЗНАНИЦА Збиља, данашњи Београд би се најлакше описао речима којима је Черчил својевремено покушао да дочара Русију: загонетка увијена тајном и смештена у енигму. Иако се непрестано помиње, разматра, велича и куди, опева, Београд је данас велика непознаница, чија је стварност скоро потпуно скривена од очију јавности, чак и српске. Тачније – нарочито српске.

Делом је то последица сплета околности, нераздвојивих од улоге главног града. Државна власт столује у Београду, па је напросто разумљиво то што многи који имају оправдано велике замерке на званични Београд, лако преносе ту своју огорченост и на Београд као град. Многе престонице света постају у том смислу све отуђеније у односу на остатак земље, по чему највећи српски град није никакав изузетак.

Оно што је, међутим, изузетно да не може бити изузетније јесте природа изазова са којима се српско друштво суочава већ деценијама. У Србији су непрекидно угрожени целовитост, правни поредак, културна посебност… Када у вези с тим питањима ставите Београд наспрам остатка Србије, као што се неретко дешава чак и сасвим спонтано, долази се до учесталог гледишта да је Београд „најнесрпскији град на свету“, поптуно неосетљив за бриге и тегобе остатка националног бића.

Као и у свакој раширеној заблуди, тако и у овој може да се назре зрнце истине. Београд заиста пречесто показује застрашујуће незанимање за државу и нацију. Али, ту је реч о два врло уска слоја Београда. Прво, о оном званичном, оличеном у државним властима које из једног издања у следеће показују све отворенију небригу, па и презир, према чак и најочигледнијим националним интересима. Заћорен у „европске интеграције“, званични Београд не само да не хаје за општу добробит државе већ све чешће дела управо у прилог заједничке штете. Друго, реч је о најповлашћенијем слоју Београђана, у који, поред политичара скоро свих страначких боја и дезена, спадају и разни самозвани уметници и још самозванији интелектуалци, као и до небеса надобудни „бизнисмени“, беспоштедно посвећени ружењу свог града и сопственог народа којом год приликом. Колико су незајажљиви у себичности и саможивости, припадници овог слоја понајбоље су показали пре непуних годину дана о Београдском маратону, када су Ивицу Дачића од повика да је издао Косово који су допирали са оближњег разгласа бранили тако што су викали „Маратон, маратон“: тако им је налагало њихово накарадно схватање старогрчког обичаја да се ратови прекидају за време спортских светковина (наравно да им на памет није пало да је сама маратонска трка успостављена у славу врхунског израза родољубља).

Уљуљкани социјалистичким јаслама којих се суштински не одричу, иако наглас наводно заговарају „немилосрдну али поштену“ тржишну борбу, оба ова слоја несметано се напијају крви већинског Београда који је на издисају. Док су ова два слоја све више препланула, све виткија и опточена све скупљим крпицама – а упоредо са тим и све испразнија – дотле већински Београд грца безмало у самртном ропцу, и то углавном далеко од очију јавности.

 

НЕМОЋНА И ПРИРОДА То се види по обамрлој београдској младежи, чије се незавидно стање очитава у описаном, бескрвном друштвеном животу. Али, види се и по катастрофалној запуштености која просто боде очи у сваком виду градског живота.

Београд је, на пример, изразито неуредан. И то не само у урбанистичком смислу, који се – са правом – често наводи као пример хаоса у српској престоници. Неуклоњено ђубре вреба иза сваког другог ћошка; хаустори масовно заударају на урин; мање зелене површине, попут паркова, или су зарасле или изгажене; веће зелене површине, као што су шуме (Топчидер, Кошутњак, Звездарска, Бањичка и друге) које су Београђани раније с поносом називали „плућима града“, убрзано прерастају у дивље депоније са којих ће се уместо кисеоника ширити заразе; рупе на коловозима и тротоарима остају занавек незакрпљене као да расту да би призивале несрећне случајеве са озбиљним последицама; свака и најмања киша оставља за собом наносе блата чак и у градском језгру…

Природа се одупире колико може, недавна изузетно јака кошава била је драгоцено подсећање на то како изгледа удисати нешто чистији ваздух; али, улудо је од природе очекивати да самостално надвлада људски немар; нигде јој то није пошло за руком, па неће ни у српској престоници.

Београд је такође и нестварно прескуп. Цене робе широке потрошње, као што су храна или одећа, у Београду нису ништа ниже него у градовима са значајно вишим просечним примањима становништва. То је зато што је Београд чак и више него остатак Србије заробљен у чељустима нечега што се најчешће зове „увознички лоби“ а што у ствари означава  погубну повезаност свемоћних привредних завојевача из иностранства и њихових послушника одавде. Да не подсећамо на цене комуналних услуга, чију оправданост не би ни Шерлок Холмс могао ваљано да испита, а камоли утврди, или на сумануте испаде попут „Бус плуса“ који, неисправљени и после пада претходне градске власти, прете да ускоро прерасту у датости. Зато је Београд данас препун бескућника, који спавају по прљавим улазима небодера, а греју се тако што се укруг возе најдужим линијама градског превоза. Зато је, исто тако, затрпан просјацима: неки од њих су, истини за вољу, у канџама ситнијих криминалаца са којима деле зараду (мада и то говори у прилог економског безнађа) али много је и истински гладних, који су одустали од тога да милост траже од суграђана, већ су се окренули копању по контејнерима.

У свему томе можда лежи и кључ тегоба и тескоба обичног Београђанина, страдалника разапетог између урбане нефункционалности и наметнуте скупоће, од чијих се злопаћења углавном окреће глава. Овакав какав је, Београд никако није по мери Београђана. И то одавно није. У деценијама титоизма, био је политички, културно и привредно прилагођен изопаченим потребама опсене зване „братство и јединство“. Данас је, можда још и више, прилагођен не само братству и јединству (у међувремену преименованом у „регион“ илити „југосферу“) већ странцима, и то не оним претежно добронамерним гостима који пристижу из Кине, Русије, Африке, Грчке, Чешке, Италије, већ пре свега колонијално гордим намерницима из Западне Европе и Северне Америке.

 

РУГЛО ОД ГОСТОПРИМСТВА На таквој је расподели карата заснован онај спокој, који погодује Норвежанину цитираном на почетку текста, али никако не може пријати самим Београђанима. Од те утишаности коју је Норвежанин описао, одударају првенствено западњаци, иначе најупадљивији не само по ноћним клубовима и кафићима престонице већ и по омиљеним градским шеталиштима.

Они, да не буде забуне, умеју да „цене“ такав однос. Омиљени светски сајт за качење видео- снимака, „Јутјуб“, садржи стотине прилога туриста из западних земаља који су протеклих година посетили Београд. Већина је изразито повољна а као главна похвала коју истичу на рачун Београда (па и остатка Србије, уколико су тамо залазили) надмоћно одскаче – гостопримљивост.

Сама по себи, дабоме, гостопримљивост није лоша. Али, овде се не ради о српској домаћинској части, која је постојала и пре сто година (како су сведочили тадашњи путописци) већ о њеном руглу, које се данас изокренуло у понизну услужност, а која је, опет, неопходан услов да би западни туриста уопште нашао за сходно да вас похвали: набасате ли ви у Амстердаму или Бриселу на намргођеног келнера или накриво насађеног полицајца, од вас се очекује да се повинујете и прихватите то као неизбежну произвољност, никако да се буните или не дај боже налазите суштинске замерке; натрчи ли западњак у Србији на не баш предусретљивог угоститељског или јавног службеника, осрамоћена је целокупна Србија а са њом често и Балкан, па и Исток уопштено.

Свакако да то није искључиво српски, или београдски феномен. Погледајте само како су Игре у Сочију искористили западњаци не би ли се некажњено иживљавали на руској култури и традицији; чак ни Русија, ето, нема прави одговор на такве изливе расизма. Али, размере до којих је то прихватање туђе надмоћности – замотано у варљиво тумачење, тачније злоупотребу, појма „гостопримства“ – узело маха у Србији, а поготово у Београду, јесу забрињавајуће. Те размере су толике да је српска престоница данас претворена у безмало излог за западњаке, којима уобичајено не недостаје осионости, да одатле захвате све што им душа пожели: воља им јефтино пиво, воља им још јефтинија радна снага, воља им разголићене клинке… У таквом излогу, за оне који Београд истински воле и поштују, тешко да се може наћи достојанственог места.

Стога је Београд све неподношљивији за живот самим Београђанима, који су, да се вратимо опет, одиста све више повучени у себе, па и све тиши, неприметнији, неупадљивији. Београд је у минулим временима примио у себе подоста избеглица, према којима се повремено односио и са неким недостојним презиром, али можда је тренутно најзагушенији избеглицама из – самог Београда. Уморан од немара којем је изложен од када памти, од ситнијих и крупнијих пељешења која га сачекују где год се окрене, од разарајуће корупције, од нечистоће, од нефункционалности, просечан Београђанин све више се повлачи у себе, у то мучно избеглиштво што уме да остави трага на многим поколењима. Уста има, али су гладна а на језик је одавно заборавио, тако да Норвежанин може да се одмара.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Pol Pot & Jeng Sari

    „У какво оро се увенеш, у теквова че играеш“
    Narodna poslovica iz Pirota.
    Šta se, gde i koliko u glavnom gradu proizvodi?
    Stanovnici žive uglavnom od usluga. Stanarske rente, Univerziteta, banaka i političko administrativnih struktura, trgovine i zdravstvenih usluga. Restorani, buvljaci, taksiranje, prostitucija… Besne džipove danas voze narko trgovci, političari, pekmezdeca uticajnih roditelja i bogobojažljivi popovi. Pa to ne donosi profit kroz novostvorenu vrednost.
    Proizvodnje nema. Ipak se još dobro živi kako će se živeti sutra. Šta je sa rakovičkim basenom, sa poljoprivrednim kombinatima, gradjevinskim firmama? Dobro im je kako će im biti i kako će nam biti.
    „Че уздригнеш на лансћи зељаник“ i „Че спластиш нође“ kažu moji Piroćani kada upozoravaju na nešto preteće. Nije li stanovnike „prestonice“ stigla takva beda? A hteli su promene i za njih su se izborili na ulicama. E sada neka se za svoja bivša dobroplaćena radna mesta opet bore na ulicama.
    Ali „kralj prestonice“, nezvani Nato oficir koji ne govori maternji jezik i „kraljica“, nisu li i oni humanitarci u ogromnom zdanju koje moram nevoljno i ja da plaćam? E njima jedinima je dobro. Ali ti izuzeci samo potvrđuju pravilo.
    Iz Beograda se rukovodi Srbijom. Kakva vlast takav i narod. Hajde da se prisetimo jednog pametnog poteza vlasti decenijama u nazad.
    Kada se samo prisetim da sam svakog meseca studirajući u Beogradu bio nekoliko dana gladan. I to u vreme samoupravnog socijalizma kada je životni standard, iako izražavan u malim dolarskim iznosima, bio za sadašnje prilike fantastično visok. Letovalo se po desetak dana u Grčkoj a desetak dana u Španiji. Na Jadran su odlazili proleteri i studenti. Džaba provod na omladinskim radnim akcijama.
    U Amsterdamu draguljarnice i juvelirnice sada zamenjuju burekdžinice i prodavnice patika. U Nemačkoj 12 000 000 građana nema novca da plati struju. Iako nismo deo EU ne možemo stanje u glavnom gradu posmatrati bez uporedne analize sa Europom. Zakone koji određuju društvenu dinamiku nametnula nam je EU. Zato će Beograd deliti sudbinu Babušnice a Novi Sad sudbinu Crne Trave.
    Može li biti drugačije?
    Dokazi o neophodnosti da bude drugačije su uverljiviji od dokaza o mogućnosti.
    Raseliti?
    Dobra ideja.
    Ma izvanredna.
    Molim, odnosno, A?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *