Почетна / Друштво / Ми и наши странци

Ми и наши странци

Пише Милош Милојевић

Могу ли Србија и њена бројна дијаспора да поправе однос и сарадњу?

Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница 21. јануара 2014. године у Малој сали „Јосиф Панчић“ Коларчевог народног универзитета одржали су трибину Србија и њена дијаспора: однос који би могао бити приснији.

У Србији се о дијаспори углавном говори у контексту различитих  свечаности, жељених инвестиција и никад реализованих повратака хиљада младих и образованих људи који су своје ухлебије потражили у иностранству. Ретки су критички осврти на рад институција Републике Србије у вези са односом са дијаспором док се чешће говори о раду дијаспоре у иностранству на промовисању српских интереса.

Први говорник на трибини био је наш угледни социолог Триво Инђић

Триво Инђић је однос између Републике Србије и српске дијаспоре сагледао у критичкој, социолошкој и политичкој перспективи. Своје излагање Инђић је започео увидом да је у дуготрајном процесу српске транзиције, који траје преко двадесет година, један од основних проблема српског народа проблем идентитета. Процес исељавања због тешких економских и политичких прилика интензивиран је од 90-их година 20. века и распада социјалистичке Југославије. Унижен положај српског народа у државама проистеклим из распада СФРЈ, духовна дезинтеграција српске нације, историјски ревизионизам –  проблеми су са којима се, поред Срба у матици, суочавају и Срби у  дијаспори.

У другом делу излагања Инђић је говорио о садашњој званичној политици владе Републике Србије према дијаспори. Србија је донедавно имала посебно министарство за вере и дијаспору што је сада сведено само на Канцеларију за сарадњу са дијаспором.  Проблеме дијаспоре у Србији регулишу пре свих Закон о дијаспори из октобра 2009. и Стратегија очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у региону из 2011. године. Ови документи су, наводи Инђић, декларативни и практично необавезујући.

 

[restrictedarea]

 

Инђић је потом упоредио српску политику према дијаспори са радом Републике Хрватске у овој области а он показује у којој мери се однос са Хрватима у расејању сматра за важно политичко питање у Хрватској и важну тему у конституисању хрватске државности. У хрватском закону о дијаспори спомиње се низ врло конкретних мера и изричито се спомиње улога Хрватске према Хрватима у БиХ уз истицање конститутивности хрватског народа у овој држави. Детаљно се говори и о Хрватској матици исељеника.

У раду са дијаспором у Хрватској велику и признату улогу има Римокатоличка црква, док се Православна црква у овом контексту не спомиње у српским нормативним актима.

Лекторати и катедре за српски језик у свету углавном су потпуно запуштени. Хрватска стипендира ђаке из дијаспоре и у иностранству и у Хрватској и брине се о Хрватима без држављанства (врло лако могу да остваре право на хрватско држављанство). Оваква категорија је потпуно непозната у Србији.

Уследило је излагање Александра Вуксановића, оснивача и уредника јединог српског медијског портала на шпанском говорном подручју Semаnario Serbio и информатичког стручњака који двадесет година живи и ради у Мадриду.

Често се каже како Срби у дијаспори не брину о Србији. Вуксановић не покушава да ово негира – оваквих тенденција има, али оне ни у ком случају не представљају већинско становиште. Ипак, Вуксановић подвлачи да овакав начин размишљања није присутан само у дијаспори већ и у самој Србији! Вуксановић наводи да је драматично то што исти проблем постоји и у матици – значајан број људи који живи у Србији покушава да се на сваки начин дистанцира од своје земље. Према Вуксановићевом мишљењу, тај начин размишљања је углавном базиран на негативним стереотипима с обзиром да највећи део домаћих аутошовиниста или нема никакво или има врло површно искуство живота у иностранству. Негација свега националног нарочито је опасна ако долази изнутра, јер се носиоци оваквих идеја често налазе на кључним државним положајима, закључује Вуксановић.

Он се потом осврнуо на неколико активности које је у сарадњи са другим Србима предузео у Шпанији са циљем да се подигне углед Србије. Ове активности упечатљиво сведоче да је и са малим средствима могуће, ако се ради на прави начин, постићи незанемарљиве резултате на промовисању српских позиција у свету. На трибини је емитован видео на коме је приказан резултат прве од споменутих акција. Наиме, на шпанској државној телевизији еминентна новинарка је приредила прилог о Максу Лубурићу, који је после Другог светског рата под лажним именом живео у Шпанији. Међу жртвама логора Јасеновац ауторка прилога није споменула припаднике српског народа, што је у био повод за акцију. Резултат је било јавно извињење припадницима српског народа на шпанској државној телевизији.

 

Вуксановић је излагање закључио речима да је у ситуацији у којој се Срби налазе неопходно разумевање између дијаспоре и матице и да је то добар основ за развој даљих односа између Србије и Срба у иностранству.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Naravno da dijaspora „ne brine“ o Srbiji, osim sto godisnje, koliko ono bese miliona CHF, USD, Euro, saljemo, da bi ljudi mogli koliko toliko ziveti, a usput da nadoknadimo ono, sto su nam vajni politicari sa svojim tajkunima popljackali.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *