Почетна / Свет / Масуд Барзани, лидер Курда

Масуд Барзани, лидер Курда

Пише Зоран Милошевић

Током Барзанијеве власти Курдска аутономија Ирака претворила се у центар курдског националног покрета, при чему је стекла пуномоћја која превазилазе форму аутономне области

Масуд Барзани, први председник аутономног региона Ирачки Курдистан (од 2005. године) скренуо је пажњу на себе одавно, а посебно објављивањем мапе „Великог Курдистана“ на порталу своје Демократске партије Курдистана. „Велики Курдистан“ укључује територије величине 500.000 км2, где живи око 55 милиона становника. То су земље које се тренутно налазе у Азербејџану (западни делови), Ираку, Турској, Сирији и другим државама. Он је тако постао занимљив свим сепаратистичким покретима у свету, али и науци и политици.

ПОРОДИЧНО НАСЛЕЂЕ Масуд Барзани рођен је 16. августа 1946. године у Мехабаду (Иран) а његово име према муслиманским именословима и речницима значи срећан. Отац, Мустафа Барзани, био је познати вођа курдског ослободилачког покрета и у то време водио је Курдску Мехабадску Републику која се налазила у данашњем Ирану. Када је Мехабадска Република пала, Мустафа Барзани је заједно са 500 одабраних бораца прешао у СССР, док је његова породица као и цело племе Барзани отишло у Ирак и насељени су на југу државе, наводи руски часопис „Азија и Африка данас“, од 1998. године. Масуда је васпитавао деда по мајчиној линији, а основно образовање је похађао на арапском језику.

Године 1958. у Ираку је збачена монархија и нови шеф државе је постао генерал А. К. Касим, који је одобрио Мустафи Барзанију да се насели у Ираку. Године 1961, када је генерал Касим почео репресију над Курдима, Мустафа Барзани покреће оружану борбу за права Курда у Ираку. Године 1962. Масуд прекида образовање и ступа у оружане курдске одреде који се боре против владине војске, а затим постаје уредник радио-станице „Глас Ирачког Курдистана“. Године 1968. преузима курдску обавештајну службу „Парастин“, а потом је, заједно са братом Идризом, главни преговарач са владом Ирака о формирању Курдске аутономне области у Ираку. После пораза курдског устанка, преузима 1975. године Демократску партију Курдистана (ДПК) коју је још раније формирао његов отац. Ова партија је постала најважнија партија Курда у Ираку. Године 1978. специјалне службе Ирака покушале су да у Бечу изведу атентат на Масуда, али је он успео да избегне атентаторе захваљујући обавештајним подацима. После смрти оца у марту 1979. године, Масуд је изабран за председника ДПК и то место држи и сада.

Када је у Ирану, 1979. године, победила Исламска револуција, браћа Масуд и Идриз прелазе у Иран, где су стекли подршку власти за борбу са режимом Садама Хусеина. Све време рата између Ирака и Ирана (1980–1988) М. Барзани је сарађивао са Ираном, али опрезно, јер се бојао утицаја исламиста међу Курдима. Године 1987. гине му брат Идриз Масуд, тако да Барзани постаје једини лидер ДПК. У мају 1992. године на првим демократским изборима у Ирачком Курдистану Барзани побеђује у две покрајине, у Дохуку и Ербилу. Затим је 2003. године подржао агресију САД на Ирак, да би за подршку од стране Американаца био награђен прихватањем у Привремени савет Ирака (владу). Неки портали, на пример азербејџански bakililar.az, наводе да Масуд Барзани није етнички Курд, него Јевреј, који је због тога стекао велику америчку подршку, али и да он подржава политику Вашингтона не само у Ираку него и у региону, те да је та „љубав“ плод његовог етничког порекла.

[restrictedarea]

Потом, 2004. године његова партија и Патриотски савез Курдистана (ПСК) на челу са Џ. Талабанијем постижу договор са Привременом владом Ирака о стварању аутономије Ирачки Курдистан. Владу Курдске аутономије формирао је Барзани, а Талабани је постао председник Ирака, представљајући Курде у вишим структурама државне власти у Багдаду. Потом је курдски аутономни парламент у Ираку, 12. јула 2005. године, изабрао М. Барзанија за председника Ирачке курдске аутономије, а ту функцију обавља и данас.

НАДОМАК ДРЖАВЕ Тренутно, М. Барзани је најутицајнији и најпопуларнији курдски политичар не само у Ираку већ и у суседним државама, а ДПК се сматра најснажнијом партијом у Ирачком Курдистану. Током његове власти Курдска аутономија Ирака претворила се у центар курдског националног покрета, при чему је стекла пуномоћја која превазилазе форму аутономне области, јер је обезбедио права на сопствену државну власт, на поседовање оружаних снага и специјалних служби, на потписивање међудржавних уговора итд, што су елементи државности. Фактички, М. Барзани је као председник Курдске аутономије у Ираку све време водио политику учвршћивања и јачања курдске аутономије у односу на централне власти у Багдаду, али и политику припајања суседних области Аутономији (те његова искуства имају велики значај за друге сличне области, а код нас за Републику Српску). Ради се о Киркуку и деловима града Халабаџа. Барзани истиче да Курди имају право на самосталну државу (независност) али не форсира процес суверенизације аутономије, сматрајући да још није дошло време за такву политику.

„Клан“ Барзани је у значајној мери „приватизовао“ власт Курдске аутономије, док ДПК функционише на клановско-трибалистичким основама. Владом Ирачког Курдистана руководи рођак Н. Барзани, саветом безбедности Курдистана руководи други рођак итд.

Курдског лидера у Ираку оптужују за многе негативности у аутономној области: одсуство демократије, игнорисање критике, непотизам, тајна подела буџетског и другог новца (од продаје нафте, пре свега) и богатства по „непознатим критеријумима“, прогон новинара и интелектуалаца…

Курдска аутономија има проблеме са дефицитом у буџету, има висок ниво незапослености, огромну корупцију, превелику државну бирократију, као и низ непотребних „агенција“, немаран однос према образовању и науци, што се одражава и на неквалификованост становништва за захтевније послове. Дају се велика пуномоћја специјалним службама које често тероришу новинаре и интелектуалце. Ипак, ако се Ирачки Курдистан упореди са другим подручјима где живе Курди (Турска, Иран, Сирија) мора се констатовати, истиче портал weandworld.ru „да је ниво слобода већи, да се грађанско друштво развија, па и демократија, мада у почетној форми“.

Ирачки Курдистан је међународно признат, те је у Ербилу акредитовано око 30 страних дипломатских мисија и Барзанија службено примају у САД, Европској унији, на Арапском истоку и у Ирану. Барзани је успоставио и добре политичке и економске односе са Турском и активно учествује у мировном процесу у вези са решавањем проблема Курда у овој држави. Барзани се разликује од службеног Багдада и по томе што не признаје режим председника Сирије Б. Асада, као ни оне Курде који су прогласили аутономију на североистоку ове државе. Од почетка 2013. године Барзани се бори да га призна и Русија, због чега је у фебруару исте године боравио у Москви.

Мапа „Великог Курдистана“ М. Барзани је прототип „курдског националисте“ који сједињује традицију и захтеве савремености. Као председник ДПК, не ствара неку иделогију партије, већ се држи курдског национализма и прагматизма. Приликом међународних сусрета, Барзани обавезно носи курдску националну одећу, а Курди га називају „Кек Масуд“, односно „Господин Масуд“.

Иако Барзани није завршио факултет, он се сам образује, посебно у области политикологије и војних наука, а говори и три страна језика: арапски, енглески и персијски. Масуд је аутор књиге „Мустафа Барзани и курдски ослободилачки покрет“, која је објављена на курдском, арапском и руском језику. Ожењен је и има осморо деце. Суштински, Масуд Барзани је политичар што је одавно изашао из оквира ирачко-курдске политике, поставши општекурдски и међународни политичар.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *