”Кругови”  и кругови филмског очаја

Српска филмска 2013. година

Пише Владислав Панов

На прошломесечном патетичном имитирању Холивуда, домаћа Академија за филмску уметност и науку, са чланством и категоријама за награде бројнијим од филмова који током године настају под њеним макар само парадним окриљем, обзнанила је одлуку о најбољем филму. Без премца је, и то за последње три године („Кристална призма“, алијас домаћи „Оскар“, сада се додељује тријенално) селектован рад Срдана Голубовића „Кругови“. То практично подразумева да је био најбољи и у конкуренцији филмова дистрибуираних током протекле године. „Кругови“ су започели 2013. тријумфом на Санденс (награда жирија) и Берлинском фестивалу (награда Екуменског жирија) а наставили добијањем лауреатског статуса на још неким местима, укључујући признање за најбољи филм на „чувеном“ Сарајевском филмском фестивалу. Ово последње ни не чуди, с обзиром на тему филма (Србин током ратова деведесетих бива убијен од стране српских парамилитарних силеџија при покушају да од њиховог бесног убилачког нагона одбрани муслимана) што је доказ његове интернационалне вредности у додавању неопходних ставки у негативној карактеризацији српске недавне историје и наше трагедије. Зачуђујуће је да није било много више награда, као и то што, авај, ни овај бисер наше кинематографије (много, руку на срце, бољи од претходних којима смо свету нудили доказе целулоидног аутопрезира) није успео да се домогне макар номинације за „Оскара“ за најбољи страни филм.

Али да не беше фамозних „Кругова“, ово би била убедљиво најбеднија кинематографска година откада постојимо као Србија, и уопште. Од барем нешто озбиљнијих филмова домаћа публика је у 2013. могла да види „Фалсификатора“ Горана Марковића који се обратио незнано коме када је покушао да настави иронично разрачунавање са „титоизмом“ и током каријере и те како исплативим фрустрацијама у пријатном и увек потпуно безбедном донкихотовском јуришу на црвени поредак бивше му земље. И ова је прича иначе, као и она из „Кругова“, за подлошку имала истините актере и ситуације, али је свакако много више лично и на све друге начине надограђена и дорађена него она у „Круговима“. Потпуно је личан и опет лагано на стварни свет ослоњен и „Мамарош“ Момчила Мрдаковића, редитељског натуршчика који је пет година чекао на премијеру првенца у којем је недовољно духовито, уз мноштво позајмица и омажа, покушао да прикаже судбину не баш ортодоксног српског средовечног Едипа гастарбајтера.

[restrictedarea]

„Скидање“ Косте Ђорђевића је такозвани генерацијски филм. Са скоро комплетном екипом из серије „Војна академија“, овај је натегнути крик актуелне младости престонице на брутално вербално вулгаран и непотребно примитиван начин понудио љубавну причу без љубави и хумор „Муња“, при томе ништа ни довољно добро, а ни оригинално да би представљао било шта значајно у прегледу годишње продукције. Што се ипак намеће у оваквом осврту више је последица тога да није имао скоро никакву конкуренцију.

Ипак, најболнији и одбојно чемеран је драмски прилог српском актуелном комплетном растакању друштва, који је на овај или онај начин констатни мизансцен у нашим филмовима, виђен у „Одумирању“. Већ сам прикладно депресивни наслов наговештава све поменуто. У овом филму Милоша Пушића добијамо коментар о животу у савременом српском социјалном и душевном калу по опустелим сеоским крајевима. Долазак сина у село ради покушаја да прода имање и очајничка борба усамљене мајке да га ту задржи, све са чемерним судбинама споредних ликова, захтевају посебну врсту наклоности према неореалистичкој филмској трагедији. Уз још, у широј дистрибуцији, невиђени драмски трилер „Држава“ Јелене Марковић, са потенцијално занимљивом темом о медицинским експериментима и шпијунским тајнама, стоји и слабашни покушај укрштања социјалног коментара са мелодрамом, „Љубав долази касније“ Хаџи-Александра Ђуровића, нека врста омнибуса са три трагичне љубавне приче, чиме осврт на овогодишњу филмску понуду наше кинематографије бива комплетиран. Пошто у години у коју смо управо ушли, и то већ ових дана, у биоскопе коначно долази толико очекивани наставак „Монтевидеа“, привид да долази боље време и за публику и за наш филм биће обновљен. Мада, наводно, у овом моменту у фази постпродукције (која, додуше, у нашим приликама често зна да потраје и годинама) налази се још двадесетак остварења, у току је снимање још три, а припрема се још осам. За посао чији актери упорно и на сав глас понављају да у њему и за њега нема пара и подршке друштва, то је заиста импозантан број. Уколико, наравно, сви заиста буду окончани и дођу до својих пет минута у биоскопима.

[/restrictedarea]