Почетна / Друштво / „ Друже Квон, алармантна звона звоне!“ 

„ Друже Квон, алармантна звона звоне!“ 

Пише Стефан Каргановић

Присилно сведочење генерала Ратка Младића на суђењу др Радовану Караџићу у уторак, 28. јануара, за Трибунал је било фијаско, са изразитим елементима фарсе

Контроверзно из бројних разлога, од тренутка када је др Караџић обзнанио намеру да генерала позове као сведока одбране у свом предмету, Младићево сведочење је – вероватно и без синхронизације међу учесницима – протекло на начин који је у овој афери Трибунал оставио у положају несумњивог губитника.

То је значајно из следећег разлога. Независно од процене мудрости Караџићеве одлуке да позове Младића да му сведочи, свесрдна „сарадња“ Већа на сваком кораку тог процеса са Караџићевом одбраном, што се завршило формалним наређењем генералу да сведочи (subpoena) под претњом санкција за „непоштовање суда“, није била мотивисана унапређењем правде, него искључиво институционалним интересима. За Трибунал, неколико општих питања које је др Караџић желео да постави генералу Младићу нису представљала тајну, нити је икоме била потребна помоћ баба Ванге да докучи како би генерал на та питања одговорио. Најмање је било потребно стручности да се унапред изведе закључак да генералови предвидљиви одговори на предвидљива питања ни у најмањој мери не би утицали на предвидљиву пресуду др Караџићу. Ствар је била у нечем другом.

„ДРУГ“ ЈЕ НАСИЛАН Упркос генераловом категоричком одбијању и очигледно деликатном психофизичком стању, интерес Трибунала да се сведок примора на сарадњу са Караџићевом одбраном није имао никакве везе са бригом да се оптуженом омогући директно испитивање важног сведока. Он је лежао у потенцијалу да се током унакрсног испитивања генерал изведе из такта да би упао у замке које му је припремио перфидни тужилац Алан Тигер. Управо је то био планирани климакс овог бездушног перформанса, изведеног уз безрезервно садејство установе која, иначе, процесна права оптужених безочно релативизује и гази. Не заборавимо да је, до сада, једини изведени „доказ“ генералове умешаности у Сребреницу мелодраматичан гест превлачења прста преко гркљана у интерпретацији сведока сарадника Тужилаштва Момира Николића, који се, од своје нагодбе 2002. године, изводи на сва сребреничка суђења да издекламује своју увежбану причу. Тужилаштву би зато дошло као дар са неба да је Тигер имао прилику да Младићево незавидно здравствено стање провокаторски злоупотреби да генералу „падне мрак на очи“ и – изгубивши самоконтролу – да се нехотице претвори у сведока против самога себе и др Караџића.

Међутим, захваљујући сталожености генерала и разумевању др Караџића, од тих очекивања није се обистинило ништа. Ову рунду суђења оба здружена одељења Хашког трибунала, Веће и Тужилаштво, неспорно су изгубила.

Заседање је почело изузетно коректним обраћањем Већу адвоката одбране Бранка Лукића, где је рекапитулирао озбиљне здравствене и правне разлоге зашто генерал не би смео да сведочи у Караџићевом предмету. Након про форма саветовања са колегама, Квон је одбио Лукићев предлог.

У наставку саслушања, уследиле су грозне претње судије Квона о томе какву би цену невољни сведок могао да плати уколико одбије да се повинује „супини“ да одговори на питања које ће му поставити оптужени, на шта се генерал иронично смешкао. Овај последњи покушај ломљења генералове воље да не сведочи био је кључан да Трибунал постигне свој стварни циљ, а то је да се тужиоцу Тигеру пружи процесна могућност, у широким оквирима тема из Караџићевих питања, да затим генерала подвргне немилосрдно провокативном унакрсном испитивању. На позив председавајућег да се закуне, генерал је устао и изјавио – како га је саркастично ословио, „другу Квону“ – да не жели да се заклиње јер не признаје „суд НАТО пакта“ поновивши да му здравље не дозвољава да сведочи, али да је претходне ноћи у притвору написао изјаву коју жели да прочита јер би могла бити „интересантна Већу“. Пре него што је сведок могао да настави, попут судије Меја на суђењу Милошевићу – Квон му је искључио микрофон.

 

[restrictedarea]

 

НЕУСПЕЛО ИСПИТИВАЊЕ  Нелагодан застој, док није било јасно да ли ће судија Квон посегнути за максималним инструментима принуде који су му били на располагању да сведока Младића апсурдно осуди на седам година робије и 50.000 евра за „непоштовање суда“ прекинут је на комичан начин. Без експлицитне сагласности да се укључи у поступак, сведок је затражио да му из притвора донесу вештачке зубе да би могао „јасније да говори“. Веће се са захвалношћу ухватило за појас за спасавање које му је Младић бацио и наредило је паузу док послужитељи суда отрче у Шевенинген да донесу неопходну протезу.

Када је донета протеза, одобровољени генерал је изволео да прочита судску заклетву и главно испитивање је могло отпочети.

„Да ли сте ме обавестили о стрељању заробљеника у Сребреници?“, гласило је прво питање оптуженог Караџића. Сведок Младић је мирно одговорио да му здравствено стање не дозвољава да сведочи, али да жели да за записник прочита изјаву за коју сматра да садржи одговоре на сва питања која би могла да занимају суд. Настављајући да се поиграва са Већем, Младић је реторски упитао Квона да није из Кореје, коментаришући да, зар не, ни на његовом полуострву ситуација није баш сјајна („жутко“, што би се на руском рекло). Видно изнервиран, Квон га је опет претећи прекинуо, али после краћег саветовања са колегама резигнирано је замолио Караџића да настави, изјавивши да Веће ипак неће инсистирати на примени правила 90 (Е) да се сведок присили на сарадњу. (Теоретски, Младић је могао да буде кажњен са по седам година и 50.000 евра за свако од Караџићева четири питања на које је одбио да одговори, дакле да му се доживотна робија продужи за додатних 28 година и наложи глоба у висини од 200.000 евра. Веће је свакако паметно поступило што се уздржало од коришћења такве депласиране могућности.)

Следила су питања др Караџића о томе да ли је између њих постојао договор да се гранатира Сарајево, шта су били разлози за гранатирање или снајперско деловање према Сарајеву и да ли је између оптуженог и сведока постојао споразум да се протерају Хрвати и муслимани који су живели на подручјима под контролом српске војске. На свако од ових питања генерал Младић је дао исти одговор, да му здравствено стање не дозвољава да сведочи, уз поновљени захтев да за записник прочита раније припремљену изјаву.

ПЛАН ЈЕ ПРОПАО Судија Квон је на свако појединачно одбијање сведока реаговао на исти начин, да је сведок дужан да одговори, али да Веће неће примењивати санкције у складу са Правилом 90 (Е). На крају неуспелог главног испитивања, др Караџић се обратио Већу са захтевом да се Младићева изјава уврсти у списе „иако ризикујем, јер не знам шта садржи,“ али је судија Квон и захтев оптуженог без образложења одбио. Трибуналу очито није одговарало да јавност сазна шта је генерал Младић прибрано и сталожено у својој изјави написао зато што је хтео да његово психофизичко стање злоупотреби подвргавајући га провокацијама тужиоца.

У коначници, „врсне професионалце“ Хашког трибунала надмудрили су један војник и један психијатар. Пошто Младић није рекао ништа, тужиоцу је правилником била ускраћена могућност да га било шта унакрсно пита. На Квоново про форма питање, након пропалог главног испитивања, има ли нешто да дода, Тигер је покуњено одговорио: „Немам ништа, часни суде.“

На крају бурног рочишта, излазећи из сале, генерал Младић је обрисао под са Судским већем и НАТО чију политичку агенду судије опслужују. „Хвала вам што сте ми забранили да прочитам шта сам написао“, командант Главног штаба Војске Републике Српске подвикнуо је инквизиторским гњидама, напуштајући судницу. „Потврдили сте моју тезу да Хашки трибунал није прави него сатански суд.“ (Транскрипт, с. 46055)

Пошто је Хашки трибунал политичка а не правосудна установа, примерено је поставити следеће питање: Ко је политички профитирао од покушаја да се генерал Ратко Младић примора да сведочи у предмету Караџић? О томе ко је добио, у овом тренутку је можда прерано нагађати, али је јасно ко је чист политички губитник – Хашки трибунал. Каква год да је била рачуница др Караџића када је поднео захтев да му Младић сведочи (а ту има убедљивих аргумената и „за“ и „против“) о њој би се могло расправљати. Али позадина одлуке Трибунала, за разлику од одбијања Караџићевог беспрекорно утемељеног захтева да му се предају ДНК узорци наводно идентификованих сребреничких жртава за независно лабораторијско упаривање и анализу, да у овом случају оптуженом Караџићу неочекивано изиђе у сусрет – потпуно је јасна. Разлог нису предусретљивост и брига за остваривање правде. Циљ је био да се Младићу постави заседа, да се пооштре напетости између одбрана два најважнија оптуженика и да се провокацијама тужиоца Младић избаци из такта не би ли изјавио нешто што ће нанети штету и њему и Караџићу, а поред тога легендарног команданта ВРС приказати као ирационалну и будаласту особу.

Ако аферу посматрамо са политичког становишта, закључак је да је план пропао и да је Хашки трибунал доживео пораз. Оптужени Младић и Караџић, међутим, нису претрпели знатну штету.

Последња ствар односи се на изјаву коју је у предвечерје свога појављивања на Караџићевом суђењу генерал Младић написао, са намером да је у судници прочита. С обзиром на свеукупне околности, садржај те неприхваћене изјаве је од изузетног значаја и у интересу је не само правде него и историје да јавност што пре сазна шта је генерал Младић желео да поручи.

На потезу је сада тим одбране генерала Младића. Уважавајући чињеницу да органи Трибунала противправно врше тоталитарну контролу над протоком информација према оптуженим особама и од њих, а које се налазе у притвору, одбрана дугује јавности, којој је генерал желео да се обрати, подношење категоричког захтева Секретаријату да не поставља никакве препреке хитном обнародовању тог документа.

 

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Kao sto postoje psi rata, tako postoje i psi pravosudja, ako se ova ustanova tako moze nazvati;jer, ove dve „udruge“ imaju iste korene i deluju jednako. Sasvim sigurno i vidljivo,(iako imaju bezbroj pripremljenih bezocnih lazi, bestidnih pre svega) da padaju u Kanal, iz koga su i iznikli.
    Izdrzite dragi nasi,zlo je uvek padalo u blato iz koga je i poteklo, tako ce i ovo. Svaki dan vas spomenemo u nasim molitvama, a ne moramo vam reci, da poslednja presuda pripada bas njemu: Gospodu Visnjem.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *