“ Druže Kvon, alarmantna zvona zvone!” 

Piše Stefan Karganović

Prisilno svedočenje generala Ratka Mladića na suđenju dr Radovanu Karadžiću u utorak, 28. januara, za Tribunal je bilo fijasko, sa izrazitim elementima farse

Kontroverzno iz brojnih razloga, od trenutka kada je dr Karadžić obznanio nameru da generala pozove kao svedoka odbrane u svom predmetu, Mladićevo svedočenje je – verovatno i bez sinhronizacije među učesnicima – proteklo na način koji je u ovoj aferi Tribunal ostavio u položaju nesumnjivog gubitnika.

To je značajno iz sledećeg razloga. Nezavisno od procene mudrosti Karadžićeve odluke da pozove Mladića da mu svedoči, svesrdna „saradnja“ Veća na svakom koraku tog procesa sa Karadžićevom odbranom, što se završilo formalnim naređenjem generalu da svedoči (subpoena) pod pretnjom sankcija za „nepoštovanje suda“, nije bila motivisana unapređenjem pravde, nego isključivo institucionalnim interesima. Za Tribunal, nekoliko opštih pitanja koje je dr Karadžić želeo da postavi generalu Mladiću nisu predstavljala tajnu, niti je ikome bila potrebna pomoć baba Vange da dokuči kako bi general na ta pitanja odgovorio. Najmanje je bilo potrebno stručnosti da se unapred izvede zaključak da generalovi predvidljivi odgovori na predvidljiva pitanja ni u najmanjoj meri ne bi uticali na predvidljivu presudu dr Karadžiću. Stvar je bila u nečem drugom.

„DRUG“ JE NASILAN Uprkos generalovom kategoričkom odbijanju i očigledno delikatnom psihofizičkom stanju, interes Tribunala da se svedok primora na saradnju sa Karadžićevom odbranom nije imao nikakve veze sa brigom da se optuženom omogući direktno ispitivanje važnog svedoka. On je ležao u potencijalu da se tokom unakrsnog ispitivanja general izvede iz takta da bi upao u zamke koje mu je pripremio perfidni tužilac Alan Tiger. Upravo je to bio planirani klimaks ovog bezdušnog performansa, izvedenog uz bezrezervno sadejstvo ustanove koja, inače, procesna prava optuženih bezočno relativizuje i gazi. Ne zaboravimo da je, do sada, jedini izvedeni „dokaz“ generalove umešanosti u Srebrenicu melodramatičan gest prevlačenja prsta preko grkljana u interpretaciji svedoka saradnika Tužilaštva Momira Nikolića, koji se, od svoje nagodbe 2002. godine, izvodi na sva srebrenička suđenja da izdeklamuje svoju uvežbanu priču. Tužilaštvu bi zato došlo kao dar sa neba da je Tiger imao priliku da Mladićevo nezavidno zdravstveno stanje provokatorski zloupotrebi da generalu „padne mrak na oči“ i – izgubivši samokontrolu – da se nehotice pretvori u svedoka protiv samoga sebe i dr Karadžića.

Međutim, zahvaljujući staloženosti generala i razumevanju dr Karadžića, od tih očekivanja nije se obistinilo ništa. Ovu rundu suđenja oba združena odeljenja Haškog tribunala, Veće i Tužilaštvo, nesporno su izgubila.

Zasedanje je počelo izuzetno korektnim obraćanjem Veću advokata odbrane Branka Lukića, gde je rekapitulirao ozbiljne zdravstvene i pravne razloge zašto general ne bi smeo da svedoči u Karadžićevom predmetu. Nakon pro forma savetovanja sa kolegama, Kvon je odbio Lukićev predlog.

U nastavku saslušanja, usledile su grozne pretnje sudije Kvona o tome kakvu bi cenu nevoljni svedok mogao da plati ukoliko odbije da se povinuje „supini“ da odgovori na pitanja koje će mu postaviti optuženi, na šta se general ironično smeškao. Ovaj poslednji pokušaj lomljenja generalove volje da ne svedoči bio je ključan da Tribunal postigne svoj stvarni cilj, a to je da se tužiocu Tigeru pruži procesna mogućnost, u širokim okvirima tema iz Karadžićevih pitanja, da zatim generala podvrgne nemilosrdno provokativnom unakrsnom ispitivanju. Na poziv predsedavajućeg da se zakune, general je ustao i izjavio – kako ga je sarkastično oslovio, „drugu Kvonu“ – da ne želi da se zaklinje jer ne priznaje „sud NATO pakta“ ponovivši da mu zdravlje ne dozvoljava da svedoči, ali da je prethodne noći u pritvoru napisao izjavu koju želi da pročita jer bi mogla biti „interesantna Veću“. Pre nego što je svedok mogao da nastavi, poput sudije Meja na suđenju Miloševiću – Kvon mu je isključio mikrofon.

 

[restrictedarea]

 

NEUSPELO ISPITIVANJE  Nelagodan zastoj, dok nije bilo jasno da li će sudija Kvon posegnuti za maksimalnim instrumentima prinude koji su mu bili na raspolaganju da svedoka Mladića apsurdno osudi na sedam godina robije i 50.000 evra za „nepoštovanje suda“ prekinut je na komičan način. Bez eksplicitne saglasnosti da se uključi u postupak, svedok je zatražio da mu iz pritvora donesu veštačke zube da bi mogao „jasnije da govori“. Veće se sa zahvalnošću uhvatilo za pojas za spasavanje koje mu je Mladić bacio i naredilo je pauzu dok poslužitelji suda otrče u Ševeningen da donesu neophodnu protezu.

Kada je doneta proteza, odobrovoljeni general je izvoleo da pročita sudsku zakletvu i glavno ispitivanje je moglo otpočeti.

„Da li ste me obavestili o streljanju zarobljenika u Srebrenici?“, glasilo je prvo pitanje optuženog Karadžića. Svedok Mladić je mirno odgovorio da mu zdravstveno stanje ne dozvoljava da svedoči, ali da želi da za zapisnik pročita izjavu za koju smatra da sadrži odgovore na sva pitanja koja bi mogla da zanimaju sud. Nastavljajući da se poigrava sa Većem, Mladić je retorski upitao Kvona da nije iz Koreje, komentarišući da, zar ne, ni na njegovom poluostrvu situacija nije baš sjajna („žutko“, što bi se na ruskom reklo). Vidno iznerviran, Kvon ga je opet preteći prekinuo, ali posle kraćeg savetovanja sa kolegama rezignirano je zamolio Karadžića da nastavi, izjavivši da Veće ipak neće insistirati na primeni pravila 90 (E) da se svedok prisili na saradnju. (Teoretski, Mladić je mogao da bude kažnjen sa po sedam godina i 50.000 evra za svako od Karadžićeva četiri pitanja na koje je odbio da odgovori, dakle da mu se doživotna robija produži za dodatnih 28 godina i naloži globa u visini od 200.000 evra. Veće je svakako pametno postupilo što se uzdržalo od korišćenja takve deplasirane mogućnosti.)

Sledila su pitanja dr Karadžića o tome da li je između njih postojao dogovor da se granatira Sarajevo, šta su bili razlozi za granatiranje ili snajpersko delovanje prema Sarajevu i da li je između optuženog i svedoka postojao sporazum da se proteraju Hrvati i muslimani koji su živeli na područjima pod kontrolom srpske vojske. Na svako od ovih pitanja general Mladić je dao isti odgovor, da mu zdravstveno stanje ne dozvoljava da svedoči, uz ponovljeni zahtev da za zapisnik pročita ranije pripremljenu izjavu.

PLAN JE PROPAO Sudija Kvon je na svako pojedinačno odbijanje svedoka reagovao na isti način, da je svedok dužan da odgovori, ali da Veće neće primenjivati sankcije u skladu sa Pravilom 90 (E). Na kraju neuspelog glavnog ispitivanja, dr Karadžić se obratio Veću sa zahtevom da se Mladićeva izjava uvrsti u spise „iako rizikujem, jer ne znam šta sadrži,“ ali je sudija Kvon i zahtev optuženog bez obrazloženja odbio. Tribunalu očito nije odgovaralo da javnost sazna šta je general Mladić pribrano i staloženo u svojoj izjavi napisao zato što je hteo da njegovo psihofizičko stanje zloupotrebi podvrgavajući ga provokacijama tužioca.

U konačnici, „vrsne profesionalce“ Haškog tribunala nadmudrili su jedan vojnik i jedan psihijatar. Pošto Mladić nije rekao ništa, tužiocu je pravilnikom bila uskraćena mogućnost da ga bilo šta unakrsno pita. Na Kvonovo pro forma pitanje, nakon propalog glavnog ispitivanja, ima li nešto da doda, Tiger je pokunjeno odgovorio: „Nemam ništa, časni sude.“

Na kraju burnog ročišta, izlazeći iz sale, general Mladić je obrisao pod sa Sudskim većem i NATO čiju političku agendu sudije opslužuju. „Hvala vam što ste mi zabranili da pročitam šta sam napisao“, komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske podviknuo je inkvizitorskim gnjidama, napuštajući sudnicu. „Potvrdili ste moju tezu da Haški tribunal nije pravi nego satanski sud.“ (Transkript, s. 46055)

Pošto je Haški tribunal politička a ne pravosudna ustanova, primereno je postaviti sledeće pitanje: Ko je politički profitirao od pokušaja da se general Ratko Mladić primora da svedoči u predmetu Karadžić? O tome ko je dobio, u ovom trenutku je možda prerano nagađati, ali je jasno ko je čist politički gubitnik – Haški tribunal. Kakva god da je bila računica dr Karadžića kada je podneo zahtev da mu Mladić svedoči (a tu ima ubedljivih argumenata i „za“ i „protiv“) o njoj bi se moglo raspravljati. Ali pozadina odluke Tribunala, za razliku od odbijanja Karadžićevog besprekorno utemeljenog zahteva da mu se predaju DNK uzorci navodno identifikovanih srebreničkih žrtava za nezavisno laboratorijsko uparivanje i analizu, da u ovom slučaju optuženom Karadžiću neočekivano iziđe u susret – potpuno je jasna. Razlog nisu predusretljivost i briga za ostvarivanje pravde. Cilj je bio da se Mladiću postavi zaseda, da se pooštre napetosti između odbrana dva najvažnija optuženika i da se provokacijama tužioca Mladić izbaci iz takta ne bi li izjavio nešto što će naneti štetu i njemu i Karadžiću, a pored toga legendarnog komandanta VRS prikazati kao iracionalnu i budalastu osobu.

Ako aferu posmatramo sa političkog stanovišta, zaključak je da je plan propao i da je Haški tribunal doživeo poraz. Optuženi Mladić i Karadžić, međutim, nisu pretrpeli znatnu štetu.

Poslednja stvar odnosi se na izjavu koju je u predvečerje svoga pojavljivanja na Karadžićevom suđenju general Mladić napisao, sa namerom da je u sudnici pročita. S obzirom na sveukupne okolnosti, sadržaj te neprihvaćene izjave je od izuzetnog značaja i u interesu je ne samo pravde nego i istorije da javnost što pre sazna šta je general Mladić želeo da poruči.

Na potezu je sada tim odbrane generala Mladića. Uvažavajući činjenicu da organi Tribunala protivpravno vrše totalitarnu kontrolu nad protokom informacija prema optuženim osobama i od njih, a koje se nalaze u pritvoru, odbrana duguje javnosti, kojoj je general želeo da se obrati, podnošenje kategoričkog zahteva Sekretarijatu da ne postavlja nikakve prepreke hitnom obnarodovanju tog dokumenta.

 

[/restrictedarea]