Почетна / Свет / Стогодишњица Великог праска за Нови светски поредак

Стогодишњица Великог праска за Нови светски поредак

Пише Драган Филиповић

После оснивања ФЕД, САД нису више могле да издају сопствени новац, већ су принуђене да се код ФЕД задуже за сваки долар који им недостаје у буџету и да за ту услугу плаћају камату. Поред финансирања државе, ФЕД такође ставља средства на располагање комерцијалним банкама и финансијским институцијама – домаћим и страним – а да нико са стране нема увид у те трансакције. У протеклих сто година ФЕД није ниједанпут био подвргнут ревизији

Ове године ће 23. децембар – као и сваке претходне – незаслужено проћи у потпуној анонимности, иако би тај датум требало да буде уписан јарко црвеним словима као историјски од стране следбеника Новог светског поретка. Тог дана је формирана свемоћна централна банка САД, звана Федералне резерве (ФЕД). Упркос чињеници да амерички устав искључиво овлашћује савезни Конгрес да емитује новац, тог дана пре тачно сто година је амерички Сенат изгласао, и председник Вилсон потписао, Акт о Федералним резервама, чиме су САД потезом пера изгубиле крваво стечену независност изборену 140 година раније. Тим законом су кључеви државног трезора дословце предати једном приватном банкарском картелу – махом европског порекла – који од тада, захваљујући бескрајном извору бесплатног финансирања за своје махинације, успева да у потпуности усмерава даљи ток америчке и светске историје.

 

УВОД У ЦЕНТРАЛНО БАНКАРСТВО Династија Сонг из Кине је прва на свету користила папирни новац у 10. веку као замену за сребрне и златне новчиће, а монголски владар Кублај Кан је у 13. веку својој папирнатој валути осигурао кредибилитет тиме што је трговцима који су одбили да је приме одрубио главу, а као додатну меру је наредио конфискацију свег злата и сребра у свом царству.

Крсташки витезови Темплари су у 13. веку увели прототип централног банкарског система са меницама и трансфером новца од Копенхагена до Дамаска и тиме положили темељ модерног банкарског система. У Амстердаму је 1609. основана прва централна банка, а две године касније и прва берза на свету. У Лондону је 1694. године инкорпорисана централна банка Енглеске са приватним капиталом ради финансирања рата против Француске од стране краља Вилијама III, који је иначе пореклом холандски принц постављен на енглески трон 1688. године захваљујући побуни енглеских племића против краља Џејмса II и инвазији 15.000 низоземских војника. Иначе, због непресушног извора добро плаћених доушника, агената и издајица дворске и скупштинске сплетке су одувек биле modus operandi банкара-финансијера који су по Европи вукли конце власти.

Тако је Наполеон Бонапартa, поучен личним искуством са банкарима код којих се морао задуживати за своје ратне походе, констатовао: „Када једна власт зависи од банкара за новац, она више не контролише ситуацију у земљи, јер рука која даје је изнад руке која узима… Новац нема отаџбину; финансијери не поседују ни патриотизам ни пристојност; њихов једини циљ је добит.“

Пре 1913. у САД су у два наврата биле осниване централне банке од стране лондонских банкара, који се никако нису могли помирити са губитком своје колоније 1783. Прва централна банка у Вашингтону је основана 1791. године захваљујући залагању првог министра финансија те државе Александра Хамилтона, који је био у родбинској вези са једном лондонском банкарском породицом и који је успео да убеди председника Џорџа Вашингтона да је централна банка неопходна за монетарну стабилизацију и финансирање државе. Конгрес је тој банци одобрио мандат на 20 година, али Томас Џеферсон, трећи председник САД (1801-1809) није скривао своју нетрпељивост према тој установи, изјавивши: „Верујем да су банкарске институције опасније за нашу слободу од непријатељских војски. Када би америчка нација дозволила приватним банкама да контролишу издавање новца, банке и корпорације које би их окружиле лишиле би народ све имовине и њихова деца би се пробудила као бескућници у земљи коју су њихови очеви освојили.“

[restrictedarea]

Када је 1811. Конгрес због корупције и злоупотребе одбио да им продужи лиценцу, централни банкари су запретили одмаздом и Енглеска је убрзо увела морску блокаду САД која је парализовала трговину и кулминирала у рату између те две земље који је трајао од 1812. до 1815. Тај рат је опустошио нацију и 1816. су банкари поново успешно утицали на Конгрес да им се дозволи да оснују нову, Другу централну банку САД, са још већим овлашћенима од претходне.

Убрзо се испоставило да ни Друга централна банка не обавља свој посао боље од претходне и да она нимало не ради у корист државе и општег добра. Ендру Џексон, седми амерички председник (1829. до 1837.) свим силама им се супротстављао, претећи им: „Ви сте јазбина змија и лопова. Ја намеравам да вас протерам одавде, и тако ми Бога, у томе ћу успети!“ Године 1835. Џексон је успео да исплати сав државни дуг, једини пут у историји те земље. Банкари му то никако нису могли опростити и 1835. је извршен први покушај убиства једног председника САД, али су оба атентаторова пиштоља затајила. Лиценца Друге централне банке није била продужена на истеку 1836.

 

ТРЕЋА СРЕЋА Без приватне централне банке и манипулација финансијског тржишта од стране шачице банкара, САД су у наредним деценијама доживеле економску експанзију без преседана из које је произишло богатство којем централни банкари почетком 20. века више нису могли да одоле, али да би им трећи покушај уродио плодом, морале су претходно да им се сложе све коцкице. Прво су, уз помоћ Џона Моргана, Џона Рокфелера и савезничких банкара из Њујорка, изрежирали банкарску кризу 1907. године, када су у најтиражнијим новинама пласирали лажне гласине да је неколицина већих банака пред банкротом, што је проузроковало масовну панику и неликвидност, а јавност је тражила од власти да предузму мере да се такви догађаји не понављају.

Потом је, у новембру 1910, у највећој тајности организован састанак на острву Џекил у држави Џорџији од стране утицајног сенатора Нелсона Алдриха, председника Националне монетарне комисије и свекра Џона Рокфелера, који је заједно са заступницима европских и њујоршких банкарских интереса исковао план обмане Конгреса и јавности да би се спровело формирање нове приватне централне банке у САД.

Детаљи тог састанка су процурили након више деценија, тако да је данас познато да је немачки држављанин Пол Ворбург заступао интересе европских банкарских династија Ротшилд из Лондона и Франкфурта, браће Лазард из Париза, Мозес Сајф из Милана као и Ворбург из Хамбурга и Амстердама. Из Њујорка су Френк Вандерлип, Хенри Дејвидсон, Чарлс Нортон и Бенџамин Стронг заступали интересе Вол Стрита: Моргана, Рокфелера, Голдман Сакса, Куна & Лоеба и Браће Леман. Из Вашингтона је поред Алдриха био присутан Абрам Андру из министарства финансија (US Treasury). Присутни су заступали 25 одсто светског капитала тог доба.

Следећи корак је био да се подстакне избор њима наклоњеног председника државе јер је тадашњи председник Тафт, изабран 1908, био гласни критичар и противник њујоршких банкарских кругова. Поново користећи медије под њиховом контролом, уложили су милионе да би промовисали свог изабраника, Томаса Вилсона, који је инаугурисан 1912. године. Потом, уз интензивно лобирање Конгреса и уз помоћ плаћених економских „стручњака“ и професора еминентних универзитета који су по новинама и скуповима пропагирали централну банку, њихов подухват је 1913. крунисан успехом.

Пошто је ФЕД корпорација затвореног типа и не подлеже никаквој спољашњој контроли, није познат тачан однос власништва, али се процењује да су две трећине деоница у рукама европских а остатак у рукама америчких деоничара. Интересантно је нотирати да је Џон Морган – који је 1901. са 150.000 долара финансирао Теслин недовршени бежични одашиљач струје – почетком 20. века важио за најбогатијег Американца, али после отварања његовог тестамента 1913. Испоставило се да је он био власник свега 19 одсто деоница пословне и банкарске империје која носи његово име, а да је остатак под контролом разних холдинга ван контроле његове породице.

 

НАРОДУ МОРА ДА СМРКНЕ По новим правилима игре, после оснивања ФЕД, држава није више могла да издаје сопствени новац, већ је принуђена да се код ФЕД задужи за сваки долар који јој недостаје у буџету и да за ту услугу плаћа камату. Да би се ти дугови могли враћати, 1913. истовремено је уведен и порез на лични доходак, тако да данас, када државни дуг износи преко 17.000 милијарди долара, просечни Американац принуђен је да ради три месеца у години само за отплату државног дуга према ФЕД. Поред финансирања државе, ФЕД такође ставља средства на располагање комерцијалним банкама и финансијским институцијама  – домаћим и страним – а да нико са стране нема увид у те трансакције. У протеклих сто година ФЕД није ниједанпут био подвргнут ревизији, иако су се бројни конгресмени залагали за то. Мада је контрола инфлације један од главних задатака централне банке, амерички долар је изгубио 96 одсто своје куповне моћи у последњих сто година.

Случајно или не, чињеница је да је од оснивања ФЕД у врло кратком временском року дошло до два светска рата, велике светске економске кризе, као и рађања комунизма и фашизма – све догађаји који су западним банкарима омогућили да консолидују своју моћ. За време Велике депресије коју је ФЕД проузроковао 1929. наглом рестрикцијом новца и кредита, затворено је више од 16.000 банака широм САД, што је ишло у прилог јаким њујоршким банкарима, а по узору на Кублај Кана, председник Рузвелт је 1933. забранио свим физичким лицима држање злата под претњом десетогодишње робије и наложио да се конфисковано злато преда ФЕД на чување у Форт Ноксу. Тај закон је био на снази до 1974. године, а инвентарисање злата у Форт Ноксу никада није спроведено.

 

ГЛОБАЛНА КОРПОРАТИВНА ВЛАСТ Теоретичари комплексних природних система и статистичари из Федералног института технологије у Цириху израдили су модел који приказује структуру економске моћи на глобалном нивоу уз помоћ базе података Орбис  2007 која садржи детаљне информације 37 милиона фирми широм света. У студији публикованој 2011. они су прво издвојили 47.060 транснационалних фирми и проучили њихову повезаност по власничком уделу и тако су открили једну испреплетану мрежу од 1.318 фирми у којој је свака компанија у просеку повезана са 20 других компанија из те мреже, која обухвата преко 60 одсто глобалних прихода. Потом су, ближом емпиричком анализом, уочили једно компактно језгро од 147 још интимније спојених корпорација, које су назвали „суперентитет“, које контролише 40 одсто целокупне мреже свих транснационалних фирми и да се три четвртине тог суперентитета састоји од банака, углавном пореклом из Велике Британије, САД, Немачке, Француске, Холандије и Италије.

Ако је циљ Новог светског поретка увођење универзалне корпоративне владе која ће контролисати глобалне токове, онда се може установити да се приближавамо тој визији јер већину закона у Вашингтону и Бриселу у 21. веку не пишу законодавци, већ кроје лобисти транснационалих корпорација. Тренутно су у току преговори звани ТПП – Транспацифичко партнерство, између САД, Канаде, Аустралије, Јапана и још пет земаља из Азије и Јужне Америке, у којима главну реч држи 600 „трговинских саветника“ из највећих корпорација који се залажу за један међународни систем владавине који је обавезујући и има преседан над постојећим законима за све земље потписнице, што би значило да сви државни и регионални закони које штите домаће интересе морају бити стављени ван снаге ако шкоде интересима тих корпорација. Паралелно су у току преговори звани ТТИП-Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство – са идентичним концептом за регулисање односа и усаглашавање законодавства између ЕУ и САД, чиме би то заједничко тржиште постало највеће на свету, са дневним прометом од преко две милијарде евра. Треба нагласити да се ови преговори држе у строгој тајности, далеко од критичког погледа јавности и ако они буду успешни, домаћи закони ће заувек бити стављени ad acta – на сметлиште историје – а глобалисти ће моћи да прогласе своју дефинитивну победу.

„Имам два велика напријатеља, јужњачку војску испред себе и финансијске институције у позадини. Од та два, онај у позадини је највећи непријатељ“,  рекао је председник САД Абрахам Линколн, убијен у атентату 1865. године…

Србија и Нови светски поредак

Прва Народна банка Србије је основана јула 1884. као Привилегована народна банка Краљевине Србије по угледу на Белгијску народну банку, која је у то време важила за образац савремено организоване банкарске институције. Та банка је установљена као привилегована приватна акционарска установа, а пословање банке се одвијало под надзором државе. У септембру 1946. године банка је национализована и од тада је обављала своје функције под именом Народна банка Југославије.

Познато је да су, после петооктобарске револуције 2000. године, већ сутрадан и то тик уз гувернерову канцеларију, место заузели стручњаци Министарства финансија САД (US Treasury) који од тада уз помоћ ММФ диктирају нашу монетарну политику. После затварања и продаје већине здравих и мање здравих домаћих банака, српским банкарским пејзажом данас доминирају стране банке које не финансирају развој и производњу, већ становништву и привреди углавном пружају скупе кредите и картице за куповину већином увезене робе, а остварен профит дозначују у иностранство.

На крају се, уз помоћ домаћих политичара чија једина преостала функција се своди на одабир пројеката на којима ће се држава још више задужити, за Србију се са сигурношћу може предвидети грчки сценарио и зачарани круг дужничког ропства из кога ће и оно мало преосталог богатства прећи у туђе руке. 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *