Кад мамин син воли филм

Пише Владислав Панов

После вишегодишњег споровозног и мучног настајања, пред публику је стигао куриозитетни филм српске кинематографије, „Мамарош“ – дело човека који га је створио као љубитељ, а не као професионалац покретних слика

Појава филма, који је настајао у глави аутора прилично дуго, а који је сниман још пре пет година и из уобичајено необјективних разлога се толико дуго „рађао“ не би ли коначно стигао пред публику, представља нешто што, је л` да, не би требало пропустити. Да ли је баш тако?
Ово дело јесте у много чему куриозитет и нуди се као нешто другачије од онога што из домаће продукције уобичајено стиже у биоскопе. „Мамарош“ новог незнаног јунака домаћег филма, Момчила Мрдаковића, међутим, дело је филмског ентузијасте, натуршчика међу синеастима. Он је, дакле, ексцес. Хир, налет природне силе. Поплаве, рецимо. Није резултат кинематографског ангажмана, изданак системски подржаног дела. У најбољем, бизарна ствар која не води никуда даље. Али, у време када ни вишедеценијски „прослављени“ и мање слављени, али озбиљно професионални аутори углавном више сањају о томе како стоје иза камере неког свог важног дела него што заиста раде, у биоскопе, после поменутих вишегодишњих пословних натезања, војевања и свакако силног жртвовања, долази нешто што је изван целе наше кинематографске ујдурме, жабокречине, клановских погодби, намештаљки и комбинација. Филм је уприличио архитекта по школској спреми. Али, велики филмофил. Толики да је, ето, пожелео да, за разлику од огромне већине целулоидних воајера, једног дана потпише макар један филм и да исприча своју причу. У овом другом настојању, међутим, он је остао недовршен аутор и, што се, додуше, подразумева за већину његових колега међу професионалцима, самозадовољно обузет величином свог филмског покушаја. Да ли је то покушај који, дакле, не смемо пропустити?
Мрдаковићев „Мамарош“ је најпре његова лична ствар. Биографска исповест, како сам тврди. Он је жеља и сећање које не мора да буде блиско истини. Оно што незгодно упада у око, посебно зналцима филма где аутор и себе убраја, истичући ту чињеницу чак и као повод за настанак овог остварења, јесте набој еклектичког позајмљивања од филмова или твораца које он цени. И то од оних који се најчешће омажирају и рециклирају. Фелини, Торнаторе, Кустурица и сродни компањони или следбеници, преузимани су од инспирисаног самосинеасте и додавани у материјал његовог филма. Причајући на тај начин о себи и свом покушају да се као средовечни бегунац од бомбардовања 1999. године домогне управо земље која је иницирала и предводила чопор крволока што су бомбама уводили демократију у нашој земљи, Мрдаковић је поменутој страхоти, иако из историјског одмака, подарио тако лаган и симпатичан дух да делује чудно зашто би било ко из тако добре зафрканције уопште пожелео да побегне. Ако би се усудили да овај филм схватимо довољно озбиљно, чак и у свој његовој тенденциозној неозбиљности, не би преживео ни најповршнију критичку анализу. Оматорели Едип, зависан толико од своје бака-маме (вешта, колико је било могуће, игра ветерана југосрбоглумишта, Богдана Диклића и Мире Бањац) да не зна ни да се обуче, постаје архетип српског изгубљеног интелектуалца посткомунистичке ере, али је баш као архетип, обучен у стереотипе ликова поменутих и непоменутих рециклираних узора Мрдаковића, превише љигаво досадан, неуверљив и чак одбојан. Још је гори већ одавно отрцани квазиинтелектуални иронични однос према комунизму типа пропалих урбаних контрареволуционара из филмова и речника Срђана Драгојевића. Мајка нашег „мамароша“, наиме, јесте стара комунистичка револуционарка која воли, смешног ли избора, филм „Пастир Костја“, што као лажно идилични препотопски комунистички мјузикл постаје из неког разлога не само идеалан за исмевање него и трапави, јаднопровидни, цинични лајтмотив Мрдаковићеве псеудобиографске приче, посебно оног дела који се одвија у Њујорку.
Али, како рекосмо, то све стоји ако би се овим филмом бавили сасвим озбиљно. Што он не захтева и не заслужује. Много је, наиме, невинији и наивнији, па и добродушнији него гомила других које су демократијом ослобођене и западом продуховљене Мрдаковићеве колеге ривали снимали ових година, здушно се трудећи да заслуже тапшање по рамену, ласкаве снисходљивости европских и осталих фестивалских жирија за све боје понижавања сопственог народа и његове историје, културе и менталитета. То Мрдаковићев ентузијазам, макар био окренут западним филмским вредновањима и изражавању у прављењу аутобиографског историјског осврта на недавну прошлост а заправо његове верзије едиповског „Биоскопа Парадизо“, није дозволио. Остао је он, ипак, пристојан, ненаметљиво критичан, без неког важног, великог и искључивог става и још важније, поштено личан, опуштено блескаст, још далеко од грандоманије професионалних колега и уобичајеног српског кинематографског личноинтересног, ситнорачунџијског штеловања приче и њених ликова. Зато архитекта који воли филмове неће за овај свој рад добити ништа више од лажне подршке поменутих колега и за подршку и хвалоспеве увек спремног дела „утицајних“ медија.