Почетна / Колумне / Ислам – то сам ја!

Ислам – то сам ја!

Пише Дарко Танасковић

Нема сумње да су многи умерени и  разумни муслимани одахнули кад су Мустафи  Церићу видели леђа, али се показало да последице његовог дугогодишњег аутократског и изразито политизованог предвођења Исламске заједнице неће бити нимало лако превазићи и отклонити

Исламска заједница БиХ и Исламска заједница у Србији и даље муку муче с поглаварским наслеђем бившег реис-ул-улеме Мустафе Церића. Манир поистовећивања функције врховног поглавара ИЗ с готово веровесничким ауторитетом јединог овлашћеног тумача Алахове Истине, иако у исламу нема светих тајни, па следствено ни свештенства, већ само верских службеника, заразио је и једног овдашњег муфтију, иначе реисовог миљеника, па је и он својевремено све своје неистомишљнике, посебно из Исламске заједнице Србије, прогласио отпадницима од вере, великодушно им, додуше, обећавши амнестију, ако се покају. Па и није могао другачије да поступи, кад је свемоћни сарајевски реис непосредно пред напуштање дужности издао фетву против реис-ул-улеме Исламске заједнице у Србији Адема Зилкића, оптуживши га за лажно представљање и позвавши вернике да га бојкотују.

 

СМУТЊА И ПОМЕТЊА Није свакако случајно професор Исламског теолошког факултета у Зеници Халил Мехтић оценио да ова верско-правна децизија нема упориште у шеријатском учењу и да никога не обавезује, али да је њоме Церић свом наследнику Хусеину Кавазовићу оставио „својеврстан врућ кромпир“ и „долио уље на ватру која последњих година букти у Исламској заједници Србије“. Вероватно најумнији исламски богослов с југословенског простора, Мехмед Ханџић, расправљајући о „Питању муфтија“, написао је 1936. године да је први и једини неприкосновени муфтија у исламу био сâм Мухамед „Алејхиселам (који је) собом обнашао ту част и рјешавао вјерска питања на темељу вахја“, односно надахнућа од Бога, а да му је у томе помагало двадесетак асхаба (најранијих следбеника и сабораца) док после њега нико није био обдарен таквом харизмом, па су халифе именовали по неколико муфтија за поједине покрајине халифата. Изгледа да смо се, бар што се издавања неопозивих фетви тиче, на уставно-јурисдикционом подручју ИЗ БиХ вратили у блажена Пејгамберова времена.

[restrictedarea]

Нема сумње да су многи умерени и разумни муслимани одахнули кад су Церићу видели леђа, али се показало да последице његовог дугогодишњег аутократског и изразито политизованог предвођења Исламске заједнице неће бити нимало лако превазићи и отклонити. Ни у БиХ, а ни у Србији. Баш зато што у исламу начелно нема цркве и посредника између верника и Бога, изразито је опасно и за сам ислам и за муслимане штетно кад неки високи или мање високи верски службеник умисли да је једини тумач правоверја, па још за извесно дуже или краће време и успе да се на одређеној територији наметне својој заједници и почне да се користи узурпираном верском влашћу на диктаторски и силеџијски начин. Тада у муслиманском друштву завлада стање које су исламски учењаци још у средњем веку назвали фитна – смутња, хаос и разорна пометња, изазвано злим намерама, а што данас раздире савремени ислам. Муслимани у нашим крајевима говоре о фитнелуку. Познати француски исламолог, Жил Кепел своју књигу с поднасловом „Рат у срцу ислама“ насловио је управо тако, Фитна (2004). У Курану се на неколико места упозорава на фитну. Тако у трећој сури (поглављу) „Имранова породица“ поручује: „Он је Тај који теби Књигу објављује, у њој има разговијетних ајета (ставака) и они су матица Књиге, а други ајети су нејасни. Они у чијим срцима је застрана слиједе оне нејасне из ње, жељни смутње и жељни свога тумачења“.  У зачараном кругу „паклене дијалектике џихада и фитне“ ковитлају се силе покренуте терористичким нападом на Америку 11. септембра 2000. године, силе које разапињу првенствено исламски свет, пише Кепел, при чему он, у складу с изворним исламским поимањем, прегнуће џихада сматра фактором кохезије и јачања, а фитну чиниоцем слабљења и деструкције тога света.

Заразно ширење фитне је довело до тога да муслимани воде несвети, перверзни џихад против других муслимана, да самозвани екстремисти, попут Бин Ладена и његових епигона, неовлашћено позивају на „свети рат“ и да у неморалним и по традиционалном исламу недопуштеним, грешним самоубилачким терористичким нападима фанатизоване жртве фитне сатиру своје истовернике. Остало је забележено да су током осмогодишњег крвавог ирачко-иранског рата на џихад против непријатељске, али и муслиманске стране парадоксално позивали и Садам Хусеин и ајатолах Хомеини!  Код нас, срећом, домаћи муслимански лидери „жељни смутње и жељни свога тумачења“ Алахове Књиге, још увек нису изазвали, и нису кадри изазвати, посвемашни међумуслимански џихад, али су немало допринели да се међу овдашње муслимане усели фитна, зацари неслога и запате  се несрећници који у све већем броју хрле да бесмислено положе младе животе по сиријским и иним бојиштима неког свог „светог рата“. „У Сирији ратују селефије и шиити /…/, а обје стране су изманипулиране и ратују за туђе интересе. Њихова неспорна борбеност је извјесна реплика, или антиципација ситуације у Босни, уколико се не приступи крајње одговорно просвјећивању људи. /…/ Нажалост – и на то је указивано овдје већ дуже вријеме – током скоро двије протекле деценије ИЗ у БиХ није предузимала оно што је требало да би ‘своје’ муслимане одржала у атмосфери толеранције и својеврсне рационалности по којима су увијек били познати“, реаговање је водећег сарајевског арабисте београдске школе, академика Есада Дураковића. Нарочито је речит његов закључак: „Врло је важно рећи да људи који одлазе на тамошња ратишта преузимају Божије ингеренције, јер о вјери ни шиита ни селефија, о било чијој вјери, не смију, не могу, судити људи, већ само Бог једини. И у томе је грешка“. А у непосредном санџачком суседству Босне, овакво преузимање Божијих ингеренција нагнало је једну одважну Бошњакињу, која одбија да буде сатерана у Прокрустову постељу исламске „истине“ по локалном муфтији, да прихвати полицијску заштиту и да процени да ће своју невладину организацију најефикасније одбранити од погромашких насртаја ако из ње иступи. „Последња претња је од такозваних муџахедина који су били испровоцирани мојом изјавом да нема ничег светог у њиховој борби и да се велики број криминалаца налази у њиховим редовима“, речи су Аиде Ћоровић, у пуном сазвучју с Дураковићевим, иако њих двоје, иначе, у много чему деле читави светови. Муслимани из бошњачке дијаспоре не усуђују се да оду на муфтијине скупове са више од сто евра у џепу, јер се за потребе фитне не прима, кажу, добровољни прилог нижи од пет стотина… После извесног затишја након демократски задатих пописних и изборних удараца једној наопакој и разбијачкој политици мржње и фитне, с екрана новопазарских телевизијских станица поново надиру поруке нетрпељивости и клевета, упућене „издајницима“ бошњачке и муслиманске ствари, београдским „послушницима“ и „лицемерним политикантским среброљупцима“…

 

„РЕИСОФОБИЈА“ И КОНТРОВЕРЗЕ Кад је 2010. године тузланска издавачка кућа „Офсет“ објавила књигу „Реисофобија“ контроверзног магистра књижевноисторијских наука и публицисте Фатмира Алиспахића (1966) коме је због ширења верске и националне мржње онемогућено да докторира на Филозофском факултету у Сарајеву, на порталу Ријасета ИЗ БиХ ова несвакидшња публикација представљена је као „први документовани и илустровани каталог исламофобије у Босни и Херцеговини“. На корицама је оцртан круг у којем је у позадини приказан портрет реис-ул-улеме Мустафе Церића, а преко њега симболи крста и звезде петокраке, чиме се недвосмислено сугерише једначина реисофобија = исламофобија, а као главни носиоци нетрпељивости према исламу назначавају се хришћанство и комунизам. Ова књига незаслужено није привукла ширу јавну пажњу, а боље би било да јесте, иако је убрзо после излажења представљена у двадесетак градова БиХ, Хрватске и Немачке, а дељена је и бесплатно. Ван процерићевских кругова у ИЗ, „Реисофобија“ је игнорисана, као још један ауторски „подвиг“ необузданог бошњачко-муслиманског националисте познатог по невероватним изливима мржње према немуслиманима, а нарочито Србима. Алиспахић је својим екстремистичким ставовима остао доследан, па је тако недавни попис становништва у БиХ окарактерисао као „уједињени злочиначки подухват“, а посебно се жестоко недавно окомио на спортског коментатора Маријана Мијајловића јер је на сарајевској „Фејс ТВ“ важну фудбалску утакмицу БиХ – Литванија коментарисао екавицом, чиме су грађани ове земље, а посебно Бошњаци, изложени понижењу „да ехо својих најватренијих патриотских емоција чују у изговору, и у дикцији, на језику којим се ова земља из Београда мрзела и убијала годинама“. Екавица је за Алиспахића „језик геноцида“ – „с једне стране линије је Сребреница, а с друге екавица“! Чист вуковарски синдром! Али, ово је наведено само илустративно да би се дочарало о каквој је врсти памети ту реч. За нашу тему важнија је чињеница изједначавања сваке критике на рачун реис-ул-улеме са исламофобијом, као да он оличава васколики ислам, од „Курана“ и Мухамеда до  кијаметског Судњег дана. Премда се у књизи настоји објаснити да се она принципијелно бави континуираним нападима на функцију и институцију реис-ул-улеме, иначе прагматични административни уредак аустроугарског империјалистичког лукавства, белодано је да је она, као својеврсни негатив, посвећена подизању споменика само једном реису – Мустафи ефендији Церићу. Да је тако, потврдила су и нека скорашња превирања у ИЗ БиХ, заправо маневрисања или, тачније, копрцања Церићевог наследника, реис-ул-улеме Хусеина Кавазовића, да се отме хипотеки, и инерцији, идеолошке острашћености, интересног мешетарења и неодмерене естрадне реторике свога претходника. Изгледа да Церићевим следбеницима Кавазовићеве намере завођења реда у ИЗ, премда још увек недовољно јасне, никако нису по вољи, па критиковати личност, а самим тим и институцију реис-ул-улеме као да постаје дозвољено и оправдано. Реисофобија више није исламофобија. У отвореном писму, заједно с дизајнерком Селмом Ризвић, Фатмир Алиспахић оптужује реиса Кавазовића да је Фондацијом „Попис 2013“ управљао нечасно, да је та фондација финансирана из Турске „како би се пописом легитимирали резултати геноцида и РС била српски супституент Косову“. Без Срба Алиспахић, очигледно, не може. Заиста, фатална привлачност! Ако се подсетимо да је исти аутор у време предизборне кампање за избор наследника Мустафе Церића, чији је фаворит, као што је познато, био Муамер Зукорлић, у радикалном исламистичком („вехабијском“) гласилу „Саф“ иронично писао о „потрази за мутавим реис-ул-улемом“, није потребно много мудрости да би се схватио критеријум потенцијалне „мутавости“ новог реис-ул-улеме – напуштање Церићеве реторике, односно неприхватање њеног континуитета у Зукорлићевој.

 

„ФЕНОМЕН МУФТИЈА“ Слично „Реисофобији“, незапажено је у ширим круговима прошле године прошло објављивање гротескног панегирика из, веле, добро подмазаног пера академика Мухамеда Филиповића Феномен муфтија. Уграђујући своју циглу у култ личности новопазарског муфтије, „највећи бошњачки интелектуалац“ поучава да, за разлику од хришћанства, „ислам не познаје институцију цркве и да улема не представља никакав црквени сталеж и не узима себи никаква посебна права у односу муслимана према Алаху, џ.ш, што је увијек ствар индивидуалног односа сваког муслимана“, да би, само неколико страница после ове неспорно тачне тврдње, не трепнувши, написао следеће: „Када је једна личност проглашена од једне заједнице муслимана за муфтију, она то остаје док је год жива, а и послије пресељења ( на ахирет, односно овоземаљске смрти – Д.Т.) она остаје под називом муфтије. /…/ У том погледу сваки муфтија је надлежан да сам одлучи о томе шта је у складу са исламским вјеровањем а шта није“. Нема, дакле, цркве ни свештеника који би присвајали нека посебна права у посредовању између верника и Бога, али је муфтија у свом џемату једини надлежан да суди о томе шта је у складу с исламом, а шта није, па да онда, јамачно, и суди муслиманима који другачије верују и, нарочито, мисле! Оваква „доследност“ једног бившег марксисте не треба да нас чуди, јер она је, заправо, одраз теоријско-методолошке конзистентности коју неуништиви Туњо Филиповић примењује и на самога себе или, како у његовом морално-интелектуалном портрету Час лоботомије запажа Тарик Хаверић,  „Мухамед Филиповић (у аутобиографији Покушај једне духовне биографије – Д.Т.) пише о себи, те се у ствари ради о покушају једне духовне аутобиографије, са свим оградама које то повлачи. Но није у питању пропуст: Филиповић је увјерен да је његово стање свијести одраз објективне стварности, те да између приказа његовог живота који би написао он сам и приказа који би написао неко други нема никакве разлике, нити је може бити“. Додали бисмо: нити је сме бити! У складу с претходно изнетим, стање муфтијине свести логично би било одраз Алахове истине, поготово кад то знанствено потврђује и Мухамед Филиповић. Чему још куранско упозорење на опасност која вреба од оних „жељних смутње и жељних свога тумачења“, као и везивање верника за њихово вођство. Утицајни сарајевски проповедник Сулејман Бугари на једној хутби у Алипашиној џамији гласно је крајем 2001. године упозорио вернике да је један од разлога који гасе светло вере и умртвљују срце „везивање за неког другог поред Алаха“, што је тумачено на различите начине.  Премда нас уче да између хришћанства и ислама нема аналогија, не подсећа ли некако све ово на севиљски сусрет Великог Инквизитора и утамниченог Исуса Христа код Достојевског, после чега Исус, ћутећи, одлази у „тамне градске улице“? Или је само реч о неверничкој опсењености грешном заблуделошћу у коју је неким чудом, како изгледа, забасало и немало овдашњих муслимана, па је све теже вратити их, фетвама и претњама, на „прави пут“. Није се случајно непогрешиви реис Церић својевремено сетно вајкао како се на сарајевском Факултету исламских наука „више цитирају Маркс и Хегел него Божија објава“. Неће бити баш тако, али се вероватно недовољно цитира реис, а муслимански алими и други интелектуалци одбијају да се његова горостасна духовна појава испречи између њих и „Курана Часног“.  Јер о части и људском самопоштовању је овде реч, а и о елементарној интелигенцији, о здравом разуму, на које ваљда сви верници и грађани имају бар неко право. А Алах и онако све најбоље зна!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Колико сам закључио “Печат’чврсто стоји на позицијама да су проглашавањем муслимана за Бошњаке Срби јако оштећени. Не разумем како се стални аутор господин Танасковић овако категорчки, у овом тексту изјашњава у прилог постојања бошњачке нације. То онда значи да имају права и на језик. Дакле да им се мора унети босанска настава и преводиоци у судовима.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *