Идеологија цеви

Пише Олег Бондаренко

Испоставило се да је – између осталог и новим енергетским цевоводима – могуће заобићи простор ревизије историје, енергетских уцена и политичког притиска који је пажљиво стваран у интересу САД са циљем блокирања Русије

У последње време често се могу чути питања о стратегији Русије на Балкану и идеологији управо започетог пројекта „Јужни ток“. Очигледно је да иза веома сложених економских рачуница и сувих цифри о привредном расту сличан пројекат у себи носи и једну одређену надидеју. Пажљиво скривену од критичких очију и наћуљених ушију. Догађаји који су се прошле недеље одигравали у Кијеву својим обрнутим примером директно указују на њу.

Украјина пуца по шавовима Последњих година Украјина се постепено удаљавала од Русије – и економски, и политички, и духовно. Данас се ова земља, у критичном тренутку своје не баш дуге историје, нашла на ивици поделе. Историјске поделе између крупних спољних играча коју је иницирао Запад. Пољска, Румунија и Мађарска одавно не гледају равнодушно на Галицију, Черновце и Закарпатје. Озбиљно греше они који сматрају да је за поделу Украјине заинтересована Москва – зато што подела Украјине за Русију значи приближавање НАТО тенкова њеним границама. Русија је, као нико други, увек била заинтересована за територијалну целовитост и пријатељство са Украјином, па није случајно да дуго година није постављала чак ни очигледна питања, посебно о припадности Крима и Севастопоља Русији, као седиштима Црноморске флоте. Али сада Украјина пуца по шавовима, тако да ће се ускоро распасти – председника Јануковича и његову власт више не прихватају на западу земље, а опозициону клику западноукрајинских фашиста који уништавају Кијев не прихватају на индустријском истоку. Јанукович као председник на западу Украјине може бити прихваћен једино у својству евроинтегратора. Само што је евроинтеграцијска маска слетела са његовог неевропског лица, он је изгубио чак и формални легитимитет који је раније имао у том региону. Ако је раније исток Украјине размишљао да се одвоји од запада, сад је већ запад Украјине спреман да се лиши омрзнутог Јануковича са све Донбасом. И Запад је спреман да то геополитички подржи.
После спречавања рата у Сирији услед залагања Русије, непотписивање Споразума о придруживању Украјине Европској унији у Вилњусу представља за Запад други удар у кратком временском периоду. И сад ће се он (Запад) светити на Украјини, као што се раније светио на Србији. Кетрин Ештон, комесар ЕУ за спољну политику, спрема се да у Кијеву помири власт и опозицију. То се већ десило пре девет година приликом „наранџасте револуције“, међутим, тада се процес помирења власти са опозицијом завршио безусловном победом опозиције. Чини ми се да би се и овај пут могло догодити нешто слично.

ЕЛИТЕ КАЛКУЛИШУ Србија је у својој новијој историји прва преживела све чари спољашњег мешања у унутрашње послове. Пионир обојених револуција, Београд, имао би шта да размени са Кијевом. Најважније је – не упасти у искушење да се то понови. Модерна Украјина може недоследност скупо да плати сопственом територијом. Елите у Кијеву, Харкову и Криму активно разматрају „југословенски сценарио“. Све су то последице спекулација о „угодном геополитичком положају“, позиције „не вашим – не нашим“ и бескрајно наивне наде у то да ће ионако Украјина некоме бити неопходна. Можда у деловима, али као целина – већ је дискутабилно.

[restrictedarea] Један од тактичких циљева како „Северног тока“, тако и „Јужног тока“ био је заобилажење зоне нестабилних држава амортизера, које су залагањима САД створене око Русије. После распада СССР, Америка је улагала огроман новац како би око Москве створила „зону отуђивања“ – Балтик, Украјина, Молдавија, Закавказје, Средња Азија. У великој мери је у томе и успела, па је задатак нове Русије и Владимира Путина да поново продуби „прозор у Европу“, као у време Петра Великог. Изградити директне односе са земљама на континенту, без обзира на неподношљивост суседа.
Испоставило се да је – између осталог и новим енергетским цевоводима – могуће заобићи простор ревизије историје, енергетских уцена и политичког притиска, који је пажљиво стваран у интересу САД са циљем блокирања Русије. Русија се извукла из окружења договоривши се са Немачком и изградивши по дну Балтичког мора гасовод „Северни ток“. Међутим, истински „пробој блокаде“ ће наступити управо пуштањем у погон „Јужног тока“ који повезује Москву са Централном Европом. Да ли се сећате хладних ноћи пред Божић 2009. године када је Србија заједно са остатком Европе седела без гаса зато што је Тимошенко трговала око цене све до Православне Нове године? Да се тако нешто никада више не понови, био је и потребан „Јужни ток“. Пробити енергетску блокаду – то је идеја №1.

Повратак Русије на Балкан Гледано историјски, већ два века Русија жели да буде присутна на Балкану. Да има овде свој утицај, да помогне братској Србији да постане јача. Међутим, или рат са Наполеоном, или Кримски рат, или Октобарска револуција и грађански рат – то су стално ометали. Данас поново постоји историјска могућност доласка Русије на Балкан. Осмишљеног и стратешког присуства. „Јужни ток“ ће постати економско језгро тог политичког присуства. Наравно, стручњаци ће рећи да је то међународни инвестициони пројекат у којем поред Русије учествују и Француска, Немачка и Италија. Али у сваком случају, Москва је аутор иницијативе његовог стварања. А повратак Русије на Балкан, што је по значењу исто што и јачање Србије – представља у ствари идеју №2. Није случајно да је представник „Газпрома“ Александар Сиромјатин на недавној конференцији о „Јужном току“ у Бриселу говорио управо о томе да ће Србија постати централна база, „срце“ тока – управо одатле он ће се гранати у Републику Српску, Федерацију БиХ и Хрватску.
Економски гледано – „Јужни ток“ значи 150 хиљада нових радних места, само у Србији. Као резултат изградње „Јужног тока“, српска привреда ће добити за осам година десет милијарди евра, што је еквивалентно инвестицији већој од 1. 300 евра по глави становника. Русија се обавезала да ће преузети изградњу српског дела гасовода. Не узимајући у обзир капиталну обнову инфраструктуре, „Јужни ток“ ће постати пројекат који ће привлачити све нове и нове инвестиције – банке, енергетске подизвођаче, хотелијерске ланце и слично. Ако то није економско чудо, у условима незапослености која је у Србији већа од 20 одсто, шта је онда економско чудо? На тај начин стижемо до идеје №3 – у руским инвестицијама лежи основа узајамног економског развоја свих држава учесница у овом пројекту.
Руски медвед јаше на гасном цевоводу – донедавно је била таква представа на Западу о енергетској супердржави №1, када су колебљиви покушаји Русије да повећа своје присуство на европском енергетском тржишту још изгледали незграпни. Сада се Пал Ковач, државни секретар за енергетику у влади Мађарске, тога може сећати само са смешком на лицу (то признају и други учесници „Јужног тока“) јер његова земља зависи више од 80 одсто од увоза руских енергената. Али то уопште није отежавајућа зависност, напротив, у елити Мађарске је приметан консензус по питању изградње „Јужног тока“.

ЗНАЧАЈ ГЕОПОЛИТИ-ЧКОГ ЈЕЗГРА Према речима Александра Сиромјатина, представника „Газпрома“, ми очекујемо повећану потражњу гаса у Европи, коју може покрити руски гасни гигант. У складу са потписаним међувладиним споразумом између Москве и Скопља, одлучено је да се гради огранак „Јужног тока“ из Бугарске у Македонију, чиме се шири постојећа мрежа гасовода у региону и осигурава њена безбедност. Наравно, не само у енергетском значењу речи. Такође, ускоро се очекује потписивање аналогног споразума са Босном и Херцеговином, што поред повећања испоруке гаса може резултирати и изградњом четири нове заједничке електране са „Газпромом“ у Републици Српској. У том смислу, огранак „Јужног тока“ у Босни и Херцеговини требало би да доведе до знатног повећања кооперативних односа између Београда и Бања Луке у скоријој перспективи. Шта овде није геополитика?
Наравно, повратна наклоност није примењива у историји, чак ни новијој. Но, уколико замислите постојање „Јужног тока“ у Југославији са краја деведесетих година, косовским сепаратистима би много теже било добити независност. Европа, као део Запада, сада и јесте спремна на поделу Украјине, управо због тога што то сада већ не може критички утицати на енергетску безбедност Европе. У случају реалних геополитичких претњи, Русија има уз себе ОДКБ, чији је посматрач, између осталог, и Србија. У случају техногених претњи пројекту „Јужни ток“, у Нишу делује Центар Руског министарства за ванредне ситуације. А чак и најамбициознији планови војвођанских сепаратиста разбијају се о то геополитичко језгро које обезбеђује јединство пространства. Геополитички смисао пројекта „Јужни ток“ огледа се у јачању економског суверенитета и очувању територијалне целовитости свих учесника. Створити нереде и прогласити сопствену независност у региону који има везе са гасном артеријом неће бити могуће без одобрења Москве и Брисела. Москва такво одобрење никада неће дати. И у томе се огледа идеја №4.
Превазилажење економске блокаде. Директни односи Русије са Европом. Србија као центар „Јужног тока“. Привредни раст и инвестиције. Присуство Русије на Балкану. Територијална целовитост и суверенитет учесника.
Ако то није идеологија, шта је онда? Поред горенаведених, постоји и на десетине практичних значења плана – од научне реализације сличног пројекта која је без преседана (дубина цеви залеглих у Црном мору износи 2. 250 м) до ширења међукултурне сарадње. Претварање „Јужног тока“, пуког гасовода, у транзит идеја и значења – питање је блиске будућности. Али нешто друго је овде најважније. Већ сада је јасно да никакав други пројекат не може имати ни половину побројаних предности. Управо због тога – само „Јужни ток“.
Превео са руског:
Ранко Гојковић

[/restrictedarea]