Ideologija cevi

Piše Oleg Bondarenko

Ispostavilo se da je – između ostalog i novim energetskim cevovodima – moguće zaobići prostor revizije istorije, energetskih ucena i političkog pritiska koji je pažljivo stvaran u interesu SAD sa ciljem blokiranja Rusije

U poslednje vreme često se mogu čuti pitanja o strategiji Rusije na Balkanu i ideologiji upravo započetog projekta „Južni tok“. Očigledno je da iza veoma složenih ekonomskih računica i suvih cifri o privrednom rastu sličan projekat u sebi nosi i jednu određenu nadideju. Pažljivo skrivenu od kritičkih očiju i naćuljenih ušiju. Događaji koji su se prošle nedelje odigravali u Kijevu svojim obrnutim primerom direktno ukazuju na nju.

Ukrajina puca po šavovima Poslednjih godina Ukrajina se postepeno udaljavala od Rusije – i ekonomski, i politički, i duhovno. Danas se ova zemlja, u kritičnom trenutku svoje ne baš duge istorije, našla na ivici podele. Istorijske podele između krupnih spoljnih igrača koju je inicirao Zapad. Poljska, Rumunija i Mađarska odavno ne gledaju ravnodušno na Galiciju, Černovce i Zakarpatje. Ozbiljno greše oni koji smatraju da je za podelu Ukrajine zainteresovana Moskva – zato što podela Ukrajine za Rusiju znači približavanje NATO tenkova njenim granicama. Rusija je, kao niko drugi, uvek bila zainteresovana za teritorijalnu celovitost i prijateljstvo sa Ukrajinom, pa nije slučajno da dugo godina nije postavljala čak ni očigledna pitanja, posebno o pripadnosti Krima i Sevastopolja Rusiji, kao sedištima Crnomorske flote. Ali sada Ukrajina puca po šavovima, tako da će se uskoro raspasti – predsednika Janukoviča i njegovu vlast više ne prihvataju na zapadu zemlje, a opozicionu kliku zapadnoukrajinskih fašista koji uništavaju Kijev ne prihvataju na industrijskom istoku. Janukovič kao predsednik na zapadu Ukrajine može biti prihvaćen jedino u svojstvu evrointegratora. Samo što je evrointegracijska maska sletela sa njegovog neevropskog lica, on je izgubio čak i formalni legitimitet koji je ranije imao u tom regionu. Ako je ranije istok Ukrajine razmišljao da se odvoji od zapada, sad je već zapad Ukrajine spreman da se liši omrznutog Janukoviča sa sve Donbasom. I Zapad je spreman da to geopolitički podrži.
Posle sprečavanja rata u Siriji usled zalaganja Rusije, nepotpisivanje Sporazuma o pridruživanju Ukrajine Evropskoj uniji u Vilnjusu predstavlja za Zapad drugi udar u kratkom vremenskom periodu. I sad će se on (Zapad) svetiti na Ukrajini, kao što se ranije svetio na Srbiji. Ketrin Ešton, komesar EU za spoljnu politiku, sprema se da u Kijevu pomiri vlast i opoziciju. To se već desilo pre devet godina prilikom „narandžaste revolucije“, međutim, tada se proces pomirenja vlasti sa opozicijom završio bezuslovnom pobedom opozicije. Čini mi se da bi se i ovaj put moglo dogoditi nešto slično.

ELITE KALKULIŠU Srbija je u svojoj novijoj istoriji prva preživela sve čari spoljašnjeg mešanja u unutrašnje poslove. Pionir obojenih revolucija, Beograd, imao bi šta da razmeni sa Kijevom. Najvažnije je – ne upasti u iskušenje da se to ponovi. Moderna Ukrajina može nedoslednost skupo da plati sopstvenom teritorijom. Elite u Kijevu, Harkovu i Krimu aktivno razmatraju „jugoslovenski scenario“. Sve su to posledice spekulacija o „ugodnom geopolitičkom položaju“, pozicije „ne vašim – ne našim“ i beskrajno naivne nade u to da će ionako Ukrajina nekome biti neophodna. Možda u delovima, ali kao celina – već je diskutabilno.

[restrictedarea] Jedan od taktičkih ciljeva kako „Severnog toka“, tako i „Južnog toka“ bio je zaobilaženje zone nestabilnih država amortizera, koje su zalaganjima SAD stvorene oko Rusije. Posle raspada SSSR, Amerika je ulagala ogroman novac kako bi oko Moskve stvorila „zonu otuđivanja“ – Baltik, Ukrajina, Moldavija, Zakavkazje, Srednja Azija. U velikoj meri je u tome i uspela, pa je zadatak nove Rusije i Vladimira Putina da ponovo produbi „prozor u Evropu“, kao u vreme Petra Velikog. Izgraditi direktne odnose sa zemljama na kontinentu, bez obzira na nepodnošljivost suseda.
Ispostavilo se da je – između ostalog i novim energetskim cevovodima – moguće zaobići prostor revizije istorije, energetskih ucena i političkog pritiska, koji je pažljivo stvaran u interesu SAD sa ciljem blokiranja Rusije. Rusija se izvukla iz okruženja dogovorivši se sa Nemačkom i izgradivši po dnu Baltičkog mora gasovod „Severni tok“. Međutim, istinski „proboj blokade“ će nastupiti upravo puštanjem u pogon „Južnog toka“ koji povezuje Moskvu sa Centralnom Evropom. Da li se sećate hladnih noći pred Božić 2009. godine kada je Srbija zajedno sa ostatkom Evrope sedela bez gasa zato što je Timošenko trgovala oko cene sve do Pravoslavne Nove godine? Da se tako nešto nikada više ne ponovi, bio je i potreban „Južni tok“. Probiti energetsku blokadu – to je ideja №1.

Povratak Rusije na Balkan Gledano istorijski, već dva veka Rusija želi da bude prisutna na Balkanu. Da ima ovde svoj uticaj, da pomogne bratskoj Srbiji da postane jača. Međutim, ili rat sa Napoleonom, ili Krimski rat, ili Oktobarska revolucija i građanski rat – to su stalno ometali. Danas ponovo postoji istorijska mogućnost dolaska Rusije na Balkan. Osmišljenog i strateškog prisustva. „Južni tok“ će postati ekonomsko jezgro tog političkog prisustva. Naravno, stručnjaci će reći da je to međunarodni investicioni projekat u kojem pored Rusije učestvuju i Francuska, Nemačka i Italija. Ali u svakom slučaju, Moskva je autor inicijative njegovog stvaranja. A povratak Rusije na Balkan, što je po značenju isto što i jačanje Srbije – predstavlja u stvari ideju №2. Nije slučajno da je predstavnik „Gazproma“ Aleksandar Siromjatin na nedavnoj konferenciji o „Južnom toku“ u Briselu govorio upravo o tome da će Srbija postati centralna baza, „srce“ toka – upravo odatle on će se granati u Republiku Srpsku, Federaciju BiH i Hrvatsku.
Ekonomski gledano – „Južni tok“ znači 150 hiljada novih radnih mesta, samo u Srbiji. Kao rezultat izgradnje „Južnog toka“, srpska privreda će dobiti za osam godina deset milijardi evra, što je ekvivalentno investiciji većoj od 1. 300 evra po glavi stanovnika. Rusija se obavezala da će preuzeti izgradnju srpskog dela gasovoda. Ne uzimajući u obzir kapitalnu obnovu infrastrukture, „Južni tok“ će postati projekat koji će privlačiti sve nove i nove investicije – banke, energetske podizvođače, hotelijerske lance i slično. Ako to nije ekonomsko čudo, u uslovima nezaposlenosti koja je u Srbiji veća od 20 odsto, šta je onda ekonomsko čudo? Na taj način stižemo do ideje №3 – u ruskim investicijama leži osnova uzajamnog ekonomskog razvoja svih država učesnica u ovom projektu.
Ruski medved jaše na gasnom cevovodu – donedavno je bila takva predstava na Zapadu o energetskoj superdržavi №1, kada su kolebljivi pokušaji Rusije da poveća svoje prisustvo na evropskom energetskom tržištu još izgledali nezgrapni. Sada se Pal Kovač, državni sekretar za energetiku u vladi Mađarske, toga može sećati samo sa smeškom na licu (to priznaju i drugi učesnici „Južnog toka“) jer njegova zemlja zavisi više od 80 odsto od uvoza ruskih energenata. Ali to uopšte nije otežavajuća zavisnost, naprotiv, u eliti Mađarske je primetan konsenzus po pitanju izgradnje „Južnog toka“.

ZNAČAJ GEOPOLITI-ČKOG JEZGRA Prema rečima Aleksandra Siromjatina, predstavnika „Gazproma“, mi očekujemo povećanu potražnju gasa u Evropi, koju može pokriti ruski gasni gigant. U skladu sa potpisanim međuvladinim sporazumom između Moskve i Skoplja, odlučeno je da se gradi ogranak „Južnog toka“ iz Bugarske u Makedoniju, čime se širi postojeća mreža gasovoda u regionu i osigurava njena bezbednost. Naravno, ne samo u energetskom značenju reči. Takođe, uskoro se očekuje potpisivanje analognog sporazuma sa Bosnom i Hercegovinom, što pored povećanja isporuke gasa može rezultirati i izgradnjom četiri nove zajedničke elektrane sa „Gazpromom“ u Republici Srpskoj. U tom smislu, ogranak „Južnog toka“ u Bosni i Hercegovini trebalo bi da dovede do znatnog povećanja kooperativnih odnosa između Beograda i Banja Luke u skorijoj perspektivi. Šta ovde nije geopolitika?
Naravno, povratna naklonost nije primenjiva u istoriji, čak ni novijoj. No, ukoliko zamislite postojanje „Južnog toka“ u Jugoslaviji sa kraja devedesetih godina, kosovskim separatistima bi mnogo teže bilo dobiti nezavisnost. Evropa, kao deo Zapada, sada i jeste spremna na podelu Ukrajine, upravo zbog toga što to sada već ne može kritički uticati na energetsku bezbednost Evrope. U slučaju realnih geopolitičkih pretnji, Rusija ima uz sebe ODKB, čiji je posmatrač, između ostalog, i Srbija. U slučaju tehnogenih pretnji projektu „Južni tok“, u Nišu deluje Centar Ruskog ministarstva za vanredne situacije. A čak i najambiciozniji planovi vojvođanskih separatista razbijaju se o to geopolitičko jezgro koje obezbeđuje jedinstvo prostranstva. Geopolitički smisao projekta „Južni tok“ ogleda se u jačanju ekonomskog suvereniteta i očuvanju teritorijalne celovitosti svih učesnika. Stvoriti nerede i proglasiti sopstvenu nezavisnost u regionu koji ima veze sa gasnom arterijom neće biti moguće bez odobrenja Moskve i Brisela. Moskva takvo odobrenje nikada neće dati. I u tome se ogleda ideja №4.
Prevazilaženje ekonomske blokade. Direktni odnosi Rusije sa Evropom. Srbija kao centar „Južnog toka“. Privredni rast i investicije. Prisustvo Rusije na Balkanu. Teritorijalna celovitost i suverenitet učesnika.
Ako to nije ideologija, šta je onda? Pored gorenavedenih, postoji i na desetine praktičnih značenja plana – od naučne realizacije sličnog projekta koja je bez presedana (dubina cevi zaleglih u Crnom moru iznosi 2. 250 m) do širenja međukulturne saradnje. Pretvaranje „Južnog toka“, pukog gasovoda, u tranzit ideja i značenja – pitanje je bliske budućnosti. Ali nešto drugo je ovde najvažnije. Već sada je jasno da nikakav drugi projekat ne može imati ni polovinu pobrojanih prednosti. Upravo zbog toga – samo „Južni tok“.
Preveo sa ruskog:
Ranko Gojković

[/restrictedarea]