Почетна / Друштво / Дан који ће постати ноћна мора

Дан који ће постати ноћна мора

Пише Никола Врзић

Србија ће се правно обавезати да свеобухватно нормализује односе са Косовом, и уз то задужити десетинама милијарди евра да би спровела све постојеће и будуће директиве Европске комисије, а да заузврат од Европске уније није добила чак ни обећање да ће нас, када све то урадимо, сигурно примити у чланство у тој организацији

Долази нам, дакле, и тај дан. Историјски дан, како га је славодобитно описао премијер Србије Ивица Дачић, када ћемо отпочети преговоре о учлањењу Србије у Европску унију. Сад, што се још тачно не зна датум тог историјског дана почетка преговора, ни сва садржина тих преговора, ни њихова цена, ни трајање, ни коначан исход, то су само ситнице којима не смемо да дозволимо да покваре славље због – како такође рече надахнути Дачић – „дана који су чекале многе генерације“…

 

1 ОД 100 Савет за опште послове, кога чине министри спољних и европских послова 28 чланица ЕУ, одлучио је у уторак 17. децембра да предложи Савету Европске уније, који чине шефови држава и влада 28 чланица ЕУ, да у петак 20. децембра одлучи да преговори о учлањењу Србије у ЕУ званично отпочну „у јануару 2014.“. Другим речима, да нам се не заврти у глави од бриселске бирократије, одлука о почетку преговора донета је у уторак, а биће формализована у петак. Преговоре са ЕУ отпочећемо током јануара, а тачан датум одредиће Грчка, која од 1. јануара 2014. од Литваније преузима шестомесечно председавање Европском унијом. Грчка ће, дакле, одлучити када ће у јануару бити одржана прва међувладина конференција којом преговори о учлањењу формално отпочињу, и то је тај чувени датум који смо толико дуго чекали, за који су нас 28. јуна ове године обмањивали да смо га већ добили, а заправо смо га добили тек сада иако још не знамо који је то тачно датум. Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење, на свом Твитер налогу написао је да би то могао да буде 21. јануар, али није то сад ни толико битно. Не само зато што је заиста свеједно да ли ће то бити 1, или 21, или 31. јануара.

Понајпре, овај је датум важан само утолико што је први у низу једнако важних датума, то јест момената у којима ће ЕУ и њене чланице моћи да блокирају процес српског приступања Европској унији. А тих ће датума, ако смо их добро побројали, бити још тачно 100. 35 појединачних одлука о отварању сваког од 35 преговарачких поглавља. Плус 35 одлука о привременом затварању сваког од тих поглавља. Плус одлука Савета ЕУ о потписивању Уговора о приступању Србије ЕУ. Плус одлука Европског парламента о ратификацији тог уговора. Плус 28 одлука националних парламената о ратификацији уговора, и ето нама 100 нових, предстојећих кључних датума и тренутака у којима ће моћи да буде заустављен наш пут у Европску унију, па сами процените колико је истине изговорио Ивица Дачић када је рекао да „Србија иде у Европу и сигуран сам да више нема заустављања“. Ако пак мислите да нас неће заустављати, упућујемо на примере Турске или својевремено Хрватске. Турска је, тек илустрације ради, преговоре отворила 3. октобра 2005; од 2006. до 2009. ЕУ је одлучила да замрзне преговоре о 17 (од укупно 35) преговарачких поглавља, а до сада је донета одлука о одмрзавању само једног од њих. Од осталих, незамрзнутих 18 пак привремено је затворено само једно (1) поглавље.

Али чак ни ова предстојећа, бескрајна могућност уцењивања Србије, коју ће имати баш свака од 28 чланица Европске уније, није најгоре што ће нас снаћи после историјског јануарског датума.

 

[restrictedarea]

Цена Оквира Савет за опште послове, наиме, усвојио је, а Савет ЕУ ће га у петак потврдити, и Општи став ЕУ о преговорима са Србијом, укључујући ту и Преговарачки оквир који прецизира како ће се преговарати о 35 поглавља у оквиру којих ћемо имати да усвојимо, и применимо, све правне тековине ЕУ.

Али нећемо у оквиру Преговарачког оквира преговарати само о правним тековинама ЕУ, него ћемо и нашу тужну косовску причу дотерати до самог краја.

Тако да није питање шта ће нам приступање Европској унији донети, већ шта ће нам однети. И притом не мислимо само на Косово; усвајање, и примена правних тековина ЕУ неће Србију начинити уређенијом, него сиромашнијом земљом. Али идемо редом, од Косова и Метохије, јер нас душа ипак боли више него новчаник.

Као што су сви разумни и слутили, питање постепеног признавања независности Косова у Преговарачком је оквиру добило кључни значај. Оно ће, према извештајима, бити „пре свега везано за Поглавље 35 преговора о чланству“, што значи и да ће га бити и у неким другим поглављима, али најважније је то што ће на крају процеса нормализације – енигматични термин чије значење међународном праву није познато – морати да буде потписан и правно обавезујући споразум Србије и Косова, по коме ће Србија морати да се обавеже на „свеобухватну нормализацију односа са Косовом“. А премијер Дачић, који сад тврди да у формулацији „правно обавезујући документ“ не види и обавезу Србије да призна независност Косова, говори истину само под условом да Косово у Уједињеним нацијама и Споразум о добросуседским односима с Косовом (какав су затражили Немци као седму од оних својих 7 тачака, коју су сада успешно и уградили у Преговарачки оквир) не значе да смо признали независност Косова. С тим што би и такво решење – које неодољиво подсећа на споразум Источне и Западне Немачке – могло да буде само привремено, то јест, можда се на крају нашег европског пута сусретнемо и са ултиматумом да и формално признамо независност Косова. Формулација „свеобухватна нормализација односа“ несумњиво обухвата и формално признање независности, ништа до тога заправо се и не може назвати свеобухватним; и сам Дачић такву могућност не одбацује – „Да ли то нека држава појединачно мисли? Вероватно.“ – а када у обзир узмемо и америчку депешу 10BRUSSELS85, у којој се наводи да је „Француска рекла да ‘међунемачки’ модел може да буде само привремено решење, и да морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова. Велика Британија је указала да је од кључне важности да се то угради као услов у раној фази процеса уласка у ЕУ“, наша будућност постаје и сасвим предвидљива… А што се премијера Дачића и његових тврдњи тиче, па, остаје нам само да нагађамо да ли је он неспособан и некомпетентан зато што не види оно што нам се спрема пред очима, или нас пак обмањује када нас убеђује да то не види.

А сад о споменутих новчаницима. До њих, и њихове руке у нашим џеповима, стижемо преко правних тековина Европске уније и усклађивања наших прописа са њиховима. Да, звучи лепо – зато је уосталом и формулисано да би нам лепо и уверљиво зазвучало – оно уобичајено образложење по коме ће нас процес приступања Европској унији уредити као друштво и државу… Него, нешто нисмо успели да приметимо – грешка је наша, можда, и наше необавештености – да нам је ико саопштио колико ће то да нас кошта. А питање је заиста једноставно и сасвим у духу овог времена, европске вредности чистих рачуна и логике суровог тржишта: колико ћемо ми да платимо то усклађивање са Европском унијом, кроз свих 35 поглавља преговарачког процеса? Па да можемо да проценимо да ли од тога имамо већу штету, или корист; да видимо крећемо ли у уређивање, или пак у даље унеређивање ове земље.

При чему су неке од почетних бројки већ познате. Преко 500 милиона евра губитка само од укидања царина на производе из Европске уније, што је губитак који ће се у даљем процесу евроинтеграција само увећавати. А колико је тек запослених постало незапослено у фирмама које не могу да издрже отворену, тржишну утакмицу без заштите царинама и осталим државним интервенцијама које по налогу ЕУ морамо да укинемо? Ко их броји…

Но нису све цифре баш овако апстрактне. Напротив, мере се у десетинама милијарди евра.

Цифре је, неопрезно али имао је срећу па његове речи нису добиле пажњу какву завређују, открио нико други до министар без портфеља задужен за европске интеграције, Бранко Ружић. У разговору за Међународни радио „Србија“ он је рекао да у наставку ЕУ интеграција, кад преговори почну, „Србија мора да издвоји 10,6 милијарди евра само на питања заштите животне средине“, а да „помоћ из европских фондова може да досегне ниво до 25 одсто укупних средстава, а све остало ће ићи на терет грађана, из нашег буџета“.

Реч је, да појаснимо, о прилагођавањима која се односе само на 27. преговарачко поглавље („Заштита животне средине“) како је израчунато у студији коју је израдило надлежно Министарство енергетике, развоја и заштите животне средине. А где је цена прилагођавања око осталих 34 поглавља? Збирну цифру – ово је „веровали или не“ – надлежни за европске интеграције, у надлежној канцеларији и надлежном министарству, уопште немају. Но, све и ако поверујемо да је то поглавље 27 једно од најскупљих, доћи ћемо до цифре која се мери десетинама милијарди евра! Толико ће, неколико десетина милијарди евра, Србију, њен буџет и грађане, све нас дакле, у парама које ћемо морати да позајмимо, коштати пут ка Европској унији чијем се отпочињању Ивица Дачић сад толико радује.

Претерујемо? Па, осврнимо се на упоредне податке о источноевропским чланицама ЕУ које је сакупио Дејан Мировић. Спољни дуг Словачке се, тако, током приступних прилагођавања у које смо и ми загазили увећао са 10,6 милијарди долара (1999. године, уочи почетка претпреступних преговора) до чак 72,9 милијарди долара 2011. године. Естонија је на почетку свог процеса евроинтеграција (1991.) имала нереално низак спољни дуг – свега 650 милиона долара – али је до пријема у ЕУ, то јест до 2003, он досегао 5,8 милијарди; годину дана касније, када су у ЕУ примљени, дуговали су око 8 милијарди долара. Да ли им је после тога, после пријема у оно царство изобиља и благостања, кренуло набоље? Како да не. До децембра 2012. постали су само још дужнији – укупно 26 милијарди долара, при чему Естонија има свега 1,3 милиона становника… Пољска? Када су ступили у ЕУ интеграције дуговали су 48 милијарди долара, а на крају тог процеса – 76. Да би им до 2012. дуг нарастао – ово није грешка – на 310 милијарди долара. Мађарска је кренула ка ЕУ са дугом од 22 милијарде, у ЕУ ушла с дугом од 76 милијарди, а 2012. је дуговала 170 милијарди долара. Румунија је кренула са 4, у ЕУ ушла са 42, а 2011. дуговала 127 милијарди долара, Бугарска са 10,4 на 46,8 (2011. године)… Или пак најсвежији, пример Хрватске: од потписивања ССП-а 2001. до закључења Уговора о приступању 2011. дуг им је са 11 порастао на 66 милијарди долара…

Речју, сви су они, због своје европске садашњости, продали будућност своје деце.

А што се нас тиче, ова је цена још и увећана за Косово и Метохију, ако оно уопште и може да има икакву цену.

Али ова мучна прича ту се не завршава. Крије Преговарачки оквир, наиме, још једну ситну зачкољицу. У њему се, наиме, наводи да су „по својој природи, преговори отворени процес (open-ended process) чији се исход не може унапред гарантовати“. Оваква реченица, иначе, проистиче из четвртог од критеријума из Копенхагена за пријем нових чланица, оног који се најчешће прећуткује иако и те како постоји, а каже да ће о евентуалном пријему нове чланице одлучивати и „апсорпциони капацитет Европске уније“. Шта ће то значити у пракси? Значиће да можемо и да формално признамо независност Косова – јер се то од нас тражи, видели смо, пре закључења Уговора о приступању – и да се задужимо десетинама милијарди евра да бисмо урадили оно што ЕУ од нас тражи кроз остала 34 поглавља, а да нас у ЕУ ипак не приме. И онда ће нам ђаво бити крив када схватимо да смо им све, дали за ништа. Али унапред смо знали да то може да нам се деси, само нисмо хтели да читамо оно што лепо пише.

Тако да би „дан који су чекале генерације“ лако могао да се претвори у дан због кога ће горко жалити генерације које за нама долазе. Алал нам вера, јер смо им дозволили да нам такав дан осване.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Onaj sto je zapalio Rim mogao je da bude i lud, to nista nije cudno al narod rima cije su kuce gorele nije smeo to da dozvoli. Mozemo imati vlast onakvu kakvu zelimo a imamo je kakvu smo zasluzili. Znate kada ce Hrvati u parlamentu dati dozvolu za SArbiju… NIKADA. Klali su nas kroz vekove io samo moralne nakaze mogu da govore da su nam to braca i prijatelji. Zid prema zapadu pa nihov je izum i berlinski, hadrijanov, tursko-grcki, mazino,palestinski i drugi zidovi. Greh je u srpskom narodu da sa svojim neprijateljima sedas za sto i ugostis ga. Neke kreature moraqju shvatiti da ne zivimo u PATKOVGRADU.




    0



    0
  2. Posteno ! Kosovu drzava, Dacicu Nobel, Vucicu Srbija. Na tacni.Taman tolika da na nju stane :
    od Cegra do Carapic bresta.Tako rekli.
    A narod ?Raja! Izmedju „farme“i „Sulejmana“, seta im opanke.Cutke.Crnog Djordja ni u najavi.
    Zaboravio narod (mozda nikad nije ni znao) da iznad sebe ima nesto, sto je ispod njega:Vladu!
    Sta je u pitanju?Rajinski mentalitet,nesloga,fatalizam,Stokholmski sindrom?…Neka struka odgovori.
    Cemu sluzi SANU? Gde su da nam objasne,upute,pokazu izlaz iz ovog corsokaka ? Cute i oni.
    Muka moja udvostruci se.Crne slutnje postaju stvarnost.I setih se Z.Zak-Ruso-a i njegovih reci
    prezira Evropljanima koji se zbog mira i spokoja odrekose pravde i slobode:
    „Kada vidim gomile nagih divljaka kako preziru evropsku pohlepu i trpe glad,mac oganj i smrt
    samo da bi odbranili svoju nezavisnost,osecam da robovima i ne prilici da razmisljaju o slobodi“.




    0



    0
  3. Imate pravo gospodine rogljevac. Sledeci zid je izmedju Srbije i republjik kosova, da bi se velika albanija zastitila od Srba.
    Sto se tice izbora srpskih vlada posle Milosevica, taj posao obavlja zapad, inace ne bismo propadali u slobodnom padu.
    Srpskom narodu zameram neukost, uskogrudnost i samoljublje. Samo tako se ne moze opstati. Velika je uteha sto ima mnogo dobrih i ucenih ljudi, ali nekako nikako da isplivaju na povrsinu. Mora da nas je prikovao zakon inercije.




    0



    0
  4. КАКО ДА ИСПЛИВАЈУ КАД ЈОЈ ГРАЂАНИ СРБИЈЕ НЕ ПРУЖАЈУ РУКЕ ГОС,
    ДАНИЦЕ.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!