Почетна / Свет / Путин најмоћнији на свету

Путин најмоћнији на свету

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Руски лидер Владимир Путин демонстрира нови квалитет спољне и безбедносне политике – способност комбиновања дипломатских, економских и војних средстава, не само убеђивања већ и принуде

Председник Русије Владимир Путин проглашен је за најмоћнијег човека на планети, на листи америчког магазина „Форбс“. На другом месту је председник САД-а Барак Обама, на трећем генсек КП Кине Си Ђинпин, на четвртом је папа Фрања I, а на петој позицији немачка канцеларка Ангела Меркел. До сада је ова титула искључиво била резервисана за америчког шефа државе, али овог пута „његово“ место заузео је Путин. А то је изазвало протесте међу оним западњацима који у Русији виде „империју зла“, а САД „бастион слободе и демократије“. Посебан бес код њих изазива питање које се само по себи намеће – ако је Путин најмоћнији човек на планети, да ли је онда и Русија на врху такве листе међу земљама? На њихову срећу, за сада се још нико није упустио у креирање ове топ-листе, јер би, сасвим могуће, њено објављивање изазвало масовну епидемију депресије и хистерије, што би драматично повећало број посета психијатрима широм Вашингтона и околине. Да је превенција најбољи лек, оценили су и амерички новинари, па су из терапеутских разлога углавном игнорисали објављивање ове „Форбсове“ листе. Тек се британски „Гардијан“ подухватио задатка да лечи рањену америчку душу, објаснивши зашто је Путин погрешан избор за најмоћнијег на свету, назвавши га чак „лажним идолом“!

„ФОРБСОВО“ ОБРАЗЛОЖЕЊЕ Путин је, дакле, изабран за најутицајнијег човека на свету. Једна од распрострањених дефиниција речи „утицај“ гласи: снага или способност да се делује на особу, ствар или ток догађаја, посебно када се то ради без директног или видљивог напора. Утицај је, значи, продукт „минулог рада“, fait accompli, што би рекли Французи, свршени чин коме је тешко или немогуће супротставити се. То су морале да признају и колеге из „Форбса“, мада невољно, што се види и из саме формулације питања које су поставили – „Ко је најутицајнији на свету: аутократски лидер бивше суперсиле, или врховни командант, са везаним рукама, најдоминантније земље света?“ Одговорили су у корист првог, дакле Путина, а Обаму са везаним рукама ставили су на друго место. Из самог питања могу се извући многи занимљиви закључци, али је главни више него очигледан – „Форбс“ ни сада, као ни раније, не гаји никакве симпатије ни према Путину, ни према Русији. Што чињеницу крунисања „руског цара“ чини још упечатљивијом.

[restrictedarea] Образлажући свој избор, „Форбс“ пише да Путин демонстрира своју политичку вољу, како у Русији, тако и изван њених граница и као примере наводи случај Едварда Сноудена, који ужива политички азил у Москви, као и дипломатску иницијативу Кремља којом је спречен амерички напад на Сирију. „Путин је учврстио своју контролу над Русијом док Обама, у светлу недавне кризе и блокаде владе, све више личи на `хрому патку`“, наводи магазин. И овај израз, хрома патка (lame duck) више је него занимљив, јер се односи на политичаре у последњим месецима њиховог мандата, када они готово да више и не доносе важне одлуке, већ су све очи уперене ка њиховим наследницима. То може да зачуди, ако се зна да је Обама другу председничку заклетву положио 20. јануара ове године, па му је остало још три године и два месеца боравка у Белој кући.
Поређења ради, Обамин демократски претходник и узор на месту шефа државе, Бил Клинтон, био је далеко ближи крају мандата када је наредио напад на Југославију 1999. године, а у исто време се у парламенту гласало о његовом импичменту због Монике Левински, али га нико није називао ћопавом патком. Нико није ни помишљао да му оспори место „број један“ у свету, а занимљиво је да се Клинтон нашао и на најновијој „Форбсовој“ листи, на 43. позицији. Истина, „Форбс“ је своју листу најмоћнијих званично почео да објављује тек од 2009, па је Обама по инерцији заузимао челну позицију сваке године, док је Путин, са позиције руског премијера,био између другог и четвртог места. „Свако ко је ове године посматрао шаховску партију у Сирији и цурење података из Националне безбедносне агенције има јасну представу о промени индивидуалне динамике моћи“, пише „Форбс“, користећи за Путина етикете попут „аутократски лидер“, „бивши агент КГБ“ и „диктатор“. Док је Обама, са друге стране, „лидер слободног света“ и „доминантне земље“.
Својски се потрудио и помоћник уредника „Гардијана“ Сајмон Тисдел у свом ауторском чланку. „Небитни руски лидер не заслужује да му се его тако надувава“, поручује Тисдел и оптужује Путина за „мушки шовинизам“, оличен у „склоности ка позирању са голим грудима“, као и „игрању са оружјем“ и „јахању дивљих звери у Сибиру“. Тисдел оцењује да је Путин „лажни миротворац“ и задаје пар удараца „испод појаса“. „Сноуден је радио на основу савести и принципа. Да ли тако ради и Путин? Људи који раде по савести завршавају у Путиновој Русији у затвору, као на пример политички опоненти и они опоненти из Гринписа. У ствари, Путинова власт је у великој мери илузорна, он је лажни идол и његово величање потхрањују фаланге кремаљских пајташа, који омогућују контролу прихода над брзим црпљењем нафте и гаса у Русији и још репресивнијим стиском цивилног друштва и медија“, истиче Тисдел. И додаје, позивајући се на бившег британског амбасадора у Москви Ендрјуа Вуда, како „економска моћ Русије посрће због укорењених структурних проблема, недостатка инвестиција, бекства капитала, одлива мозгова и негативних демографских трендова, што је Путинова политика само погоршала“!

НЕУТЕМЕЉЕНЕ ОПТУЖБЕ У овом тренутку би требало застати и, бар на кратко, осврнути се на претходно изречено. Пре свега на тврдње да је Путин „надувани и лажни лидер“, а да је моћ Русије у озбиљном опадању, односно да је ова држава готово на рубу нестанка. Да је ишта од тога тачно, свакако да Обама не би тако журно одступио са „сиријског фронта“, претварајући се да он никада није ни желео да ратује против Башара Асада. Па су се, опет нимало случајно, по западним медијима појавила накнадна објашњења да је Вашингтон, заправо, морао да нападне Сирију само зато што би одступање личило на кукавичлук. Овако, како и сами западњаци са кнедлом у грлу признају, Путин му је понудио опцију којом спасава част, што је Обама оберучке прихватио. Међутим, пре ће бити да је Путин Обами ставио у изглед тешке последице које би имао напад на Сирију, као и конкретне кораке које би Москва тада предузела. Јер, не треба заборавити две Путинове реченице из септембра – да је Русија снабдевала Дамаск оружјем и да ће то наставити да чини, као и да би напад на Сирију изашао далеко ван граница ове земље.
Са друге стране, тврдња о економском посртању Русије чини се прилично неутемељеном, посебно ако се зна да управо Вашингтон дугује Москви више од сто милијарди долара. И да је Русија од почетка светске кризе 2009. практично удвостручила годишњи обим иностраних инвестиција, који премашује 120 милијарди долара сваке године, а 2011. досегао је рекордних 190 милијарди. Што се наводног „одлива мозгова“ тиче, довољно је само подсетити да се у Русију ове године „прилио“ један важан амерички мозак – Едвард Сноуден. Путин је пружио бившем обавештајцу сигурну заштиту од ЦИА, чиме је још једном показао Обами докле реално сеже америчка моћ. И хапшење активиста Гринписа којима, зачудо, еколошки проблеми сметају само код руских инвестиција на Арктику – јесте још један врућ сигнал Стејт департменту и америчким специјалним службама. Исто тако, руски лидер је, после четири године проведене на слабијој, премијерској позицији, у најкраћем року стабилизовао политичку ситуацију у земљи, сузбивши покушаје мање или више насилног преузимања власти од стране прозападне опозиције.
На крају крајева, досадашњи успех сиријске мировне иницијативе демонстрира нови квалитет руске спољне и безбедносне политике – способност комбиновања дипломатских, економских и војних средстава, не само убеђивања већ и принуде. За Запад је свакако шокантно што је „принуђен“ овога пута био „лидер слободног света“, од кога се очекивало да у року од неколико недеља баци Сирију на колена. Тако је, бар за сада, коначно заустављена серија „арапских пролећа“, рекло би се управо у тренутку када је стигла до најважније тачке – Дамаска. Све то довело је до наглог пораста Путиновог ауторитета у многим западним земљама, међу становништвом и елитама, упркос вишегодишњој негативној пропаганди. Зато се намеће прилично логичан закључак да, ако је лидер једне државе проглашен за најмоћнијег на свету – то исто важи и за његову земљу. Ово правило важи од када је света и века.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Nije mi jasno dal ovo citaju i u vladi Srbije????




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *