Putin najmoćniji na svetu

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Ruski lider Vladimir Putin demonstrira novi kvalitet spoljne i bezbednosne politike – sposobnost kombinovanja diplomatskih, ekonomskih i vojnih sredstava, ne samo ubeđivanja već i prinude

Predsednik Rusije Vladimir Putin proglašen je za najmoćnijeg čoveka na planeti, na listi američkog magazina „Forbs“. Na drugom mestu je predsednik SAD-a Barak Obama, na trećem gensek KP Kine Si Đinpin, na četvrtom je papa Franja I, a na petoj poziciji nemačka kancelarka Angela Merkel. Do sada je ova titula isključivo bila rezervisana za američkog šefa države, ali ovog puta „njegovo“ mesto zauzeo je Putin. A to je izazvalo proteste među onim zapadnjacima koji u Rusiji vide „imperiju zla“, a SAD „bastion slobode i demokratije“. Poseban bes kod njih izaziva pitanje koje se samo po sebi nameće – ako je Putin najmoćniji čovek na planeti, da li je onda i Rusija na vrhu takve liste među zemljama? Na njihovu sreću, za sada se još niko nije upustio u kreiranje ove top-liste, jer bi, sasvim moguće, njeno objavljivanje izazvalo masovnu epidemiju depresije i histerije, što bi dramatično povećalo broj poseta psihijatrima širom Vašingtona i okoline. Da je prevencija najbolji lek, ocenili su i američki novinari, pa su iz terapeutskih razloga uglavnom ignorisali objavljivanje ove „Forbsove“ liste. Tek se britanski „Gardijan“ poduhvatio zadatka da leči ranjenu američku dušu, objasnivši zašto je Putin pogrešan izbor za najmoćnijeg na svetu, nazvavši ga čak „lažnim idolom“!

„FORBSOVO“ OBRAZLOŽENJE Putin je, dakle, izabran za najuticajnijeg čoveka na svetu. Jedna od rasprostranjenih definicija reči „uticaj“ glasi: snaga ili sposobnost da se deluje na osobu, stvar ili tok događaja, posebno kada se to radi bez direktnog ili vidljivog napora. Uticaj je, znači, produkt „minulog rada“, fait accompli, što bi rekli Francuzi, svršeni čin kome je teško ili nemoguće suprotstaviti se. To su morale da priznaju i kolege iz „Forbsa“, mada nevoljno, što se vidi i iz same formulacije pitanja koje su postavili – „Ko je najuticajniji na svetu: autokratski lider bivše supersile, ili vrhovni komandant, sa vezanim rukama, najdominantnije zemlje sveta?“ Odgovorili su u korist prvog, dakle Putina, a Obamu sa vezanim rukama stavili su na drugo mesto. Iz samog pitanja mogu se izvući mnogi zanimljivi zaključci, ali je glavni više nego očigledan – „Forbs“ ni sada, kao ni ranije, ne gaji nikakve simpatije ni prema Putinu, ni prema Rusiji. Što činjenicu krunisanja „ruskog cara“ čini još upečatljivijom.

[restrictedarea] Obrazlažući svoj izbor, „Forbs“ piše da Putin demonstrira svoju političku volju, kako u Rusiji, tako i izvan njenih granica i kao primere navodi slučaj Edvarda Snoudena, koji uživa politički azil u Moskvi, kao i diplomatsku inicijativu Kremlja kojom je sprečen američki napad na Siriju. „Putin je učvrstio svoju kontrolu nad Rusijom dok Obama, u svetlu nedavne krize i blokade vlade, sve više liči na `hromu patku`“, navodi magazin. I ovaj izraz, hroma patka (lame duck) više je nego zanimljiv, jer se odnosi na političare u poslednjim mesecima njihovog mandata, kada oni gotovo da više i ne donose važne odluke, već su sve oči uperene ka njihovim naslednicima. To može da začudi, ako se zna da je Obama drugu predsedničku zakletvu položio 20. januara ove godine, pa mu je ostalo još tri godine i dva meseca boravka u Beloj kući.
Poređenja radi, Obamin demokratski prethodnik i uzor na mestu šefa države, Bil Klinton, bio je daleko bliži kraju mandata kada je naredio napad na Jugoslaviju 1999. godine, a u isto vreme se u parlamentu glasalo o njegovom impičmentu zbog Monike Levinski, ali ga niko nije nazivao ćopavom patkom. Niko nije ni pomišljao da mu ospori mesto „broj jedan“ u svetu, a zanimljivo je da se Klinton našao i na najnovijoj „Forbsovoj“ listi, na 43. poziciji. Istina, „Forbs“ je svoju listu najmoćnijih zvanično počeo da objavljuje tek od 2009, pa je Obama po inerciji zauzimao čelnu poziciju svake godine, dok je Putin, sa pozicije ruskog premijera,bio između drugog i četvrtog mesta. „Svako ko je ove godine posmatrao šahovsku partiju u Siriji i curenje podataka iz Nacionalne bezbednosne agencije ima jasnu predstavu o promeni individualne dinamike moći“, piše „Forbs“, koristeći za Putina etikete poput „autokratski lider“, „bivši agent KGB“ i „diktator“. Dok je Obama, sa druge strane, „lider slobodnog sveta“ i „dominantne zemlje“.
Svojski se potrudio i pomoćnik urednika „Gardijana“ Sajmon Tisdel u svom autorskom članku. „Nebitni ruski lider ne zaslužuje da mu se ego tako naduvava“, poručuje Tisdel i optužuje Putina za „muški šovinizam“, oličen u „sklonosti ka poziranju sa golim grudima“, kao i „igranju sa oružjem“ i „jahanju divljih zveri u Sibiru“. Tisdel ocenjuje da je Putin „lažni mirotvorac“ i zadaje par udaraca „ispod pojasa“. „Snouden je radio na osnovu savesti i principa. Da li tako radi i Putin? Ljudi koji rade po savesti završavaju u Putinovoj Rusiji u zatvoru, kao na primer politički oponenti i oni oponenti iz Grinpisa. U stvari, Putinova vlast je u velikoj meri iluzorna, on je lažni idol i njegovo veličanje pothranjuju falange kremaljskih pajtaša, koji omogućuju kontrolu prihoda nad brzim crpljenjem nafte i gasa u Rusiji i još represivnijim stiskom civilnog društva i medija“, ističe Tisdel. I dodaje, pozivajući se na bivšeg britanskog ambasadora u Moskvi Endrjua Vuda, kako „ekonomska moć Rusije posrće zbog ukorenjenih strukturnih problema, nedostatka investicija, bekstva kapitala, odliva mozgova i negativnih demografskih trendova, što je Putinova politika samo pogoršala“!

NEUTEMELJENE OPTUŽBE U ovom trenutku bi trebalo zastati i, bar na kratko, osvrnuti se na prethodno izrečeno. Pre svega na tvrdnje da je Putin „naduvani i lažni lider“, a da je moć Rusije u ozbiljnom opadanju, odnosno da je ova država gotovo na rubu nestanka. Da je išta od toga tačno, svakako da Obama ne bi tako žurno odstupio sa „sirijskog fronta“, pretvarajući se da on nikada nije ni želeo da ratuje protiv Bašara Asada. Pa su se, opet nimalo slučajno, po zapadnim medijima pojavila naknadna objašnjenja da je Vašington, zapravo, morao da napadne Siriju samo zato što bi odstupanje ličilo na kukavičluk. Ovako, kako i sami zapadnjaci sa knedlom u grlu priznaju, Putin mu je ponudio opciju kojom spasava čast, što je Obama oberučke prihvatio. Međutim, pre će biti da je Putin Obami stavio u izgled teške posledice koje bi imao napad na Siriju, kao i konkretne korake koje bi Moskva tada preduzela. Jer, ne treba zaboraviti dve Putinove rečenice iz septembra – da je Rusija snabdevala Damask oružjem i da će to nastaviti da čini, kao i da bi napad na Siriju izašao daleko van granica ove zemlje.
Sa druge strane, tvrdnja o ekonomskom posrtanju Rusije čini se prilično neutemeljenom, posebno ako se zna da upravo Vašington duguje Moskvi više od sto milijardi dolara. I da je Rusija od početka svetske krize 2009. praktično udvostručila godišnji obim inostranih investicija, koji premašuje 120 milijardi dolara svake godine, a 2011. dosegao je rekordnih 190 milijardi. Što se navodnog „odliva mozgova“ tiče, dovoljno je samo podsetiti da se u Rusiju ove godine „prilio“ jedan važan američki mozak – Edvard Snouden. Putin je pružio bivšem obaveštajcu sigurnu zaštitu od CIA, čime je još jednom pokazao Obami dokle realno seže američka moć. I hapšenje aktivista Grinpisa kojima, začudo, ekološki problemi smetaju samo kod ruskih investicija na Arktiku – jeste još jedan vruć signal Stejt departmentu i američkim specijalnim službama. Isto tako, ruski lider je, posle četiri godine provedene na slabijoj, premijerskoj poziciji, u najkraćem roku stabilizovao političku situaciju u zemlji, suzbivši pokušaje manje ili više nasilnog preuzimanja vlasti od strane prozapadne opozicije.
Na kraju krajeva, dosadašnji uspeh sirijske mirovne inicijative demonstrira novi kvalitet ruske spoljne i bezbednosne politike – sposobnost kombinovanja diplomatskih, ekonomskih i vojnih sredstava, ne samo ubeđivanja već i prinude. Za Zapad je svakako šokantno što je „prinuđen“ ovoga puta bio „lider slobodnog sveta“, od koga se očekivalo da u roku od nekoliko nedelja baci Siriju na kolena. Tako je, bar za sada, konačno zaustavljena serija „arapskih proleća“, reklo bi se upravo u trenutku kada je stigla do najvažnije tačke – Damaska. Sve to dovelo je do naglog porasta Putinovog autoriteta u mnogim zapadnim zemljama, među stanovništvom i elitama, uprkos višegodišnjoj negativnoj propagandi. Zato se nameće prilično logičan zaključak da, ako je lider jedne države proglašen za najmoćnijeg na svetu – to isto važi i za njegovu zemlju. Ovo pravilo važi od kada je sveta i veka.

[/restrictedarea]