Почетна / Интервју / Однос према жени није исламски, али јесте муслимански проблем!

Однос према жени није исламски, али јесте муслимански проблем!

Објављујемо разговор који је  с професором Танасковићем недавно вођен за „Политику“, али је у овом листу потом  процењено да интервју није за објављивање у „Политикином“ „Културном додатку“

Разговарао Славко Трошељ

Универзитетски професор, исламолог, филолог, књижевник и европски академик прича о учењу од Бога и Алаха, муслиманском браку са четири жене,  „тајнама“ у Ватикану, својим разговорима са папом Бенедиктом Шеснаестим, личним животним опредељењима…

Дарко Танасковић, универзитетски професор, исламолог, филолог, књижевник и академик, али не Српске академије наука и уметности, већ Европске академије наука и уметности у Салцбургу, представљен је недавно у књизи Милоша Јевтића „Аутономија мишљења“. Прворазредни је интелектуалац који се упушта у авантуру расправе и закључивања о традицији, религији, науци и политици, а у нашем сусрету покренута су и питања међусобних људских односа, посебно жена у исламу.

Рођен је 4. јануара 1948. у Загребу.

Основну школу, Класичну гимназију и Филолошки факултет завршио је у Београду. Током професорске каријере, на матичном Филолошком факултету у Београду, предавао је и у Скопљу, Сарајеву, Паризу, Риму… Био је амбасадор Југославије у Турској, Азербејџану , Ватикану и при Малтешком витешком реду. Говори француски, енглески, арапски, турски, италијански и руски језик.

Живи у Београду у браку с Весном, историчарем уметности. Има троје деце- сина Марка (34), публицисту и писца, и ћерке, близнакиње, (25): Јелену, дипломираног италијанисту и Марију, дипломираног политиколога.

 

У ком окружењу сте одрасли?

Син сам генерала Рајка Танасковића, првог правог доктора војних наука у Југославији после „почасног доктора“ Јосипа Броза Тита и проф. др Инес Веслај Танасковић, водећег светског стручњака за информатику у биологији и медицини, која је била и председница Савета Универзитета УН у Токију. Њихов утицај на моје укупно животно усмерење, а свакако и на школовање и образовање, био је подстицајно пресудан. Од њих сам научио колико су у животу важни поштење, доследност и одговорност, као и то да човек може бити истински успешан на више животних и радних поља само ако је, условно речено, „мајстор свог заната“, односно суверен у једној матичној професији, што му омогућава да појаве, и свет, сагледава системски, односно у њиховом органском јединству и у повезаности с другим појавама. Поред, а можда и пре тога, њихови животни избори и постављање у различитим ситуацијама, укључујући и оне најтеже, уверили су ме у драгоценост очувања независности мишљења и моралног интегритета у свим приликама.

 

Које сте вере?

Иако сам се с хришћанством упознао у католичкој средини, традицијски и културно осећам се припадником саборне породице православних. Нисам, међутим, сигуран имам ли право и на то да се сматрам верником у пуном смислу речи, јер то је велика одговорност и изискује поседовање скупа врлина за који, искрено, сумњам да сам га досегао.

 

Шта Вас је повукло у исламологију?

Крећући се, превасходно филолошки, кроз арабистику и туркологију, постепено сам закључивао да ниједну историјску или савремену језичку, књижевну и културну појаву у муслиманским заједницама није могуће до краја разумети и протумачити без познавања ислама и његове свете књиге Курана. Политизација ислама пред крај XX века и, посебно, драматична збивања на простору бивше Југославије, у којима је муслимански чинилац играо важну улогу, померили су моје претежно културолошко занимање за ислам ка социолошком и политиколошком.

 

Чему Вас је научио „ Бог“…

Велико и вечно питање о Богу стално ме опомиње на ограниченост моћи људске спознаје и недоличност и испразност сваке гордости, нарочито оне интелектуалне.

…а чему „Алах“?

Моћни налог Алахове воље уверио ме је у то да веровање у једнога Бога није довољно да би они који се сматрају монотеистима могли да се препознају и сусретну у једној Истини.

 

Колико и како се у исламским земљама  поштује традиција…

Традиционализам је у муслиманским друштвима знатно израженији него у хришћанским, иако се неретко манифестује на упадљиво формалан, па и површан начин. Традиционалне заједнице  Истока начелно теже остваривању једног идеала за који се држи да је био реализован у (давној) прошлости, тако да ток историје за њих нема еволутивни и прогресивни, већ инволутивни и регресивни карактер. Исламски свет је већ одавно разапет између савремених модела живота које, упркос свему, широко прихвата, и неспособности да на задовољавајући начин рационализује ту сопствену живљену модерност.

 

…религија…

Укупно узевши, религија је у исламским земљама значајнији чинилац друштвеног живота него у хришћанским (или постхришћанским) која су неупоредиво секуларнија. Већина муслимана упориште свог идентитета и даље дубински темељи на исламском систему вредности, што не значи да лична вера муслимана и званична религиозност улеме и верских институција почесто не долазе у раскорак.

 

…наука…

У муслиманским друштвима се прагматично прихватају и примењују сва она научна достигнућа која нису у директној супротности с исламским учењем, а развијају се и амбициозна  истраживања у различитим областима, уз премису постојања једног несазнатљивог и трансцендентног врховног Принципа ( Алаха) који је људе обдарио разумом и подастро им свет да га упознају, у складу с Његовом вољом.

 

[restrictedarea]

… политика…

Уобичајено је сматрати да су ислам и држава, а самим тим и ислам и политика, у нераздвојној спрези, па неки држе да је, рецимо, излишно употребљавати термин „исламизам“, за означавање политичког деловања на основу неке исламске платформе, јер ислам сâм по себи подразумева и политику. Ствар, међутим, није ни изблиза тако једноставна и једнозначна. Током највећег дела историје исламског света, религија и политика биле су оперативно раздвојене, иако је државна власт за своје поступке настојала да бар формално добије покриће верских ауторитета. Исламски фундаменталисти се радикално супротстављају управо таквом фактичком стању које сматрају „великом смутњом“ у светској муслиманској заједници.

… дата реч..

Незахвално је уопштавати, али бих рекао да се у традиционалним муслиманским друштвима дата реч више поштује него у секуларизованим хришћанским.

 

… пријатељство…

Пријатељство је међу муслиманима високо на лествици врлина, али мислим да то важи за неотуђене и човекољубиве припаднике свих култура и цивилизација.

 

…а жена?

Жена, нарочито као мајка, међу муслиманима се поштује, али у складу с мерилима која се ван исламских друштава претежно доживљавају као дискриминација и обесправљивање. То, међутим, није исламски, али јесте муслимански проблем.

 

Како се  објашњава брак мушкарца са четири жене?

Историјско објашњење би било да се увођењем регуларног и регулисаног, ограниченог вишеженства настојао решити проблем несразмерно већег броја жена у Мухамедовој исламској заједници, настао услед погибије многих мушкараца у борбама против непријатеља и кривотворитеља ислама.

 

Која су права и обавезе жена у тим браковима?

Обавезе жена у полигамној брачној заједници  једнаке су онима у моногамној, с тим што се функције и задужења распоређују према годинама и способностима, док је основна обавеза мушкарца да према свим супругама буде једнако правичан.

 

Чиме се објашњава сунећење  дечака…

У исламу, као уосталом и у јудаизму, обрезивање има ритуални смисао, премда се као мотив за увођење овог обичаја наводе, поготово у новије време, и хигијенски и медицински разлози.

 

… а чиме сакривања лица девојака и жена?

Жену треба максимално сачувати од погледа мушкараца који не припадају најужем породичном кругу, јер се сматра да их она својим телесним чарима изазива, при чему је, заправо, реч о томе да се покривањем жене штите мушкарци од сопствене похоте која се очито сматра природним поривом и не подлеже никаквој верској осуди!

 

До којих  „тајни“ сте дошли у Ватикану?

До сазнања да у „тајнама“ углавном нема тајни, већ непознавања чињеница и склоности мистификацијама различитог реда, као и духовне тромости и неспремности за суочавањем с појавама које изискују излажење из безбедног забрана самодовољности без покрића. У Ватикану, наравно, има много срачунато скривеног и тешко доступног, али мало тајанственог. Влада гвоздена логика у коју ваља истрајно проницати.

 

Колико сте били блиски са изузетно интелигентним папом Бенедиктом 16.?

Не може се никако назвати блискошћу то што сам с овим истински раскошно образованим, умним и смерним човеком био у прилици неколико пута да разговарам, једном и дуже, док је још био кардинал Рацингер. Знаком нарочите пажње, али и његовог уважавања сваког саговорника, сматрам то што ме је пригодом опроштајне аудијенције запитао да ли ћу наставити дипломатску каријеру или се вратити на универзитет, уз напомену да њему катедра и даље недостаје, иако ју је  одавно напустио.

 

Шта све може да се сазна на „часу“ литургије у Ватикану?

На литургији мало, сем осведочења у то до које је мере миса у Католичкој цркви, поготово „на највишем нивоу“, постала формално ритуалистичка и готово позоришна, некако испражњена од верског набоја и тајне. Оно што је у Ватикану стварно битно одвија се пре и после литургије. Једино се у папиним омилијама (проповедним беседама) у мисама о значајним датумима хришћанског календара могу наслутити смерови којима ће се у наступајућем периоду кретати верска и световна политика Ватикана.

 

Какав је став Ватикана према исламу…

Ватикан настоји да се декларативно и тактички приближи исламу и одржава дијалог с муслиманима, што је свакако израз мудрости и реалистичности, на трагу одлука Другог ватиканског концила, али у том односу нема ни присности ни стварног поверења. Другачије, вероватно,  не може ни да буде.

 

…православљу…

Строго догматски узевши, православци су за католике шизматици којима би најбоље било да се врате „на прави пут“, под папино окриље. С друге стране, живот налаже екуменски (не и екуменистички!) дијалог, јер су и хришћанство и ислам, а посебно две највеће хришћанске цркве,  у савременом свету изложени растућим изазовима. И у Ватикану се, стога, све наглашеније о православнима говори као о браћи у Христу, а има немало католика отвореног ума и срца који у православљу препознају управо ону исконску и непатворену светоотачку духовност чија је осека на Западу више него приметна.

 

…национализму…

Као престоница Цркве која себе сматра универзалном, Ватикан је начелно против сваког израженијег национализма код католика, а и национализма уопште. Истовремено, друштвено, па и политичко деловање појединих католичких цркава,  на пример у Пољској или у Хрватској, као изразито националних/националистичких организација, стално доводи у питање доктринарну наднационалност католицизма, о чему кардинали, свесни ове противречности, махом не воле да се изјашњавају.

… и култури Запада?

Ватикан је забринут и узнемирен појавама које су у нескладу или супротности с хришћанском етиком и погледом на свет, а које задобијају све истакнутије место у (пост) хришћанској култури Европе и Запада уопште.

 

Зашто се Срби противе могућој посети папе?

Срби у великом броју сматрају да би Ватикан, с обзиром на огрешења према српском народу у прошлости, укључујући и најближу, која још траје, требало да се на јаснији и недвосмисленије самокритички начин, укључујући и извињење, од таквих поступака огради. Овакво резоновање је морално чврсто утемељено, али и животно спутавајуће у времену које из више разлога налаже међурелигијски дијалог и јачање општехришћанске солидарности, без обзира на ризике и препреке.

 

А зашто вера, и даље, дубоко квари односе Срба и Хрвата?

Првенствено зато што Католичка црква у Хрватској наставља да се поставља изразито националистички и, објективно, антисрпски, што је дошло до израза и у реаговањима  неких представника клера поводом недавних острашћених протеста против ћирилице у Вуковару или, нешто пре, у вези с ослобађајућом пресудом хрватским генералима у Хагу. Има повода због којих хришћанска звона ни под којим условима не би смела поздравно да звоне.

 

Какво је стање хришћанства у свету?

Требало би да дође до орођавања (екуменских разговора и договора) све три вероисповести хришћанске религије (католици, православци, протестанти)

Или, да, по ставу Умберта Ека, италијанског књижевника и филозофа „завађени хришћански народи забораве прошлост“?

Држим да је искрени и отворени екуменски дијалог, уз пуну равноправност и узајамно уважавање, императив за хришћане у савременом свету. Поред историјског неповерења између православних и католика, чини ми се да данас деловање појединих протестантских деноминација и секти копа све теже премостив јаз између њих и римокатолицизма.

 

Није тајна да људе и државе, у првом реду, приближава – новац и секс?

То и није најгоре. Требало би да нас плаши злоћудна спрега између новца и свега онога што се подразумева под сексом и коруптивно се провлачи уз сасвим природну узајамну привлачност полова. Међу првим и далекосежно погубним жртвама те спреге пала је породица.

 

Шта је за Вас савршена срећа?

Да знате да су срећни они које волите. И мало слободног времена…

 

Коју своју особину највише волите?

Кад боље размислим, и како живот одмиче, закључујем да није препоручљиво, поготово самозадовољно, бавити се сопственим особинама. Јер, наше су особине стварне и битне једино у огледалу представе коју о њима имају други.

 

Шта је или ко највећа љубав вашег живота?

Моја супруга Весна и породица коју смо у љубави створили.

 

А шта је ваше омиљено занимање?

Свако оно којим се без принуде бавим.

 

Ко су ваши хероји у стварном животу?

Људи слободни од зависти и довољно снажни за захвалност.

 

Шта је ваш вечити мото?

Могао бих навести више њих, а и ниједан… Ипак: „Себе поштуј,  другог уважавај“ (персијска изрека).

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Kad covek ostari i napusti sve ambiciozne planove mladosti, kad nada za znacajne dogadjaje utihne, on pocne da razmislja o svetu u kojem je ziveo i pitanje religije kao potsvesti covecanstva pocinje sve cesce da mu se vrti po glavi. Nije to iz neke zelje za drugim svetom posle smrti. To za nekoga uopste i ne postoji. Vise je to analiza svesti covecanstva u kome se stvorio i iz koga ce da nestane jednom za uvek. Tesko je dati odgovor kako taj svet stvarno funkcionise. Sto je covek neobrazovaniji izgleda da mu je kao regulativno sretstvo potrebna veca doza religijske dogme. Naravno da se ova kombinacija moze i tesko da se izrodi. Kulturnijem i obrazovanijem coveku religijska dogma nije potrebna u velikom obimu i tako svest covecija moze uravnotezeno da funkcionise. Nazalost takva kombinacija nije jedino delo prirode. Primitivni ateisti i strogo religiozni intelektualci su najgora priridna kombinacija pored primitivnih visoko religioznih fanatika. Religija je deo organizacije i deo manipulacije drustva. Sta znaci pozitivna filozofija religije. To bi trebalo da bude zajednicka regulativa opstanka ljutskog drustva bez nanosenja stete samom sebi. Umece opstanka u drustvu, bivanje kolektivnim faktorom. Pored religijskog pozitivnog stava opstanka sire zajednice deo filozofije religije manipulise ljudskom fantazijom koja je iracionalna. Manipulise pojmovima i sugestijama koje se niti mogu da potvrde niti sagledaju. Pojmovi svetoga i postenja, samoodricanja, moralnih elemenata za uravnotezenje komunikacija i kolaboracija drustvene sredine, ona uvodi u kontekst sluzenja necemu i nekome sto je van sveta i van drustva. Koristeci u sustini covekovu sebicnu prirodu ona to izvlaci u kontekst zasluga i nagrada negde tamo i nekad tamo. Nije na coveku da se junaci i samozadovoljno posmatra svoj gramzljivi uspeh u zivom i zivotinjskom svetu, jer ocigledno postoje vise i jace sile koje nega samog grade i razgradjuj i te su sile izvan bilo kake strukture koja je spontano izgradjena kao sto je pojedinac i ljudsko drustvo. Obecanja o rajskom zivotu, djevicama i kaznama pakla su velike iluzije koje se ne smeju tako definisati kao iluzije za svaciji uzrast i svaciju svest. Religija je cist drustveni produkt kao sto je i finansijski ekonomski svet cist drustveni produkt. Ipak to funkcionise. U nama struji krv, hormoni i nervni impulsi koji kordinisu i regulisu nase celijsko drustvo. U drustvu religije i materijalna razmena kordinisu i regulisu zivot drustva. To tako funkcionise. Za religiju bi se moglo reci da je drustvena nadsvest. Ako se hvalimo da svaki dan saznajemo nesto vise o svetu u kome zivimo, to ne opravdava uverenje da cemo ikada moci da shvatimo gde smo, zasto zivimo i gde nestajemo, jer je toliko mnogo fundamentalih zananja bazirano na jos fundamentalnijim neodgovorima. Mi uvek idemo dalje i dalje ali neke odgovore nikada nemamo i nikada ih necemo imati, a bez njih nikada necemo shvatit sta je nasa svest i nase znanje. Mnoge religija smiruje, neki mir traze u nadanjema razvoja svesti. Bog je sve ono sto nikada necemo shvatiti i razumeti i nije onakav kakvog ga verska ucenja prezentiraju. Alah je mozda prakticniji jer ne lici na boga, ali umesto individualnog ljudskog ega, koristi isti taj u obliku sireg grupnog ljudskog ega. U oba slucaja, kao i u mnogim ostalima religijama najubedljiviji ljudski mamac ostaje zivot posle smrti. Doza potrebe za njim je razlicita zavisno od mnogih uslova ali on uz interpretaciju svega onoga sto ne znamo tj, boga, prestavlja ujedno i okosnicu svih konfrontacija unutar same ljudske svesti, gradeci balanse i ujedno unistavajuci balanse potsvesne kontole i regulative ljudskog drustva. To je upravo ono sto i jeste iznad drustvene svesti. To su te vise mracne sile koje nikada necemo razumeti.




    0



    0
  2. Hvala ti Bože što je ovaj gospodin ateista




    0



    0
    • Dragi gospodine Petre. Prema vasem komentaru pretpostavljam da niste zadovoljni mojim stavovima.
      Pokusali ste jednom frazom da omalovazite sve ono sto sam izneo. Ja bih prihvatio kritiku da ste me poceli da me zbunjujete pitanjima o genetskom kodu, njegovom poreklu i njegovoj funkciji. Ja bih prihvatio kritiku da ste me zapitali zasto je takva tvorevina kao sto su ziva bica sebina i zasto se bore za svoj opstanak. Zasto hoce da zive u tom obliku koji se naziva zivot duze od drugih zivih bica i zasto kaznjavaju jedni druge oduzimanjem zivota. Tada ne bih imao pravih odgovora i mucio bih se da to shvatim. Ja sam i rekao da je za neke religija dusevno umiruje i ja nisam protiv nje. Ona je laksi vid trpljenja zivota u toj borbi za opstanak koja stalno oko nas vrvi. Naravno ima i dosta njih koji je koriste za svoj prestiz potstaknutog sopstvenim egom. I mada ne kroz religiju ja sam verovao u svet oko nas. Kada smo kao narod i svi narodi oko nas doziveli ljudski duhovni brodolom pod uticajem veoma mocnih u to vreme, vera u dobar svet se pokvarila jednom zuvek. Nikakav svet posle nece postojati da ispravi to sto mi nazivamo „nepravda“. Svet ce nastaviti i drugacije nego sto je bio pre i niko onoga pre nece se ni secati i pokusavati da vrati na nesto bogom propisan od davnina. Upravo taj uslovni bog to sve menja u nama uvek neizvesnom pravcu i drzi nas u neznanju i verovanju. Hiljade ljudi ce patiti da bi druge hiljade odrzale svoje razmazene navike, zato sto su pametniji i agresivniji bili i bice. priroda je svugde oganj i price o nekoj ekologiji i ocuvanju zivog sveta su samo uobrazilje. Vulkani ne razumeju sta je hladno sta je vrelo sta je otrovno ma koliko se mi ekoloski trudili, niti zemljoresi razumeju sta je katastrofalno sta nije. Oni su male pojave bez znanja i svesti u vaskolikoj vasioni ali opet funkcionisu. Vasiona ima svoje zakonitosti i vi ih nazivaate bozijim. Jeste to su bozije zakonitosti ako vam se tako vise svidja, samo to ne daje nikakav odgovor do samo umirenja sopstvene duse. Vi i savaki pojedinac na tako nesto ima pravo u meri koja njemu odgovara. Hvala vam sa vasem komentar.




      0



      0
  3. Ne čudime što Politika nije htela ta objavi intervju sa g-dinom Tanaskovićem jer to nisu naše novine, gazda je stranac i sve je lepo upakovano da, verujem, veći deo čitalaca nije ustanju da prepozna cenzuru. E kada treba stisnuti petlju i reći istinu o Turskoj onda Politika to neće da objavi. Hvala Pečatu što je ovo uradio, pogotovu kad se rdi o retko nezavisnom misliocu kakav je profeser Tanasković. Jagodu na tortu ovog članka stavio je g-din S. Ristić svojim komentarima.Vidi se učen čovek koji se mora ceniti i poštovati ali posle njegovih komentara pomislih u sebi (moram da budem iskren)šteta što nije detinjstvo proveo na selu iz baku nego u obdaništu ili uz guvernatu, da ne bude kao sa L.N. Tolstojem, da ne primi sveštenika na umrlom času. Ija sam verovao u Veliki prasak, teoriju Evolucije, ..Veliko poštovanje s~moje strane gospodine Ristiću




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *