Почетна / Друштво / У логору смрти сада убијају истину

У логору смрти сада убијају истину

Злоупотреба Старог сајмишта на Октобарском салону

Пише Невенка Стојчевић

Увођење дебате о логорима у оквире Октобарског салона је софистицирана вулгаризација и политизација уметности, са крајњим циљем да се, под велом уметничке слободе, изврши ревизија српске историје

Дебата „Живи логор смрти“ организована је 5. октобра у хали теретног погона Ауто-куће „Раде Кончар“(некадашњег Намачког павиљона на Старом сајмишту), као јавна дискусија овогодишњег, 54. Октобарског салона. Покушавајући да нацистички логор Старо сајмиште из Другог светског рата, који се тада налазио на подручју НДХ и у коме су свирепо поубијане десетине хиљада Срба, Јевреја и Рома, изједначе са сабирним центром Омарска у коме је смрт нашло 140 муслимана, организатори скупа су намеравали да убију истину, односно изврше ревизију историје, али им то нису дозволили учесници скупа који су им се супротставили необоривим противдоказима.

Дебата је део програма „Форензичка архитектура“ Центра за истраживање архитектуре Универзитета Голдсмит у Лондону, а организована је у сарадњи са члановима групе „Споменик“, програмом „Четири лица Омарске“ и кустоском групом „Ред Мин(е)д“.

Неуспео покушај ревизије историје Сама најава да ће се у оквиру Београдског ликовног салона дискутовати о паралели између Старог сајмишта, као места Холокауста у Другом светском рату, и Омарске код Приједора из последњег рата, а све због потребе споменичког обележавања злочина, изазвала је бурна реаговања, пре свега због очигледне политизације уметности и покушаја ревизије историјских чињеница.

Организаторе скупа неугодно је изненадило присусутво непозваних гостију, међу којима су били и српски логораши из Челебића, Мусале, сарајевске касарне „Виктор Бубањ“ и силоса Тарчин. Они су у публици били у непосредној близини Наташе Кандић која је несебичну љубав исказивала мачки у свом крилу, и њеног бившег супруга Лазара Стојановића. Њихово учешће у овој дискусији свело се искључиво на ућуткивање људи огорчених изнетим ставовима носилаца пројекта и презриво упућивање истих да напусте јавни скуп.

Поменуто двоје су у публици напросто игнорисали, не дозвољавајући им да и овога пута своје мишљење наметну већини која је имала или непосредно искуство логораша, или документа која апсолутно побијају њихове, јавности добро познате, пројектоване тезе.

Већ уводно излагање Бранимира Стојановића изазвало је снажан револт већег броја присутних, који нису хтели да се помире са критеријумом по коме су брижни пројектанти за изједначавање са Старим сајмиштем одабрали баш Омарску, а не, на пример, најстрашнији ХОС-ов логор Дретељ, први на територији БиХ из 1992. у коме је силовано 70 заточених жена и тешко мучено на стотине мушкараца, само српске националности. Овим логором, како се чуло у публици, управљао је усташки генерал Блаж Краљевић, амбициозни имитатор управљача нацистичких логора кога су постројени и мучени заточеници свако јутро морали да поздрављају са – хајл Хитлер! Организатори скупа то нису знали, или нису хтели да знају.

А присутни нису хтели да дозволе да се логор Омарска назива концентрационим, јер се тиме аутоматски подводи под логоре масовног истребљења, организованог мучења и убијања. Тога тамо није било. И да се читаво семантичко поље нацистичких концентрационих логора просто преноси на Омарску, као и гнушање против сваког отпора да се неко место, када се прогласи концентрационим логором, и даље оспорава као такво. Напросто зато што је у међувремену опасно порастао тренд у Европи да се под удар закона стави свако порицање одређених злочина, чиме се затвара пут могућем истраживању.

Бројке су неумољиви сведоци У низу изговорених полуистина, попут оне да су „на Старом сајмишту убијани Јевреји, Роми и комунисти“ („уместо да се каже: Срби“, како су довикивали из публике), Бранимир Стојановић је изрекао још једну грубу неистину, која никоме није промакла, и која је, у ствари, кључно место пројекта званог „Живи логор смрти“. Она гласи: „Ово није место убијања људи, место убијања су, заправо, београдске улице“.

Изговарање ове реченице изазвало је бес и седих глава које добро памте Београд из времена Другог светског рата.

Мирка Влајковић, библиотекар у пензији, устала је и обратила се Стојановићу речима:

– Дали сте потпуно неистините чињенице о Старом сајмишту. Мој отац је, као правник, био члан Анкетне комисије која је вршила попис злочина после Другог светског рата, и у својој приватној архиви имам елаборат који је он приложио Анкетној комисији Војводине, а тиче се Старог сајмишта. Није истина да је ово био само логор за уништавање Јевреја који су овде доведени на почетку рата. Људи су овде довођени из свих крајева земље, из Босне, Лике и Кордуна у Хрватској, из Словеније, Македоније, са Косова и Метохије. И овде су вршени свирепи злочини над њима. Ви сте рекли да су људи овде били само затварани, а убијани су у камионима-гасним коморама који су се кретали градом. То једноставно није тачно. Овде је било око сто хиљада људи, њихова имена се знају и зна се колико је њих преживело. Ви сте рекли да је то било место где су људи затварани, али нису убијани, међутим ово је било место страшних егзекуција, рекла је Мирка Влајковић и понудила јавности на увид извештај Анкетне комисије која се, како је рекла, тако зове јер садржи исказе анкетираних бивших логораша.

[restrictedarea]

Још веће огорчење Стојановићевим исказом изразио је Бранислав Дукић, председник Удружења логораша Републике Српске.

„На основу чега ви тврдите да су београдске улице, а не Старо сајмиште, биле место масовног убијања, када је на овом месту убијен мој стриц Ђуро Дукић, тада студент четврте године Правног факултета, по којему име носе факултет и улица у Краљеву! Дакле, овде је пала моја крв, и овде су кости мога стрица, а историја се сада понавља, јер ја сам у овом рату, код браће муслимана у Сарајеву, био заточен у четири казамата. Али вас то не интересује, и ви о томе не причате, и зато сам ја дошао да вам кажем истину коју ви не знате и коју ни ја нисам знао 50 година. Међутим, пошто овде видим Наташу Кандић, мени је потпуно јасно шта ви радите“, нагласио је Дукић.

Он је потом рекао да су логораши из Републике Српске, одмах пошто су чули да ће на Октобарском салону бити приче о изједначавању Старог сајмишта и Омарске, одлучили да присусутвују овом скупу.

„Ми смо одржали седницу Председништва чим смо сазнали за ову трибину. И одлучили смо да дођемо, јер управо се навршава 69 година откако су Немци, под командом Гестапоа, овде спалили 68.000 Срба, а 1.400 оставили неспаљеним. Они су сахрањивани по разним местама у Београду, и данас се не зна где. Највише замерамо властима наше матице Србије, посебно потпредседнику Владе Александру Вучићу и министру културе Ивану Тасовцу што су дозволили да Наташа Кандић, Соња Бисерко и Жене у црном овде упоређују Омарску са Аушвицом, Јасеновцем, Бањицом и другим српским стратиштима. Међу присутнима има највише логораша из Републике Српске који су преживели страхоте. Само у Федерацији БиХ било је 536 логора, од тога 126 у Сарајеву. Тај град је имао 156 хиљада Срба, данас их има само шест хиљада. Где су нестали,“ питао је Бранислав Дукић.

Дукић је напоменуо да и у Републици Српској има оних који би се „примили“ на овакве и сличне приче, али да је доба мултикултуралности, мултинационалности и мултиконфесионалности прошло, па је крајње време да се српски народ освести, а не да мења свест.

„Наше земље, по већинском народу морају да се зову Република Србија и Република Српска, не зато што смо фашисти и националисти, већ зато што морамо да се бранимо од Четвртог рајха и његових плаћеника овде. Ми морамо да сабијемо своје редове, ми смо оно што нам је Бог дао да будемо и то морамо да останемо“, поручио је Дукић.

Потом се обратио лондонском Јеврејину, Ејалу Вајзману са Универзитета Голдсмит у Лондону, подсећајући га да је управо од његовог сународника, у посети меморијалном центру Јад Вашем, чуо следеће речи: „Не опростити, не заборавити, и никада више не дозволити“.

„ То кажете ви Јевреји! А овде је пала моја крв, а не ваша, и Ви мени сада хоћете да кажете како сам ја геноцидан. То не могу да Вам дозволим“, закључио је Дукић.

Његово сведочење изазвало је реакцију Милице Томић, чланице групе „Споменик“ и супруге Бранимира Стојановића, која је устала, дошла до Дукића, ухватила га за руку, а другом руком му отела микрофон.

Александар Павић, из Иницијативе „Никад граница“, револтиран овим чином, обратио се организаторима речима: „Ви сте организоване усташе, и нама, усред Београда, дошли сте да причате неистине“. Потом се обратио Ејалу Вајзману опаском да он не разуме ову ситуацију и да нико од присутних нема ништа против дебате о логору Старо сајмиште, ни о другим логорима, али има против њиховог изједначавања које није могуће, јер је то први нацистички логор, а Омарска сабирни центар.

Милан Гинић из „Политике“, питао је зашто организатор није нагласио да је Сајмиште био логор у саставу НДХ.

„Овде је наведено да је у њему страдало између три и осам хиљада Јевреја и 1.500 Рома, мада сте претходно рекли да је било око 40.000 логораша. Па ко су, онда, ти остали људи? Зашто није назначено ко су они? Овај логор је био на територији најгеноцидније државе у Европи, НДХ. Зашто то није речено, питао је Гинић и додао да већ две године ради на пројекту Старо сајмиште, који ће да разоткрије истину о овом логору.

Следећи, неименовани говорник подсетио је на случај монтиране фотографије логораша иза жице, која се везивала за Омарску.

Андреја Кадић је, на опште запрепаштење организатора скупа, оценио да Омарска мора да се посматра из визуре грађанског рата који се догодио у БиХ.

„Омарска није фабрика масовног убијања људи као, на пример, Аушвиц или Старо сајмиште. Ваш дискурс је веома опасан, погрешили сте у историјским контекстима. Оно што се догодило у Старом сајмишту и Омарској није исто. И занима ме да ли ви у Великој Британији (обратио се Ејалу Вајзману), знате за концентрационе логоре у Кенији, где је 50-их година дошло до масовног убијања људи, и да ли енглеска влада размишља да у тој својој бившој колонији подигне споменике Кенијцима пострадалим због борбе за слободу“, питао је Кадић.

Здравка Карлица, чији је муж погинуо у Приједору, подсетила је организаторе скупа да су Срби били прве жртве у овом граду, нападнутом од муслимана, и да је срамота што то ни овом приликом није речено.

Ову чињеницу потврдио је и Зоран Драгојевић, човек који је преживео рањавање са 32 метка.

-Да, муслимани су први напали Приједор 30. маја 1992. године, и ја сам био њихова мета. У 15 минута до пет сати изрешетали су ме у санитетским колима. И тада и сада мој најбољи пријатељ је муслиман, али ово што ви радите не доприноси нашем заједничком животу већ, напротив, учвршћивању мржње. Тачно је да се догодила Омарска, али пре тога се догодила Бањица, Јасеновац, и ником ништа. А ви сада покушавате да то изједначите, да кажете како су Срби учинили геноцид, јер некоме треба да нас прогласи геноцидним народом, поручио је Драгојевић.

Визуре (различите) уметника Кустос Октобарског салона, Јелена Петровић објаснила је присутнима да истраживање „Живог логора смрти“ траје две године, током којих је одржано више семинара и дискусија у Лондону, Берлину, Њујорку, Приједору и Београду.

-Дискусија је организована како би покренула питање ко има право да прича о злочинима и жртвама, и да продукује знање о местима на којима су почињени страшни злочини и креира политику сећања. Концепт те дебате се уклапа у овогодишњи Октобарски салон и слоган „Нико не припада ту више него ти“, јер се бави питањима људске и нељудске природе, припадности, заједништва и политиком заједничког живота. „Живи логор смрти“ је иницијатива која се залаже да се сви који живе и раде на местима некадашњих логора, као и сви заинтересовани, укључе у процес пленумског одлучивања и дају своје предлоге о обележавању и меморизацији тих места, – став је Јелене Петровић.

За мишљење о томе шта стоји иза увршћавања дебате „Живи логор смрти“ у оквир Октобарског салона, питали смо и учеснике алтернативног, 2. Отвореног октобарског салона, установљеног после претварања традиционалног Октобарског салона у међународну манифестацију.

Лазар Димитријевић, сликар, књижевник и музичар који живи и ради на линији Београд – Стокхолм – Лондон, оценио је да је Октобарски салон у његово време, 1964. године, био манифестација ликовне уметности у свим могућим правцима и концепцијама, „огледало“ стања у актуелној уметности, са угледним жиријем у коме су били и професори академија као што је Недељко Гвозденовић, Зуко Џумхур из „Политике“ и други.

„Сада је на делу једна потпуно диктаторска концепција елиминисања ликовног струјања у Србији, у име туђих концепција и негација уметности сликарства, као продукт концепта који је смишљен и треба да успе на терену Србије. Он треба да послужи уништењу свих импулса креативног индивидуалног и националног идентитета. Са укидањем Октобарског салона, све је то елиминисано елементима одређеним у њујоршкој школи, која је увак била у секундарном статусу у односу на европску школу уметности. Зато је после рата требало урушити све што је у уметности вредело урушити у име негирања уметности и негирања српског ликовног идентитета. У доба дадизма, после рата, уметност је негирана у равни естетике, а псеудодадаизам сада уништава креативност појединца и нације, у име политике масонског лобија“, оценио је Димитријевић.

Зоран Чалија Чарли, академски сликар, сматра да догађања око Октобарског салона јако подсећају на причу о царевом новом оделу.

„На овогодишњем Отвореном октобарском салону више од 130 сликара коначно је рекло ,цар је го,. Маске су пале, и време је да се каже да оно што нуди Културни центар Београда није никаква уметност, да се ту просто утркују ко ће више да облати српске уметнике као појединце и српски народ. Градске власти, НВО, Сорош и Горица Мојовић годинама воде накарадну антикултуролошку и антинационалну политику. Ми их упорно позивамо на отворену расправу о две концепције Октобарског салона, али они се не одазивају. Отворени октобарски салон је наставак традиционалног салона, наспрам овог затвореног, који се бави бодљикавим жицама јер се претворио у софистицирану вулагаризацију и политизацију уметности. Сада они користе имиџ слободарског Октобарског салона за политикантство уместо уметности, и перфидно тврде да је то њихов уметнички концепт. Забрињава чињеница да град то финансира. Уметници ће поднети кривичну пријаву против садашњих власти Културног центра Београда због злоупотребе имена Октобарског салона, у циљу политикантства невладиних плаћеника“, закључио је Чалија.

Софистицирано, циљано скривање истине

„Ваше поређење Старог сајмишта и Омарске доживљавам као свесну или несвесну, веома софистицирану, намеру да се довођењем у везу ова два логора искриви истина о оба. Ви се не опредељејуте за изучавање логора у којима су страдали и Срби. Ја то могу да кажем због тога што смо спремили документацију која је предата Хашком трибуналу о злочинима над Србима у општини Коњиц, где је према попису из 1991. живело 7.700 припадника нашега народа. У новембру 1996. било их је само 360. У логорима је дуже или краће време било затворено 1.100 становника општине, а у логору Челебићи, Мусала, Храсница, Груде и Трново у које су пребацивани, 35 их је убијено. У општини Коњиц убијено је укуно 165 Срба, од тога 35 у логорима, седам је умрло непосредно после пуштања од последица мучења. Убијено је 25 стараца и 26 старица, силовано 130 жена, а 113 деце је остало без једног или оба родитеља. Само у мојој родној Брадини, која је спаљена, убијено је 57 житеља 25. маја 1992. Зато апелујем да радите на пројектима базираним на документима, који ће бити истинита слика о убијањима на просторима бивше Југославије“, рекла је Мила Ђорђић.

Србе претварају у геноцидне злочинце

В.д. директор Музеја жртава геноцида, др Вељко Ђурић Мишина,није позван да присусутвује дебати на Старом сајмишту, јер је већ у најави догађаја оценио да је у питању прекрајање историје и проста политизација слободе уметности. – У овом случају прави се паралела између два логора који немају никаквих додирних тачака, па изгледа да је крајњи циљ трибине на Сајмишту могао да буде још једна цигла у зиду ревизионистичког прекрајања историје у којој нема места за Јасеновац, али мора да има за Омарску. Дакле, ради се о фалсификовању српске прошлости, као делићу једне велике акције, на чијем је програму и изложба хрватског Меморијалног центра Јасеновац у Норвешкој. По мојим сазнањима, прича о потреби стварања меморијалног центра на Старом сајмишту интензивирана је после предлога СПЦ да се на том простору направи споменик Светом Вукашину из Клепаца, јасеновачком мученику, а у знак сећања свим жртвама логора, од којих су 58 одсто били Срби, 42 одсто Јевреји и нешто Рома, да се изгради спомен-капела, а поред свега тога музеј, архив и библиотека и институт за истраживање геноцида. Идеја музеја жртава геноцида, уобличена кроз Предлог закона о меморијалном комплексу, јесте да то место постане српски Јад Вашем, којим би биле обележене све српске, јеврејске и ромске жртве 20. века. Али, сад се појавио РЕКОМ, наддржавна и наднационална институција, основана са циљем да се изврши ревизија историје тако што ће жртве и злочинци заменити места, односно Срби постати геноцидан народ. Наташа Кандић је ту кључна особа, очигледно је да је она из публике командовала дебатом. Ово је суштински немачка прича, јер ако се каже да су заточеници убијани по београдским улицама, то значи да су их убијали Срби. А од Милана Недића, бар по филму Горана Паскаљевића, треба да се направи архизлочинац, много већи од Адолфа Хитлера. Једна учесница суботње сесије тврди да логор није био на територији НДХ, већ под управом Гестапоа, али кад се много лажи непрстано понавља, добија се нова прича са коначним циљем да жртва постане злочинац, рекао је Ђурић.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Kada se neko navikne na sopstveni smrad nije svestan da drugima zagorcava zivor. Ovi sa slike su toga itekeko svesni, pogledajt ih kakvi su. Puno ima izvrtanja istine iz svih ratova koji su unesrecili srpski narod. Drugoga dana na ,,duhove,, 1942 godine u mome selu banula je kaznena ekspedicija, nasih sadanjih prijatelja, nemaca. Pokupila je iz sela sve muskarce u vitalnom dobu i postrojila ih je za streljanje. Naravno veliki rajh je sve to ovekovecio fotografijom. Moja majka je sve to gledala iz grupe uplakanih zena. Kada sam joj pokazao fotografiju poimenu mi je sve identifikovala jer su to ljudi bili svi iz sela. Zvanicno se fotografija vodi kao ,,Streljani jevreji,,. Da znate kroz kakve sam probleme prosao kada sam hteo da ovu neistinu ispravim. Razlog za stgreljanje bio je taj sto su mestani ubili nasu kurvu koja se kurvala sa nemackim kapetanom. Streljanje je izbegnuto zahvaljujuci podmitljivosti nemaca u rajskomandaturi. Za uzvret seljani su morali da predaju odredjeni broj pusaka i revolvera.




    0



    0
  2. Gledam ova zlokobna lica,njihovi izrazi ,neka mračnost,koja izbija iz njihove unutrašnjosti,goni na ogorčenje,pomalo plaši,zašto smo dozvolili,da nam pobijaju istorijske činjenice,da istinu pretvaraju u laž?Žive u zemlji Srbiji,protiv koje rade,zdušno,bez stida i srama.Njihova duševna hrana je,bolesna mržnja,mržnja,bezrazložna,ali svakako,dobro isplativa.Zaduženi da blate,omalovažavaju zemlju u kojoj žive,taj zadatak,zdušno obavljaju.Da je naš Vučić Putin,nigde ih nebi bilo.Da je naš narod svestan težine njihovog zločinačkog delovanja,zabranio bi im,da žive u ovoj našoj zemlji Srbiji.Izostala je,šira osuda javnosti,sudovi korumpirani,postoje da bi za ništa sudili svom narodu.Pitam se,zašto samo kod nas,niko ni zašta ne odgovara?Zašto premijer ništa ne govori,zašto,intelektualci ćute?Oni,i slični njima,su naša tragedija.Zašto ne ustanemo,i tu gamad najurimo iz zemlje.Treba ih oterati u Sibir,oni su smetnja svakom napretku,ai naša neobjašnjiva ćutnja,a to nije ni malo bezazleno.Iz prošlosti ništa nismo naučili,kakva nam može biti budućnost?Luna.




    0



    0
  3. Ne mogu da verujem da se vode polemike oko Starog Sajmista danas. Jasno je svima da je Staro Sajmiste bilo, kao i Zemun na
    hrvatskoj strani tj. NDH za vreme drugog svetskog rata.
    Hrvati Srbima podmecu stalno Jasenovac = Staro Sajmiste, sto je
    apsurd. A sto se tice Nedica, mogu da kazem da je on primio
    izbeglice i dao im pomoc. Ja sam jedna od tih spasenih. Kao dete
    krili su me u Zemunu i prebacili vezom preko mosta u Srbiju.
    Imala sam priliku da vidim vesane ljude na Terazijama i Beograd
    u rusevinama. Prezivela sam i borim se protiv lazi do zadnjeg daha. Zivim na zapadu i desi se cesto da me pitaju da im kazem nesto o sebi. Spomenem im da sam prezivila rat kao dete i da je sva moja familija izginula. Kazu mi ‘ pa nismo znali da si ti Jevrejka’ jer oni mnogi ne znau sto se desilo i drugim narodima u to vreme. To znaci da je nekome bilo u interesu da krije da su Hrvati nad Srbima nacinili strasan zlocin. A ovo sada sto se radi
    je samo revizija istorije i preko Hrvata prvo, da se konacno i Nemci rehabilituju. A sto se tice nasih Srba izdajica neka se stide za sva vremena. A mi koji smo preziveli, duzni smo se boriti za istinu do zadnjeg daha.
    rehabilituju




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *