Почетна / Свет / Шовинизам из увоза

Шовинизам из увоза

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Све напетији међуетнички односи, како је у више наврата упозоравао председник Владимир Путин, могу потенцијално довести до распада Русије, у којој живе милиони имиграната из бившег СССР-а

После убиства 25-годишњег Московљанина Јегора Шћербакова, 10. октобра у престоничком насељу Бирјуљово, на руској друштвено-политичкој сцени букнули су нови проблеми, овог пута везани за испољавање национализма, односно шовинизма. За сурово убиство (ножем) руског младића оптужен је Орхан Зејналов, држављанин Азербејџана, који већ десетак година живи илегално у Русији. У великој, спектакуларној акцији руског Министарства унутрашњих послова и уз ангажовање Федералне службе безбедности Зејналов је приведен пет дана касније, али је штета већ била учињена. Само два дана пре хапшења, око хиљаду Руса, припадника националистичких покрета, приредило је акцију коју су западни медији назвали погромом. Под капуљачама и наоружани каменицама, разорили су велико пијачно складиште у Бирјуљову које је припадало једном Азербејџанцу и где је радио велики број његових сународника, укључујући и самог Зејналова.

ФИЛМСКА ПОТЕРА Зејналов је убрзо ухапшен, недалеко од градића Коломне, који се налази стотинак километара југоисточно од Москве. Њега су специјалци одмах хеликоптером пребацили у Москву, у улицу Петровка број 38, у главну зграду московске полиције. Доведен је право пред ноге министра унутрашњих послова Владимира Колокољцева, који га је, како су објаснили руски новинари, „погледао у очи“. Била је то ефектна завршница петодневне истраге и праве филмске потере за Зејналовим, кога је, како се накнадно испоставило, „откуцала“ управо азербејџанска дијаспора. Сама та чињеница јасно показује да је етнички криминал веома распрострањен у Русији и да старешине националних заједница прикривају информације о бројним кривичним делима. То је пак још један аргумент који долива уље на ватру у све напетијим међуетничким односима. А све то, како је у више наврата упозоравао и председник Владимир Путин, може потенцијално довести и до распада Русије. Да ли се у овим дешавањима може назрети и „спољни траг“? И коме највише одговарају опасна етничка трвења и немири у Русији?
Иако су западни аналитичари наједном живнули, пронашавши још један извор већ помало пресахле антипутинске инспирације, утркујући се ко ће боље и сликовитије да опише и осуди „погром“ Азербејџанаца, реална слика далеко је од једноставне црно-беле представе. Релевантне процене указују да у Москви већ сада живи око милион Азербејџанаца (званично их је тек око 60.000) и многи немају дозволу боравка. То је само трећина од укупног броја Азербејџанаца у Русији, што је драматичан податак, ако се има у виду да је то само један од народа који радо имигрирају у највећу земљу света. Осим „домаћих“ Дагестанаца, Чечена, Осетина, ту су и милиони странаца, међу којима су најбројнији управо Азербејџанци, Киргизи, Таџици, Узбеци, Кинези, Вијетнамци и многи други. Врло бројна јерменска и грузијска дијаспора издваја се религијском и цивилизацијском блискошћу са Русима, па са припадницима ових народа готово да нема проблема.
Недавно обележавање Курбан Бајрама у центру Москве, као и неколико претходних година, славио је огроман број муслиманских верника, који у молитви на неколико часова блокирају више квадратних километара најпрометнијих престоничких улица. Већ сама представа изазива подозрење, а често и протесте Московљана. Последњих година, градска власт строго је забранила масовно ритуално жртвовање животиња, најчешће оваца, по московским двориштима и улицама, што је деведесетих година био уобичајен призор чак и у непосредној близини основних школа. Не случајно, управо ових дана, једна од најраспрострањенијих парола на руским друштвеним мрежама је: „Данас кољу овна, сутра кољу тебе!“ На тај начин, међунационални односи долазе до ивице пуцања – иако је познато да Русија, у којој вековима заједно живи више од 200 различитих народа, може да постоји само као мултинационална држава.

[restrictedarea]

НАВАЉНИ И КАВКАЗ Да „националистички траг“, по свему судећи, води далеко ван Русије, најбоље се видело и по организацији покрета „Нећемо да хранимо Кавказ“! који је био веома активан 2011. године – у периоду када је Вашингтон свим силама радио на рушењу Путина, уочи његове кандидатуре на председничким изборима. Један од кључних лидера покрета био је Алексеј Наваљни, опозиционар и пријатељ америчког амбасадора Мајкла Мекфола. Овај проамерички политичар, кандидат на недавним изборима за градоначелника Москве, познат је и по својој изјави – „Ја сам нормални руски националиста“. Ако се иде том логиком, значи да постоје и „ненормални руски националисти“, а то су свакако они који сматрају да је идеја о престанку финансијске помоћи руским кавкаским републикама – погибељна за Русију.
Међу њима је, наравно, и Путин, који објашњава да се само отварањем радних места на Кавказу може спречити досељавање тамошњих житеља у Москву и друге велике градове. Док, са друге стране, насилно протеривање ове младе људе аутоматски регрутује у редове екстремних исламских организација, односно доводи до тога да ће се млади Руси поново наћи у ситуацији да суграђане са Кавказа гледају преко нишана. Ако се ратна дејства у Русији обнове, распад земље биће веома тешко спречити. Зато је појава шовинизма и насилне акције према имигрантима последње што руски државни врх жели. Када је реч о досељеницима из других држава, бивших чланица СССР-а, лош однос према њима, а поготово масовно протеривање из Русије, озбиљно би довело у питање Путинову политику евроазијских интеграција.
Зато се са великом сигурношћу може закључити да најновија експлозија национализма у Москви и другим градовима Русије – представља директан атак на руског председника и његову политику. Управо реакција азербејџанског амбасадора у Москви Полада Бјулбјулоглуа, на хапшење Зејналова и догађаје у Бирјуљову, много говори о последицама које потенцијално могу да настану у будућности. Посебно је занимљиво да је амбасадор Азербејџана критике Кремља изнео уживо – на телевизији Дожд, истој оној која прати сваки покрет „националисте Наваљног“! И која је била главни медијски полигон у свим антипутинским подухватима: од протеста опозиције, преко борбе за права геј-активиста, па до одбране панк-хулиганки из групе Пуси рајот. Сви они нашли су уточиште на овој телевизији, па што не би и амбасадор Азербјеџана, земље која тесно сарађује са Вашингтоном.
Његова екселенција је директно оптужио руску власт за распиривање антиазербејџанске хистерије, али је посебну пажњу завредела његова претећа изјава: „И код нас постоји штампа, и код нас постоје телевизије, и ми имамо могућност да подигнемо народни покрет. Да кажемо да је Рус убио Азербејџанца и да треба протерати све Русе, али ми то не радимо!“ Ту је амбасадор потпуно свесно прешао „црвену линију“, јер не постоје никакви докази да је власт организовала догађаје у Бирјуљову. Даље, руски медији су почели да извештавају о убиству Шћербакова тек после ових насилних протеста. Које је, да не буде забуне, полиција прилично ефикасно разбила.
Са друге стране, веома је опасна претња да се 100.000 Руса који живе у Азербејџану, сада могу наћи у неприлици, односно у улози таоца, због нечега за шта никако не могу бити криви. Такође, уколико би Баку протерао Русе са своје територије, то би дало основу Москви да исто учини са три милиона Азербејџанаца који у Русији држе монопол у трговини на пијацама, поготово у продаји воћа и поврћа. На тај начин, не само што би се поправила слика када је реч о корупцији и криминалу, већ би се ослободио и огроман број радних места. Зато су логични закључци руских експерата, који упозоравају Азербејџан да не губи контакт са реалношћу и да ће одговор Русије у случају ескалације да буде веома жесток.
Званична Москва не стоји иза таласа екстремизма, већ страсти распирују снаге којима је у интересу што јаче љуљање руског брода. Као што је јасно да Москва и Вашингтон, ма колико једни друге јавно називали „партнерима“, имају дугу традицију супарништва, што закулисног, што отвореног. И то се вероватно никада неће променити. Зато је проблем са имигрантима, које је већ узео у заштиту „Амнести интернешенел“, само још један појавни облик глобалног ривалитета који се некада званично звао „Хладни рат“, а данас „борба за људска права и демократију“. У тој борби, очито, биће све мање заробљеника, а све више ће се она водити до тоталног уништења противника. Јер, у Русији немају илузија око тога да је у данашњем свету преостао само један поуздан и универзални дипломатски језик – језик силе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *