IN MEMORIAM – Небојша Стојановић (1948 – 2013)

Пише Дарко Танасковић

Све до коначног гашења мотора није повлачио ручну. Вечити Београђанин, Европљанин и светски човек, непоправљиви Србин, Небојша Стојановић није дозволио да га смрт изненади и порази. Надгорњавао се с њом као с јогунастим спачеком или моћним крајслер војаџером, које је саучеснички припитомљавао, поштујући им јак карактер и непредвидљиву нарав. Одласком је изненадио пријатеље који су  веровали да му болест ипак не може наудити, да ће јој доскочити, као и свим ранијим искушењима у несмиреном номадском сељакању савременог пословног човека, заљубљеника и уметника живљења и страсног трагаоца за новим изазовима и неоткривеним могућностима стварања нечега ни из чега. И, надасве, сталног, верног повратника у Београд, на Врачар, Чубуру, на Булевар,  где је последњих година с љубављу свијао гнездо прижељкиваног тихог уживања у тек оствареној мировини, с кафицом у оближњем кафићу и с „Печатом“ у рукама. Јер, жалио се, нови „Печат“ би му по правилу стизао пре но што би он у Трсту или Филаху успевао да дочита претходни… Иво Андрић је једном записао: „Требало би живети и радити тако као да неки облик вечног живота (и у њему нека човекова лична одговорност) заиста постоји, а у исто време знати да таквог живота нема и не може да буде, и још имати снаге да се то сазнање стоички поднесе, и то не само у младости и у здрављу него све до последњег дана и минута“. Као да је мислио на Небојшу Стојановића.

Мајско дете знамените четрдесет осме, основац у школи „Јован Миодраговић“, гимназијалац Осме београдске,  студент спољне трговине, Небојша Стојановић је поседовао ону врсту талента којој школа, заправо и није потребна. Или, тачније, био је обдарен оним чему добро образовање може само припомоћи, али што се не може научити. Небојша је од ране младости исказивао одлике пословног човека велике оригиналности, неслућене маштовитости и готово мађионичарских комбинаторских способности. У послу је одиста стваралачки уживао. Плодове је штедро делио с онима које је волео, а на свој начин волео је све људе, иако је повремено могло изгледати да је у томе селективан, па и каприциозно ћудљив. Ишао је неким својим стазама, окружењу не увек лако схватљивим, на којима га није било једноставно пратити, али је непогрешиво следио свепрожимајућу нит унутрашње логике кретања ка најбољем и најисправнијем. Једино у ненаметљивој љубави и непоколебљивој оданости Србији и Београду никада није допуштао сумњу или компромис. Иако је знатан део активног живота проживео изван Србије, интимно стално пребивалиште му је увек било онде где је добио први бицикл и клизаљке „гвинтерице“.

 Небојша је био човек брзине и борбе. Запамћен је као један од  најуспешнијих југословенских рели возача крајем шездесетих и почетком седамдесетих година минулог века. Његов победнички спачек, у кривинама до превртања нагнут на бок, ушао је у легенду… Занат привредника пекао је  у расаднику „Југометала“, у оној првој згради у Београду с прозорима бакарног одсјаја, да би потом основао сопствену фирму „Еуропрес“, а са пуних тридесет седам година одлучио је да се пресели у, како је говорио, најближе иностранство, Филах, како би развио послове на начин који тада у земљи није био остварљив. Све до краја живота понајвише се кретао између овог малог аустријског града и Трста, те „Аустроугарске на мору“. Није био од оних наших „бизнисмена“ који су у иностранству мање или више успели без правог ризика, с одскочном даском у капиталу државних фирми чији су претходно представници били или пак  на основу шуровања са сумњивом политиком. Међу првима је у „секундарним сировинама“ препознао пословну шансу будућности и постао, како је волео да каже, један од водећих европских „ђубретара“, чије се име широм света у отпадачком еснафу с поштовањем  помињало. Болеле су га проблематичне српске приватизације. Писао је писма, упозоравао. Није имао кога.

Реч испраћаја овом широј јавности непознатог човека не могу закључити онако како бих желео и како би требало. Небојша ми то не дозвољава. Зато је и остао непознат  иако би требало да је познатији од многих којима се, ради њих или себе ради, исписују дуги, патетични некролози. Био је велики, али анонимни добротвор који је издашно подржао многу часну и корисну националну ствар, уз једини услов да му се име не помиње. Дужни смо да тешка срца поштујемо  његову вољу. Ипак, нешто се мимо његове воље сазнало, па нека буде и овде поменуто. Благодарећи помоћи Небојше Стојановића, објављена је 1994. године драгоцена књига Миливоја Бате Иванишевића Хроника нашег гробља, о злочинима над Србима у Источној Босни до 1993. године.

Нека је Небојши лака земља коју је без икакавог овоземаљског интереса тихо, али предано до краја волео!