IN MEMORIAM – Nebojša Stojanović (1948 – 2013)

Piše Darko Tanasković

Sve do konačnog gašenja motora nije povlačio ručnu. Večiti Beograđanin, Evropljanin i svetski čovek, nepopravljivi Srbin, Nebojša Stojanović nije dozvolio da ga smrt iznenadi i porazi. Nadgornjavao se s njom kao s jogunastim spačekom ili moćnim krajsler vojadžerom, koje je saučesnički pripitomljavao, poštujući im jak karakter i nepredvidljivu narav. Odlaskom je iznenadio prijatelje koji su  verovali da mu bolest ipak ne može nauditi, da će joj doskočiti, kao i svim ranijim iskušenjima u nesmirenom nomadskom seljakanju savremenog poslovnog čoveka, zaljubljenika i umetnika življenja i strasnog tragaoca za novim izazovima i neotkrivenim mogućnostima stvaranja nečega ni iz čega. I, nadasve, stalnog, vernog povratnika u Beograd, na Vračar, Čuburu, na Bulevar,  gde je poslednjih godina s ljubavlju svijao gnezdo priželjkivanog tihog uživanja u tek ostvarenoj mirovini, s kaficom u obližnjem kafiću i s „Pečatom“ u rukama. Jer, žalio se, novi „Pečat“ bi mu po pravilu stizao pre no što bi on u Trstu ili Filahu uspevao da dočita prethodni… Ivo Andrić je jednom zapisao: „Trebalo bi živeti i raditi tako kao da neki oblik večnog života (i u njemu neka čovekova lična odgovornost) zaista postoji, a u isto vreme znati da takvog života nema i ne može da bude, i još imati snage da se to saznanje stoički podnese, i to ne samo u mladosti i u zdravlju nego sve do poslednjeg dana i minuta“. Kao da je mislio na Nebojšu Stojanovića.

Majsko dete znamenite četrdeset osme, osnovac u školi „Jovan Miodragović“, gimnazijalac Osme beogradske,  student spoljne trgovine, Nebojša Stojanović je posedovao onu vrstu talenta kojoj škola, zapravo i nije potrebna. Ili, tačnije, bio je obdaren onim čemu dobro obrazovanje može samo pripomoći, ali što se ne može naučiti. Nebojša je od rane mladosti iskazivao odlike poslovnog čoveka velike originalnosti, neslućene maštovitosti i gotovo mađioničarskih kombinatorskih sposobnosti. U poslu je odista stvaralački uživao. Plodove je štedro delio s onima koje je voleo, a na svoj način voleo je sve ljude, iako je povremeno moglo izgledati da je u tome selektivan, pa i kapriciozno ćudljiv. Išao je nekim svojim stazama, okruženju ne uvek lako shvatljivim, na kojima ga nije bilo jednostavno pratiti, ali je nepogrešivo sledio sveprožimajuću nit unutrašnje logike kretanja ka najboljem i najispravnijem. Jedino u nenametljivoj ljubavi i nepokolebljivoj odanosti Srbiji i Beogradu nikada nije dopuštao sumnju ili kompromis. Iako je znatan deo aktivnog života proživeo izvan Srbije, intimno stalno prebivalište mu je uvek bilo onde gde je dobio prvi bicikl i klizaljke „gvinterice“.

 Nebojša je bio čovek brzine i borbe. Zapamćen je kao jedan od  najuspešnijih jugoslovenskih reli vozača krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina minulog veka. Njegov pobednički spaček, u krivinama do prevrtanja nagnut na bok, ušao je u legendu… Zanat privrednika pekao je  u rasadniku „Jugometala“, u onoj prvoj zgradi u Beogradu s prozorima bakarnog odsjaja, da bi potom osnovao sopstvenu firmu „Europres“, a sa punih trideset sedam godina odlučio je da se preseli u, kako je govorio, najbliže inostranstvo, Filah, kako bi razvio poslove na način koji tada u zemlji nije bio ostvarljiv. Sve do kraja života ponajviše se kretao između ovog malog austrijskog grada i Trsta, te „Austrougarske na moru“. Nije bio od onih naših „biznismena“ koji su u inostranstvu manje ili više uspeli bez pravog rizika, s odskočnom daskom u kapitalu državnih firmi čiji su prethodno predstavnici bili ili pak  na osnovu šurovanja sa sumnjivom politikom. Među prvima je u „sekundarnim sirovinama“ prepoznao poslovnu šansu budućnosti i postao, kako je voleo da kaže, jedan od vodećih evropskih „đubretara“, čije se ime širom sveta u otpadačkom esnafu s poštovanjem  pominjalo. Bolele su ga problematične srpske privatizacije. Pisao je pisma, upozoravao. Nije imao koga.

Reč ispraćaja ovom široj javnosti nepoznatog čoveka ne mogu zaključiti onako kako bih želeo i kako bi trebalo. Nebojša mi to ne dozvoljava. Zato je i ostao nepoznat  iako bi trebalo da je poznatiji od mnogih kojima se, radi njih ili sebe radi, ispisuju dugi, patetični nekrolozi. Bio je veliki, ali anonimni dobrotvor koji je izdašno podržao mnogu časnu i korisnu nacionalnu stvar, uz jedini uslov da mu se ime ne pominje. Dužni smo da teška srca poštujemo  njegovu volju. Ipak, nešto se mimo njegove volje saznalo, pa neka bude i ovde pomenuto. Blagodareći pomoći Nebojše Stojanovića, objavljena je 1994. godine dragocena knjiga Milivoja Bate Ivaniševića Hronika našeg groblja, o zločinima nad Srbima u Istočnoj Bosni do 1993. godine.

Neka je Nebojši laka zemlja koju je bez ikakavog ovozemaljskog interesa tiho, ali predano do kraja voleo!