Почетна / Други пишу / Бранко Жујовић: Платни биланс петог октобра

Бранко Жујовић: Платни биланс петог октобра

За последњих 13 година из Србије је, само из приватизованих предузећа, на рачуне у иностранству извучена 51 милијарда америчких долара. Европска унија формално инсистира на расветљавању позадине 24 приватизације, али не жели да преузме одговорност за пљачке изведене под њеним идеолошким и политичким патронатом. Напротив, њен интерес је убрзање приватизације преосталих 600 српских компанија

Мислим да сам последњи новинар који је интервјуисао Слободана Вујачића, пре него што је 13. јула 2005. године преминуо од срчаног удара. Бивши директор „Фиделинке“ платио је највишу цену покушајима да од мутне приватизације спаси предузеће, које је заједно са радницима уздигао међу најуспешније у Србији.

У тренутку приватизације, „Фиделинка“ је годишње производила 12,5 милиона векни хлеба и око сто хиљада тона слатких пецива и других слаткиша. Имала је хиљаде хектара земље у закупу. Куповала је посрнула пољопривредна предузећа (звучи познато, зар не?) и имала остварив план развоја, заснован на заокружењу процеса производње и рационализацији трошкова.

Вујачић је уочи интервјуа, надајући се да за „Фиделинку“ постоји излаз у партнерству са радницима, преда мном разговарао са представником компаније „Беларус“ о куповини модерних трактора за пољопривредна предузећа из састава „Фиделинке“. Када му је саговорник саопштио понуду посредством банкарског кредита, Вујачић га је одбио.

Рекао је да ће тракторе платити директно, без задуживања, на шест рата ако се добро сећам. Представнику „Беларуса“ саопштио је да је то добар посао за његову компанију, с обзиром на број машина које би „Фиделинка“ купила, да ће добити и одговарајуће гаранције, а да одговоран човек, уколико је у могућности, банкама не плаћа камате и трошкове. Поменуо је и да је по породичној традицији русофил.

Финансијер ЦИА и Мосада куповао фирме у Србији

Недуго после Вујачићеве изненадне смрти, у Суботицу су стигли мешетари са Британских Девичанских Острва. Компанија „Alysun Marketing”, у власништву бившег македонског министра Жанка Чада, преузела је 19, “Mowbray Systems” 25, а фирма „Минеко“, регистрована за обављање послова у рударству, 20 одсто акција „Фиделинке“. Осам година касније, од компаније чијем је развоју Вујачић највише допринео остала је пословна љуштура, финансијски садржај је исисан, а радници су добили отказе. Део погона налази се данас у закупу жене Чедомира Јовановића.

Прошле недеље обележена је 13. годишњица петооктобарског преврата у Србији. Скоро истовремено, Међународни конзорцијум истраживачких новинара објавио је прегршт података, добијених од анонимног извора. Подаци говоре да је само из приватизованих српских фирми од 5. октобра до данас на рачуне у иностранству изнета 51 милијарда долара. Као најочигледнији примери таквих пљачки, наведени су београдски „Навип“, новосадски „Агрохем“ и суботичка „Фиделинка“.

Заједнички именитељи поменуте три приватизације су поменути Жанко Чадо и Марк Рич, контроверзни бизнисмен из САД, повезан са нелегалном трговином нафтом, ЦИА и Мосадом. Док је са биографијом Жанка Чада, балканског краља „оф-шор“ послова, српска јавност делимично упозната, име његовог америчког партнера, преминулог 26. јуна ове године, потпуна је непознаница.

Марк Рич је са српским партнерима био оснивач компаније „Минеком“. Компанија је сувласник привредних друштава у Србији, Великој Британији, Холандији, Босни и Херцеговини, Швајцарској, Румунији и на Кипру. У Србији је контролисала 12 фирми, међу којима „Фиделинку“ и друге предочене примере катастрофалних приватизација.

Нико у Србији ни сањао 2005. године није да на њено тржиште стиже таква зверка. Јер, Марк Рич је трговао са Моамером ел Гадафијем, кршио санкције уведене против апартхејда у Јужној Африци, дружио се са Августом Пиночеом, Фиделом Кастром и Николаем Чаушескуом. Волео је кубанске цигарете и поседовао слике Ван Гога и Пикаса. Дружио се са Хенријем Кисинџером и Домингом Плаћидом, марксистима у Анголи и сандинистима у Никарагви. Уосталом, био је и власник филмске компаније „20th Century Fox“, док удео након бекства из САД није продао Руперту Мардоку за 250 милиона долара. Имао је куће и имања у Израелу, Швајцарској и Шпанији.

Покојни Марк Рич 1983. године био је оптужен за илегалну трговину нафтом са Ираном. У тексту Мартина Дагласа у „Њујорк тајмсу“ од 27. јуна ове године, наводи се да је Рич том приликом оштетио буџет САД за 48 милиона долара и да је касније платио прекршајну казну од 200 милиона долара, али је побегао у Швајцарску како би избегао кривично гоњење. За њим је расписана потерница са наградним фондом од 500 хиљада долара, а Федерални истражни биро ставио га је на листу најтраженијих криминалаца.

Занимљиво, председник Бил Клинтон помиловао га је у последњем сату свог мандата, 20. јануара 2001. године. Клинтонова листа помиловања одмах је доспела у жижу јавности као најоспораванија, откако је Џералд Форд помиловао Ричарда Никсона 1974. године. Највише су критиковани Клинтонови мотиви.

Недуго потом, наиме, сазнало се да је Дениз Рич, супруга Марка Рича, исплатила велику своту Демократској странци и библиотеци „Клинтон“. Осим тога, испоставило се и да су тадашњи израелски премијер, Ехуд Барак и рабин, Ирвинг Гринберг, код Била Клинтона интервенисали у корист помиловања Марка Рича.

Својеврсан врхунац, прича о Марку Ричу достигла је када му се Шабтаи Шавит, бивши шеф Мосада, захвалио што је канцеларије својих компанија широм света уступао агентима те обавештајно-безбедносне службе.

Забашурена одговорност ЕУ

Све ово важно је због тога што се из поменутог примера види да држава Србија од 5. октобра до данас није марила нити бринула ко улази на њена тржишта. Европској унији и САД главни интерес био је спровођење њихових спољнополитичких планова, у којима је доминирало и још увек доминира питање Косова и Метохије. Све док демократске владе у Београду испуњавају њихове услове, ЕУ и САД не обазиру се суштински на приватизациону пљачку Србије и положај грађана.

Тако је априла прошле године Венсан Дежер, шеф делегације ЕУ у Србији, за Политику изјавио да је истина да су се приватизације одвијале уз тешкоће и да је око четвртина приватизација поништена, али да повећану пажњу сада треба усмерити на преосталих 600 компанија које чекају на приватизацију и да би тај процес требало наставити „чим то буде могуће“. Укратко, ЕУ формално инсистира на расветљавању позадине 24 приватизације, али не жели да преузме одговорност за пљачке изведене под њеним идеолошким и политичким патронатом.

Из овога неминовно следи да је за ЕУ успостављање Србије као уређеног друштва важно питање, али тек када се све приватизације окончају, а Косово и Метохија стекне статус доброг суседа Београду, уз још неке вероватне услове. До тада, Брисел ће пред камерама махати резолуцијом Европског парламента из 2011. године, којом се формално тражи преиспитивање 24 „кључне“ приватизације, а ентузијасти у Србији за сада безвредним, али сурово истинитим констатацијама Савета за борбу против корупције.

Све да се власи не досете и затраже увид у општи платни биланс 5. октобра, политичке налогодавце потоњих српских влада и малоумне економске моделе који су у име европских интеграција примењивани. Јер, како каже Драгомир Јанковић, директор Европског економског института у Бриселу, хапшења непосредних извршилаца приватизације нису довољна. Уколико је систем подешен тако да су такве ствари могуће, важније је разрачунати се са људима из система, који су такве ствари омогућили. Претпостављам и са онима који су све време стајали иза њих, дајући им политичку подршку за пљачку која је каткад односила и више од новца и радних места, као у случају Слободана Вујачића и десетинама хиљада других, у медијима неименованих жртава српске транзиције.

Глас Русије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!