Почетна / Интервју / Реаговање – Одлуку је донео Сенат, а не декан

Реаговање – Одлуку је донео Сенат, а не декан

Поводом текста „ДЕКАН МОЋНИЈИ ОД МИНИСТРА“, објављеног у 279. броју „Печата“ (од 2. августа 2013), будући да сам у поменут у њему, молим вас да објавите овај одговор. Сматрам да је то у интересу ваших читалаца, али истовремено и у циљу нормализације наставе на Одсеку ентеријера и Одсеку сценографије Факултета примењених уметности у Београду

Поштовани,

Запањен, али не и изненађен, прочитао сам чланак госпође Невенке Стојчевић „Декан моћнији од министра“. Истине ради, осећам обавезу да објасним читав случај. Пратио сам га јер сам, пре проф. Петковића, предавао СТИЛСКУ УНУТРАШЊУ АРХИТЕКТУРУ на Факултету примењених уметности, јер сам и Петковићу предавао овај предмет, и морам и то да кажем, Петковић је био један од ретких студената који је из овог предмета једва добио завршну оцену 6. Његов испитни рад је сачуван.

Узгред буди речено, проф. Биљана Совиљ, други кандидат који се у поменутом чланку спомиње, била је такође мој студент. За разлику од проф. Петковића, била је један од најбољих студената и све испите је код мене полагала са оценом 10.

На самом почетку морам да нагласим да је, на Петковићеву жалост, први конкурс за радно место редовног професора поништен јер је, иако је он том приликом изнео неколико, најблаже речено, дискутабилних података, комисија показала недопустиву пристрасност. Навешћу неке примере:

У рубрици О уметничком /стручно уметничком/ научном раду, на самом почетку Петковић је навео да је био аутор поставке изложбе „Стилови-амбијенти, музика, драма минулих времена“, одржаној у Музеју примењених уметности 1993. године – што је чиста неистина. Уосталом, на задњој страни каталога са те изложбе јасно је написано:

Аутор изложбе: арх. Александар Ајзинберг, професор ФПУД у сарадњи са: др Владимиром Јевтовићем, недавно преминулим професором ФДУ и Зораном Ерићем, професором ФМУ. Техничка реализација: арх. Звонко Петковић, конзерватор Музеја примењених уметности.

А то значи да је он само качио студентске радове и није имао никакве везе са ауторством. Ту чињеницу су знали и знају уважени професори Јевтовић и Ерић, знају многи наставници ФПУ, знају многи сада већ афирмисани уметници који су тада на тој изложби били излагачи или њу видели, а то што је професор Петковић написао, најблаже речено, није истина и могло би да га, као педагога, сасвим дисквалификује.

Још необичнији је покушај професора Петковића да у рубрици Подаци о другим активностима ван Факултета / Универзитета, помиње књиге: ПОЈМОВНИК СТИЛОВА и СТИЛОВИ И ПРИМЕЊЕНА УМЕТНОСТ које су „у раду“. Говорити о плановима да се напишу некакве стручне књиге (које можда никада неће ни угледати светлост дана) не спада у активности која би он сада, аплицирајући на више звање, као своје стручно достигнуће, могао помињати и које би комисија „на невиђено“ смела да оцењује.

Прегледом поднетих радова, било је очигледно да је проф. Звонко Петковић за време од осамнаест година, колико на ФПУ предаје СТИЛОВЕ, поднео само мноштво фотографија радова везаних за рестаурацију и конзервацију намештаја, као и десетак исечака из дневне штампе са текстовима о стиловима и/или конзервацији и да, поред тога, није дао никакав озбиљан стручни допринос осавремењавању наставе или неким теоретским радовима из области коју на ФПУ предаје. Неколико текстова објављених у дневној штампи или недељницима не могу се сматрати стручним радовима и не сматрају се материјалом који доприноси науци. Стоји чињеница да рестауратерско-конзерваторски радови којима се у слободно време у свом атељеу бави и које је приказао, јесу значајни за оживљавање и одржавање намештаја из ранијих времена, али ипак, стручне поправке оштећених металних и дрвених делова, крпљење фурнира и његово полирање, као и размештај намештаја у појединим просторијама, нису област у којој би наставник предмета СТИЛСКА УНУТРАШЊА АРХИТЕКТУРА, на ФПУ, требало да се задржи. Тај посао (конзервација и рестаурација), који се на другим факултетима проучава, нису област која се може озбиљније повезати са предметом који би проф. Петковић на Факултету требало да предаје, те због тога не могу бити довољни као активност за коју се очекује признање у виду унапређења у струци.

Ако је то све што је професор Петковић за осамнаест година урадио, да то није довољно ни за реизбор у звање ванредног професора – а камоли за унапређење у звање редовног професора на овој високој школи. Ипак, комисија је имала другачије мишљење. Своју пристрасност показала је тиме што другог кандидата, проф. Биљану Совиљ и радове које је она поднела, у свом извештају уопште није поменула.

Због очигледно нерегуларних третмана другог кандидата (проф. Биљане Совиљ) конкурс је поништен, а један члан комисије промењен. Нова комисија је била нешто обазривија, али своју пристрасност ипак није успела да прикрије.

Фаворизовала је професора Петковића, који се читав живот бавио само конзервацијом и рестаурацијом намештаја. Он је, по мишљењу комисије, „показао склоности ка изучавању стилова и стилске архитектуре“. Како?

Комисија је, на другој страници своје Оцене резултата уметничког / стручно уметничког/ научног рада кандидата,у свом извештају два пута помињала некаква предавања и презентације за студенте /предмет Стилска унутрашња архитектура/ које је професор Петковић у дигиталној форми поднео. Такав материјал није виђен међу поднетим радовима, нити га проф. Петковић у списку радова које је поднео помињао. Исти је случај и са рукописом још једне, до сада не помињане, Петковићеве књиге: „Стилска унутрашња архитектура – речник стилова“ о којој је одједном комисија на истој страни писала, а које нема међу радовима које је професор Петковић поднео, нити је он било где помињао. Никоме није јасно откуд ова мистериозна дигитална предавања и рукописи?

Занимљив је и сасвим неприхватљив део налаза комисије (2. Оцена активности резултата педагошког рада кандидата), у којем се говори о најважнијем, трећем сегменту усавршавања наставног процеса професора Петковића, јер о томе не постоје никакви конкретни подаци. Чињеница је да су, изузев предавања на ФПУ, све његове активности (предавања на другим школским и високошколским установама, излагачке активности итд.итд.) везане искључиво за конзерваторско-рестауратеску струку, а не за СТИЛСКУ УНУТРАШЊУ АРХИТЕКТУРУ која подразумева проучавање стилова у архитектури, ентеријеру и намештају и преношење тог знања на млађе генерације. Шта је то онда по мишљењу комисије, професор Петковић, као свој конкретан допринос проучавању стилова урадио да би био унапређен у звање редовног професора?

Због свега тога је Сенат Универзитета Уметности донео одлуку да се због очигледних неправилности и овај конкурс поништи. Мислим да је наложио расписивање новог конкурса за наставнике предмета СТИЛСКА УНУТРАШЊА АРХИТЕКТУРА, али овог пута за сва звања.

Наглашавам да је одлуку донео СЕНАТ, а не професор арх. Зоран Булајић, декан Факултета. У чему је онда кривица проф. Булајића?

Не желим да будем нескроман, али проф. Петковић тврди да сам као 84-годишњак само „по критеријумима Зорана Булајића највећи стручњак за стилове“ и помиње моју „тесну спрегу са Биљаном Совиљ и Булајићем“. Ово већ прелази сваку границу пристојности, а личи на Петковића. Највећи стручњак за стилове свакако нисам, али се моја стручност може оценити читањем књига које сам, о стиловима, написао:

Александар Ајзинберг СТИЛСКА УНУТРАШЊА АРХИТЕКТУРА – Од праисторије до барока (у издању „Универзитета уметности“ у Београду 1994),

Александар Ајзинберг Терминолошки речник СТИЛОВИ – архитектура, ентеријер, намештај (у издању „Просвете“, Београд, 2007) , једини те врсте код нас и Александар Ајзинберг и Биљана Совиљ СТИЛОВИ – архитектура, ентеријер, намештај. Од праисторије до сецесије (у издању „Грађевинске књиге“, Београд, 2010). Ова књига је стручној јавности оцењена као изузетно стручно дело и била је номинована за награду „Ранко Радовић“. Користи се као обавезна литература на Академији лепих уметности у Београду, на Архитектонском Факултету у Сарајеву и још неким високим школама земаља некадашње Југославије.

Све три књиге добиле су најпохвалније рецензије архитеката и врхунских историчара уметности у нашој земљи, а до данас нажалост, о стиловима ниједан наш аутор није ништа публиковао. Било би лепо да Петковић објасни на какву је то „тесну спрегу“ мислио – ако је уопште у стању да одговори на то питање, као што и онда када је полагао испит из СТИЛОВА није умео да одговори на питања везана за стилове.

И још нешто: лепо је што су се за проф. Петковића сажалили министар Ж. Обрадовић и још понеки високи функционери и лепо је што се они, на разне начине, залажу да Петковић настави да предаје на Факултету примењених уметности. Нормално је и што проф. Петковић жели да остане на Факултету, али чињенице говоре да би у циљу унапређења наставе на ФПУ било корисније да студенти добију бољег и стручнијег наставника за предмет СТИЛСКА УНУТРАШЊА АРХИТЕКТУРА, дакле за упознавање стилских облика у сакралној и профаној архитектури, ентеријеру и намештају, дакле у области којом се Петковић очигледно до сада није озбиљно бавио. Крајње је време за то.

Aрх. Александар Ајзинберг,

редовни професор Факултета примењених уметности у пензији

Један коментар

  1. KONACNO ISTINA NA VIDELO. DOSTA SMO SLUSALI IZVRTANJA ISTINA I GOMILU LAZI, KONACNO NEKO DA PROGOVORI KAKO JE ZAISTA BILO. DOKLE CE TRECERAZREDNI PREDAVACI SA POLITICKIM VEZAMA DA ZAUZIMAJU MESTA NA FAKULTETIMA. SRAMOTA. HVALA VAS PROFESORE AJZINBERG. SVI SMO UCILI IZ VASIH KNJIGA KOJE I DANA DANAS KORISTIMO I U PRAKSI. SVAKA VAM CAST.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *