Почетна / Регион / „Црногорски“ – ни језик, ни име језика – Шта значи „ бранити“ српски језик 

„Црногорски“ – ни језик, ни име језика – Шта значи „ бранити“ српски језик 

Пише Веселин МАТОВИЋ

У Црној Гори дешава се преименовање језика, феномен познат само на прoсторима новоформираних јужнословенских држава и некадашњег заједничког српскохрватског, односно српског језика. Овдје специфичан и по томе што се то одвија у оквиру исте етничке заједнице

Све је данас у Црној Гори искомпромитовано, али није ништа у толикој мјери као „одбрана“ српског језика. Шта ли би тек било да га нијесмо бранили? Колико би нас тек онда било без посла?

УГРОЖАВАЊЕ И ПРЕИМЕНОВАЊЕ ЈЕЗИКА Језик се може његовати, богатити и развијати стваралаштвом, и то је његово „брањење“ (од окоштавања, стерилности, фразеологизације, архаизације, политизације, идеологизације, варваризације, конзервативизма, феминизације итд), али то није у надлежности политичких странака и невладиних организација. Да је, рецимо, неко у Црној Гори забранио употребу српског језика у јавном комуницирању и наметнуо неки други, албански, ромски или енглески језик, на примјер, онда би то била друга ствар. Супротстављање таквом насиљу била би првенствена обавеза политичких странака и других националних организација. Али ни тада се не би могло говорити о „одбрани“ језика, већ о одбрани права на служење језиком. Може се, додуше, бранити и престиж и статус језика у вишејезичној заједници, гдје долази до хегемонизације једног језика над другим или, пак, угрожавања матерњег, домицилног, од неког моћнијег туђег језика (Французи су својевремено доносили закон о заштити француског од енглеског језика, али им од тога није било много помоћи). У Црној Гори ништа од тога није се десило. Нико овдје није забранио употребу српског језика (као што видимо, Црна Гора још није занијемила), нити је он дискриминисан, ни административно, ни практично, од албанског или непризнатог ромског језика, на примјер. Јесте угрожен, посебно у неким областима (економија, политика, забава, технологија итд) од енглеског језика, и ту би се активношћу неких организација, посебно државне администрације, школе и медија могло штошта поправити, али он је на исти начин угрожен и у Србији и на цијелом свом говорном подручју. На сличан начин угрожени су и француски, и грчки, и мађарски, и сви мањи језици на планети. Угрожени су доминацијом великих свјетских језика: енглеског, шпанског, кинеског, који су, у ери тзв. глобализма, и глобалних информационих система, постали језици међународне комуникације.

Међутим, у Црној Гори дешава се нешто друго, несумњиво горе од свега наведеног – дешава се преименовање језика, феномен познат само на прoсторима новоформираних јужнословенских држава и некадашњег заједничког српскохрватског, односно српског језика. Овдје специфичан и по томе што се то одвија у оквиру исте етничке заједнице.

[restrictedarea]

ДЕСТРУКЦИЈА И РЕВИЗИЈА Преименовање језика не мора произвести ни системску, ни нормативну дестабилизацију језика, али директно узрокује деструкцију свега осталог: националне свијести, система вриједности, културног обрасца, модела друштвеног понашања, преименовање културног насљеђа, ревизију историје, једном ријечју – то суштински угрожава цјелокупну егзистенцију народа. То се најбоље може видјети на примјеру садржаја наставних програма и уџбеника, и наметања „нових читања“ књижевних дјела која су тамо заступљена, све у знаку новог језичког имена. По тим уџбеницима, на примјер, нити има, нити је кад било српског народа, нити његових трагова у данашњој Црној Гори.

Заправо, преименовање језика, као и наметање туђег писма једном народу, без обзира на то од кога то долазило, од туђина или изнутра, од „зла домаћега“, поуздан је знак намјере да се тај народ уништи, ако не физички, а оно – да се порицањем његовог идентитета и неминовним отуђењем његове културне баштине, учини непостојећим.

Брига о чувању језика и уопште његовање језичке културе и писмености у надлежности је, углавном, језичких стручњака, образовног система, медија, као и одговарајућих државних институција, али брига о имену језика у надлежности је свих његових говорника једнако, разумије се – и политичких странака и НВО. Сви његови говорници не само што имају право него су и обавезни да чувају и бране име свог језика, према својим могућностима, као и отаџбину. Али, да би се зауставила даља компромитација, да не би долазило до забуна, упадања у ступице, нерјешиве загонетке и компромисе, па да не буде „да је овца од милоште свом јагњету реп одгризла“, мора се једном успоставити прецизна и јединствена терминологија у дискусији о овом питању. Напокон, и да би се одустало од погубног инсистирања на „равноправности српског и црногорског језика“. У политичком дискурсу, али само у политичком, може се говорити само о равноправности именā (српски језик – „црногорски језик“, иако су у питању име и надимак), али то не значи да је ријеч о два језика. Много је људи који имају име и надимак, и које њихови ближњи чак много чешће ословљавају надимком, али они самим тим немају право на двије личне карте, нити на два матична броја: један за име, други за надимак. Зашто би било друкчије са именовањима језика?

НЕ САМО ПАТРИОТСКО ПИТАЊЕ Свак, дакле, има право да брани име свог језика, али нико нема право да то, макар и с најбољим намјерама, чини произвољно и у супротности с интересом народа који, уз највећа одрицања, остајући вјеран свом имену и свом писму, брани право на своје постојање. Јер, како исправно примјећује проф. Петар Милосављевић, питање одбране идентитета и интегритета српског језика није само патриотско, већ и научно питање. A наука, ако је наука, не признаје произвољности, још мање – компромисе, нагодбе и трговине! Науци, заправо, здравом разуму и језичкој стварности, не смију се надређивати дневнополитички и страначки интереси, како је то учињено споразумом владе и опозиције 2011, којим се условно помињање имена српског у називу наставног предмета (црногорски – српски, босански, албански, хрватски језик и књижевност), платило не само признањем  него и административном супремацијом имена тзв. црногорског језика у овдашњем образовању. То је поновљено, али још наглашеније, и ових дана, усвајањем, на предлог дијела опозиције, карикатуралног амандмана на Закон о општем образовању, којим се привремено ескивирала недавна пресуда Устравног суда у вези са тим Споразумом.

Српски народ, иако је после трагичних пораза крајем 20. и почетком 21. вијека запао у стање опште потиштености, клонућа и песимизма, које су црногорски властодршци искористили за препад на име његовог језика и његово културно насљеђе, није се одрекао права ни на то име, ни на то насљеђе. Не би требало сумњати да је сваки грађанин који је, у данашњим приликама, после свих притисака, уцјена и подметања од стране власти (не треба крити – и од опозиције), себе дефинисао именом српског језика (а њих је више него свих осталих у Црној Гори), истовремено подвукао црту испод тог имена! Њихово упорно преферирање имена српског језика недвојбено показује да је оно непорецива језичка константа Црне Горе, еталон њене препознатљивости, али је истовремено и јасна порука онима који би ту реалност да порекну.

Српски језик, као име свог матерњег језика, својата више од половине православног становништва Црне Горе, а наречени „црногорски“ једва трећина. Српски је матерњи језик и Србима и Црногорцима, а „црногорски“ само дијелу Црногораца. Српски је међународно признат и познат, изучава се на бројним славистичким и другим филолошким катедрама широм свијета, језик са богатим стваралаштвом и десетовјековном културном традицијом иза себе, а „црногорски“ – непознат је и непризнат, и на њему никада ништа досад није написано. Рецимо – Међународна комисија за стандардизацију ИСО 639, и даље, одбивши да „црногорски“ уврсти у своју листу језичких кодова, користи код srp. – код за српски – за све књиге и часописе који излазе на „црногорском“ језику. На крају, са српским би се Црна Гора лако снашла и препознала у Европи, док је „црногорски“ неприхваћен у пракси и у самој Црној Гори, чак и од оних који се здушно залажу за његову промоцију и стандардизацију.

Када је црногорски режим кренуо у језички сецесионизам, превидио је ове чињенице.

САМОСРОЗАВАЊЕ

Покопници имена српског језика у Црној Гори често су и сами Срби. Ових дана појавио се апел једне НВО против „дискриминације најбројније језичке заједнице у Црној Гори“, упућен међународним институцијама, амбасадама, организацијама итд. Какву ће представу о језичкој ситуацији у Црној Гори стећи неки странац на основу овакве формулације? Несумњиво – веома погрешну, уколико буде ишта разумио после сазнања да у маленој Црној Гори постоји више „језичких заједница“. Оваквом формулацијом не само што се легализује тзв. црногорски као службени, односно „државни“ како воле да кажу црногорски званичници, него се српски језик дерогира на ниво језика етничке групе, етничке заједнице, што је мање и од онога што се подразумијева под дефиницијом „језик мањинског народа“. Црногорски званичници термин „национална заједница“ употребљавају када говоре о правном положају Црногораца у Србији, Хрватској, Македонији и на Косову. Према томе, ако су Срби, по сопственом признању, „језичка“, онда су и национална (или етничка) заједница у Црној Гори, чиме се правно изједначавају с Црногорцима у Србији и осталим државама насталим из бивше Југославије. То што кажу да су „најбројнија заједница“ не може утицати на такав њихов правни статус. Нека се Срби који користе овакве формулације преиспитају да ли ће некад црногорски званичници или њихове институције за себе казати да припадају „црногорској језичкој заједници“ у Црној Гори. Наравно да неће. На толико самосрозавање спремни су само српски интелектуалци и „браниоци“ српског језика.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. У Подгорици је срушен споменик првом српском штампару и издавачу Војводи Божидару Вуковићу због тога што на споменику пише да је СРБИН !
    На обновљеном постаменту је СРБИН изостављено.
    Србија мора да упути протестну ноту Црној Гори а и да се обрати међународним институцијама како би се заштитила српска баштина и народ у Црној Гори!




    0



    0
  2. Treba maknuti onog ustasu Djukanovica. Ja mrske face.




    0



    0
  3. COVJEK SE RODI DA BI UMRO A CAST I OBRAZ OSTAJU DO VIJEKA……




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!