Почетна / Интервју / Александар Диклић: Витез Европе и вечити принц Азије

Александар Диклић: Витез Европе и вечити принц Азије

разговарала Маријана Милосављевић

„Београд је морао или би требало да задржи своју античку, па и оријенталну прошлост, и да је прислони на своју европску будућност. То није тешко, потребно је да се најпре зауставимо у самоуништењу“

Александар Диклић аутор је серијала од 27 наставака „Београд вечити град“, који је квалитетом многе подсетио на златно време београдске телевизије, када је она могла да се похвали одличним културним, научним и дечјим програмима и серијама. Међутим, како, ваљда, и доликује новом времену, овај обиман и професионалан пројекат настао је у ауторовој приватној продукцији („Скордиск“). Серијал се најпре стидљиво емитовао на РТС 2, без нарочите најаве и публицитета, али се испоставило да га је одгледало око четири милиона грађана. По завршетку, репризирао се и у поподневном термину сваког радног дана на „Првом програму“, а сада се емитује и на „Дигиталном програму културе“. Продукција „Скордиск“ већ ради на „ћерки“ поменутог серијала – „Сто сенки над Београдом“, о личностима које су обележиле историју наше престонице, а ускоро ће изаћи и богато илустрована књига „Београд вечити град“.

Иако Александар Диклић није по професији историчар, озбиљни историчари, културни и телевизијски посленици тврде да је реч о код нас незабележеном подухвату – да још није приказана занимљивија и повезанија историја Београда од његовог настанка до краја Другог светског рата. У предговору монографије, чији је поднаслов „Сентиментално путовање кроз историју“, Диклић у краткој исповести бележи: „Када у историји Београда тражите одговоре, деси вам се да углавном пронађете нова питања. Па ипак, чини ми се да је природно, хумано и важно, стално проналазити и истицати човекову потребу и моћ да се жртвује за идеале, али је истовремено битно изучавати и разумети људски нагон да се преживи, потребу да се прилагоди, и да се на неки начин опстане“…

Требало је храбрости да се као историчар аматер упустите у обимно истраживање. У предговору књиге признајете: „Мој живот је, дакле, промењен истраживањем историје града, под ударима толико бројних и невероватних спојева, а лични ранији закључци, мисли и усвојене теорије, издробили су се и нестали“…

Бавио сам се интересантим и интригантним деловима историје нашег града, фрагментима који носе коинциденције, па и паралеле са данашњим данима. Београд је ризница историје, тако да су праве замке и изазов биле управо те устаљене и досадне приче о нашој повести. Толико тога је остало ван маргина званичне науке, а баш ти детаљи су битни за разоткривање праве слике времена, неког битника или амбијента који је омогућио да се у Београду деси толико несвакидашњих догађаја. Са друге стране, покушавао сам да досегнем не само слику неког времена, већ сам покушавао да додирнем карактер и нарав људи који су обележили историју нашег града. Како нисам историчар, имао сам право и ту могућност.

[restrictedarea]

Да ли су вам биле доступне све потребне архиве и грађа за изучавање? У кавом су стању наша архивска здања и историјска грађа?

Наши архиви су расути на све стране, и као много ствари у нашем друштву битна документа таворе у беспризорним условима. Ако изузмемо неколицину уређених установа, остатак би нам деловао као рапсодија јада, државе и народа. Као да је неко закључио да је тако боље, и развејао обимну историјску грађу на десетине локација. Изгледа да се по некаквом кључу архива делила различитим институцијама, тако да је сем историјског лудила, код нас такав случај да су и сами историјски архиви дистрибуирани, али и третирани на апсолутно неадекватан начин.

Издвојио бих Историјски архив Београда, на чијем челу је млад и интелигентан човек, а у самом архиву раде фантастични људи, вични и предани свом послу.

Упознајући се са историјом Београда, шта вас је збунило, изненадило?

Много тога је збуњујуће и несхватљиво када је историја града у питању. Мене лично забрињава то што читаве векове, у којима је Београд био под страном заставом, третирамо као да нису постојали. Два примера илуструју ово што желим да кажем. Први је податак да Будимпешта сваке године обележава славну битку за Београд која се одиграла далеке 1456. године, док код нас то није случај иако су поред Мађара у одбрани Београда учествовали и Срби. Надаље, није ми јасно зашто се избегава податак да је Србија у периоду од 1717. године била краљевина у склопу Хабсбуршке монархије. Чињеница да је краљ Србије истовремено био и цар Аустрије, а то беше Карло VI, није без значаја. Збуњује ме, дакле, општеприхваћена намера да се наша историја, односно историја наше престонице, дели на пожељне и непожељне периоде. Због оваквог приступа губимо велике периоде и не можемо да историјску слику нашег Београда склопимо у једну разумљиву целину. Можда је прикупљање грађе и постављање градских векова у разумљиву целину највећи домет мог рада.

Завршила се година Константина и креће година сарајевског атентата. Где смо, сто година после Гаврила Принципа?

После толико година од сарајевског убиства, дилеме атентатора и жртве јесу актуелне, и као да се враћамо на некакав почетак. Оно што је, међутим, такође извесно јесте да је ретко ко у Дунавској монархији жалио за бркатим Францом Фердинандом, тако да је извесно да би до кланице коју зовемо Први светски рат дошло и без метака Гаврила Принципа. Са друге стране, недовољно се говори о самој организацији тог атентата, који јесте припреман и организован у Београду. На нашу срећу, у овоме није учествовао званични Београд већ одметнуте групе официра који су 11 година пре Сарајева смакли сопственог краља и краљицу. Погађате, мислим на „Црну руку“ и Аписову групу. Кад кажем на срећу, мислим на чињеницу да смо, као држава, замало избегли оптужбе за изазивање светског рата. Да додам и то, пронашао сам податак да је Аписова „Црна рука“ годинама пре Сарајева покушавала да смакне Фердинанда.

Први светски рат био је породични сукоб европских династија, гладних за колонијама. Тражила се прекомпозиција моћи, а не би требало заборавити ни древни германски план о продору на исток. Понављам ово је мој доживљај ствари и немам жељу да историчарима отимам реч. Навео сам да су све европске силе пошле у тај рат као на свадбу, верујући како воде одбрамбене ратове. Клише је више него једноставан. Најпре представите свом народу како је жртва, потом демонизујете комшију, и на послетку објавите праведни рат. Па ипак, ако узмемо у обзир чињеницу да је Америка у исти рат ушла да би заштитила интересе својих банака, укус у устима постаје горак. Кад су Срби у питању, вечито је питање да ли нам је требало све то, да ли се овакав погром могао избећи, откуд то да у 24 државе постоје наша војничка гробља и напослетку, како би данас изгледао наш национ да није било свега овога…

Неколико значајних светских историчара објавили су књиге у којима се потпуно реинтерпретира историја, у којима се Гаврило Принцип описује као терориста. Када пишу о елити тог времена, они је описују као претечу Милошевићевог режима. Скоро хорски изјављују да им је немогуће да после Сребренице и опсаде Сарајева могу да замисле и Србе као жртве.

Повезивати Милошевића са давним догађајима је ноторна будалаштина. Сепаратно бављење прошлим догађајима је одвајање истине од контекста. Срби су најстрадалнији народ на Балкану, који је одувек само покушавао да опстане. Грешке се подразумевају. Корене би требало тражити у узроцима, а не у последицама. Срби су мали народ који одувек игра велике роле, а неправдајући злочине и уз поштовање свим жртвама ратова, молим заинтересоване да приступе историји кроз ширу слику повести. Од истине осиромашене квалификације су будалаштина, и на њих би требало одговарати са достојанством, али и са спремношћу да своје грешке најпре схватимо, а потом и да извучемо свој народ из маркетиншког блата у које смо положени. Сваки народ на свету има своје хероје и своје злочинце, па тако и Срби.

Мени као човеку злочин у Сребреници делује као фатаморгана, али бол се не истерује болом, зло злим. Србија је победница у великом рату, и то повезивати са Трећим балканским ратом, како називају дешавања деведесетих, потпуно је апсурдно. Лудило грађанских ратова је веће и горе од ратова које државе воде међусобно. Ови су ратови крвавији, неразумнији, не постоје линије фронта, овакви ратови не односе само живот већ и част, па и разум не само појединаца већ и народа. Понављам, уз поштовање сени свих побијених, само подсећам да је Србија, па и сам Београд, толико пута био „Сребреница“ да је то неумесно поредити. Ако смо ми опростили Турцима, Немцима, Хрватима и многим другим, онда бисмо морали да пронађемо начин да са свима живимо у миру.

Бележите да је Херман Нојбахер, Хитлеров опуномоћеник за југоисток, објавио мемоарску грађу у којој је између осталог записао и следеће: „Срби никад нису спремни на компромисе без којих је живот немогућ, они нису у довољној мери политички обдарен народ, будући да је правда морална, а интерес државна категорија.“ Да ли жеља властодржаца да нас брзо промене и уведу у ЕУ ипак значи да смо схватили лекцију, да смо спремни на компромис?

Будућност је увек неизвесна, па тако и будућност ЕУ, али није то оно о чему би требало да бринемо. Што се мене тиче, сигуран сам да би Европа са Србима добила исто толико колико и ми уласком у Унију. Ми смо у свакој равноправној борби одличан играч, и верујем да би се снашли боље од других, можда баш зато што смо толико потцењени.

Мене рецимо радује да би мој комшија своје производе уместо и искључиво у Београду могао да продаје у Даблину, Мадриду, Паризу или било где. Нама, једноставно, потребан је већи простор. Ако из ЕУ можемо да узмемо методе како уредити своје друштво, зашто бисмо то одбили. Лично немам симпатија према политичарима из ЕУ, тим безличним лицима, који верујем и не знају да овде постоји један добар и поштен свет, натпросечно образован у ширем смислу тог значења. Мој бравар више зна о Америчком грађанском рату од већине амбасадора развијених земаља, моја касирка зна више о Француској револуцији од колегинице из Келна… Ми једноставно не користимо свој најбољи ресурс. А то су људи, ако овоме додамо чињеницу да неадекватно образујемо наше нове генерације, разумећемо да нам се не пише добро.

Својим савременицима нисте задовољни. Констатујете: „Владари Београда одавно не знају шта раде, али изгледа да знају за кога раде.“

Београд је град којем нико не може отети монументалну историју, дух и вољу, усађену добронамерност, па и инат потцењенога. Наш град, који је за мене парадигма целог национа и државе, просто мора да се отресе од неукуса, од сопственог застрањивања у јефтино. Култура је цемент који нам је неопходан. Кад певаљке поново буду певале по кафанама, а кад се на ушћу поново појаве музеји и алеје великана, кад реконстуишемо своје темеље добићемо прави кров. Београд је морао или би требало да задржи своју античку, па и оријенталну прошлост и да је прислони на своју европску будућност. То није тешко, потребно је да се најпре зауставимо у самоуништењу. Погледајте нове зграде Београда, чини ми се да су турске махале биле лепше и складније за живот. Па ипак, ми себи дозвољавамо да нешто старо и вредно уништимо за рачун нечега што доноси профит, дозволили смо да се повлађује олошу који сем новчаника нема ништа. Урбанисти, интелектуалци, Црква, цело друштво мора да прионе на посао унапређења свих наших активности. Београд јесте витез Европе и вечити принц Азије. Неко рече да Исток жури ка Западу због „антибиотика“, док ови журе на исток не би ли пронашли идеју, смисао и начин како да обогате свој живот. Овде видим нашу будућност, Београд, а и Србија јесу на Лимесу, граници која је одувек спајала напредно и наводно варварско. Користећи стереотипе, поштујући себе на унутрашњи и духован начин, имаћемо и „антибиотик“ и „идеју“.

Такође носталгично кажете да је можда свест о огромним ратним губицима после Првог светског рата подстрекивала општи полет, убрзану модернизацију и развитак грађанске свести… „Напредак је био запањујућ, а свеукупни критеријум вредности је био другачији од данашњег, и подразумевао је општу афирмацију квалитета и достојанства.“ Куда иде наша елита данас и како бисте је описали?

Спокојство обезбеђује напредак. Елита се утопила у материјалну и моралну беду. Нама су потребни храбри људи који се неће плашити моћника, а ови би морали да схвате да неваљалством неће добити ништа. Није проблем не испунити неки циљ, битно је жртвовати се на путу ка том циљу. Ово се првенствено односи на оне чији је задатак да у име народа уједају власт.

Које три личности из серијала и будуће књиге су оставили најдубљи утисак на вас, и због чега?

Одговор је тренутан и искрен, што не значи да вам сутра не бих дао различит одговор. Наиме, кроз књигу и серијал је протутњао огроман број личности, које су свака на свој начин обележиле историју вечитог града.

Али ево: Јовијан, римски император рођен у Београду, Никола Доксат Деморет, швајцарски фортификатор и градитељ барокног Београда, Хилда Дајч, дивна Београђанка која је као волонтер добровољно ушла у логор на Сајмишту не би ли помагала заточеним грађанима Београда.

Како сте доживели последње рушење Београда, да ли сте били у граду када је НАТО бомбардовао?

Да, био сам у родном граду када га је тукао НАТО. Сведочим о вечерима када смо ми, житељи Чубуре, у свом парку износили кристал, најбоља вина, па и јела, посматрајући пробисвете над нашим небом. Поштујући жртве тог злочиначког и кукавичког поступка, констатујем да је наш народ баш у тим данима манифестовао оно што бих волео да можемо да чинимо и у мирнодопско време. Баш у тим данима смо имали ону слогу која нам је сада неопходна. Ми у најтеже време успевамо да демонстрирамо храброст Спарте или демократичност Атине. Да се разумемо, и даље инсистирам на анализирању сопствених грешака у погледу трагичних догађаја деведесетих. Пред нама су важна питања на које би сами себи требало да пружимо одговоре.

Неки мисле да рушевине РТС-а и Генералштаба не би требало обнављати, да их треба оставити какве јесу да нас подсећају на то шта нам се догодило и шта нам се може догодити?

Све рушевине би требало обнављати. Подсећање на катастрофе је довољно оставити у фрагментима, а од трагедија не смемо правити ставове. Лично бих почистио те грозоте, задржавајући право да сваком посетиоцу Београда прикажем домете „хуманости“ западног човека. Да вас подсетим, приликом разарања Београда од стране Еугена Савојског, цигле и блокови са Калемегдана су падали на савску страну града, дакле на простор данашњег Новог Београда. Разарања Београда кроз историју су монументална, али понављам, градећи себе изнутра постигли бисмо оно неопходно самопоштовање.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *