Почетна / Уводник / СЕМАФОР СРБИЈА

СЕМАФОР СРБИЈА

Нацији и жени се не прашта када оде са првим зврндовом или ветропиром који наиђе. Ово звучи конзервативно да не кажем реакционарно и утолико је чудније што је то написао највећи мислилац револуције. Био је модеран, али његов модернизам није био без обала.
Шта данас рећи о онима који су напустили и заборавили Србију и Косово не могавши да одоле чарима Штефана Филеа, Кети Ештон, Пола Рикера, Андреаса Шокенхофа и светлостима Брисела. Како ту бити модеран и широк? Исти ти потом су од ЕУ одбачени и јавно су признали свој нацији да су били заведени, остављени и „преварени“, како би то отворено рекао премијер Ивица Дачић. Треба ли нација да им опрости или да са великим правом окриви себе што је допустила да је такви уопште воде и што им је поклонила било какво поверење? Проблем је утолико тежи што они не траже никакав опроштај. О томе да онај ко је допустио да буде око Косова преварен, а водио је државу, мора бар да поднесе оставку, нема ни говора. Да не би било дилеме о чему је реч, они отворено признају да је то што су чинили било штетно по Србију и да ће они потпуно свесни тога, уколико им Брисел не да обећано зелено семафор светло, престати да наносе зло Србији. Јер, ако су чинили нешто што је добро, што би онда престајали? Коме је то претња: ЕУ или нама које нису могли да преваре, нити су преварили? Да ли је неко одиста толико ограничен да мисли да ће данашње претње упућене из званичног Београда некога у Вашингтону или Бриселу уплашити и поколебати или тако само сами зидају још један степеник на бескрајном степеништу нашег самопонижења под геслом „Косово за семафор“.
Како то да неће да чују новог српског амбасадора у Лондону Огњена Прибићевића који са сладострасним мазохизмом бескрајно понавља да „смо ми толико мали“. Како се не сете Бориса Тадића који је на специјалној конференцији за новинаре, славодобитно саопштавајући да је уловљен генерал Ратко Младић, што је био услов свих услова за ЕУ, упозоравајуће поручио онима у Бриселу да смо ми учинили све што се од нас тражи и да их сада само гледамо и чекамо да ураде оно што су обећали? Што се неко не присети шта је све после тога дошло на дневни ред?
Има ли икога нормалног у Србији ко не зна шта ће све бити услов за неки неизвестан условни датум или „зелено светло“ и шта ће све морати да се уради на тој стрмоглавој странпутици? Зар је могуће да нико на власти не види да се тражи потпуна интернационализација „војвођанског питања“, да се у „парламента Косова“ доноси некаква резолуција о заштити права Албанаца на југу Србије. Како српски медији и политичари неће да разумеју покушај наранџасте револуције у БиХ и рушење Дејтонског споразума и Републике Српске. (Обавезно прочитати текст Зорана Цветановића „Босанско пролеће” у овом броју „Печата“). Уз паролу „Бебе уједињују БиХ“ Гаврило Принцип постаје терориста Осама Бин Ладен, а „Млада Босна“ Ал каида, а све то подржавају из иностранства плаћене невладине организације у Новом Саду и Београду, док се у Бањој Луци несметано рекламирају и продају новине које славе усташке зликовце. (Прочитати текст Ратка Дмитровића „Магнетизам црне хрватске униформе“ у овом броју „Печата“).
Да ли је могуће то не знати и не видети или то медији и власт у Србији неће да виде!
Најдаље је у одбрани евроунијских чиновника отишао Владимир Тодорић из ДС-а тврдећи да је збрка око датума и зеленог светла настала због оскудног знања енглеског језика српског премијера, па се много тога изгубило у преводу. Дачић је добро разумео шта мора да уради, али није разумео да ће за то што уради за Србију добити само даља понижења које он види као велике победе. Поука је да би српске власти требало озбиљно да приону на учење енглеског језика да Србија не би страдала. Није то нимало лак задатак за министре који раздирани између апса, концерата, забаве, давања по пет телевизијских изјава, маникира, педикира, фризера, реформисања, европских закона, путовања и прављења нових агенција немају кад ни да завире у неке податке, анализе и документе. А и што би када, примера ради, курс динара зависи од изјава функционера ММФ-а и Фискалног савета, а не од „Народне банке Србије“ која не прави разлику између психологије и економије.
Не знамо још какве ће све последице изазвати изјава Лу Брефора, шефа Канцеларије „Светске банке“ у Београду, који је био шокиран када је чуо да Срби иду на летовање. Шта њега ког врага брига да ли ми идемо или не идемо на летовање? И шта нас брига какве ће он све закључке из тога извући. Намерава ли да распише потернице за Србима који летују и забрани им да летују или ће их све пријавити Интерполу или директору Пореске управе Србије Ивану Симичу, унајмљеном страном држављанину, а онда ће све ићи чак до оног Дежера, а преко њега све до оног Ромпеја.
Када је већ реч о пријављивању били смо сви сведоци својеврсног часа анатомије претходног режима и данашњег шефа жутог картела Драгана Ђиласа од стране власника „Пинка“ Жељка Митровића. Између осталог реч је о једном од највећих државних предузећа „Телекому“ и штетама по буџет израженим у десетинама милиона евра. Дешава ли се шта у вези с тим или ће сва јавна пажња и даље бити концентрисана на пет-шест већ дежурних тајкуна док ће већина других бити „испод радара“. Јер у Србији се, када је реч о претходном режиму, радило о систематској и планској пљачки народа и државе чије последице ни после годину дана борбе против корупције нису сагледиве. Можда ту несагледивост можемо захвалити припадницима бившег режима који су остали на власти. При том се не може превидети чињеница да су бројни подаци о трговини вештачким ђубривом и злоупотреби и пљачки робних резерви били и јавно обелодањивани, па тако и доступни јавном тужиоцу који је обавезан да нешто предузме када до њега дође први јавни глас о почињеним кривичним делима.
Било како било ради се о планираном онеспособљавању државе за нормалан живот, што је далеко већи злочин од крађа и пљачки.
Брине ли кога што смо постали по мапама ЦИА-е, а поводом случаја Едварда Сноудона (прочитати текст Биљане Ђоровић „Сноудон против полиције мисли“ у овом броју наше новине) права земља сарадник коју не морају да прислушкују и чији Интернет не контролишу јер им српски политичари, државни функционери и данашњи шефови посланичких група редовно, дневно и недељно, подносе исцрпне извештаје о чему се свако може информисати из „Викиликсових“ тајних депеша из Београда. Зар смо толико престали да будемо држава и да ли нам је стварно државна стратегија „да будемо толико мали“ да се нико и не обазире на нас.
Нема ниједне прилике која се неће искористити за сламање борбеног духа овог народа. Годишњица Кумановског споразума је по стоти пут проглашена капитулацијом, мада је реч о техничком споразуму о примени услова прекида рата којим се гарантује мир, територијална неповредивост државне територије и повлачи готово нетакнута војна и оружана сила.
Све у свему, поред једне једине проглашавана је и „друга“ и „трећа Србија“, а сада се у Бриселу појавила и „Семафор Србија“.
Из те понижавајуће каљуге српски народ ће се сигурно извући и његова већина и данас, без обзира на све муке и патње, не обитава у њој. То је утолико лакше када постоје светли путокази.
Није нимало случајно „Горски вијенац“ често памћен наизуст у српском народу, присутан и прихваћен као „Пето Јеванђеље“, каже Митрополит Амфилохије. У својој свести лако налазимо потврду да је митрополитово запажање тачно, јер нам је искуство одавно и заувек у срце и памет утиснуло речи овог спева, највећег и најзначајнијег на српском језику, као речи у које се верује истом дубином и једноставношћу којом се верује богонадахнутим јевенђељима. Као што се свете књиге о Христовом страдању сматрају у целости истинитим, тако је „Горски вијенац“ као спев о херојству и страдању реч која за нас сија једнако великом снагом и надахнућем божанске убедљивости.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *