55. Бијенале у Венецији – Велики излог наше озлојеђене и узнемирене планете

Снага и чаролија давно установљеног обрасца Венецијанске смотре, којом се (према традицији дужој од пола века) уметнички свет са свих континената позива на окупљање, и ове године, са 88 националних павиљона и богатом интернационалном изложбом на којој излаже више од 150 уметника из 38 држава, и даље не бледи

Венецијанско бијенале добро подноси „терет“ својих 120 година и, слично Доријану Греју, никада не стари. Ова престижна смотра савремене уметности је и на свом 55. састанку са љубитељима уметности, припремила бројна изненађења која публику очекују не само у званичном седишту Бијенала (Арсенал и Ђардини), већ и на бројним пратећим догађајима (око педесетак): изложбама, перформансима и инсталацијама, разбацаним по граду и залеђу лагуне, на копну и мору. Знатижељном посетиоцу се, већ на први поглед, чини да снага новине и чаролија давно установљеног обрасца „Венецијанског бијенала“, којим се уметнички свет са свих страна света позива на окупљање – ове године, са 88 националних павиљона и богатом интернационалном изложбом на којој излаже више од 150 уметника из 38 држава, повереној уметничком директору Бијенала Масимилијану Ђонију (1973) – не бледи. То примећујемо одмах по доласку у Венецију.

НА ПУТУ ДО БИЈЕНАЛА
Док се вапоретом (моторном барком) возимо ка Бијеналу, откривамо да су бројне палате на каналу Гранде оденуле ново „бијеналско“ рухо. На тераси палате у византијском стилу Малипјеро Барнабо, уочавамо необичну коцку од плексигласа у којој је позната манекенка и глумица Мила Јововић, „упослена“ у занимљивој „живој“ инсталацији „Савршена будућност“, у режији уметнице Таре Сабкоф. У провидном простору, Јововић се посветила онлајн куповини. Резултат – соба се постепено пуни кутијама пуним робе наручене електронским путем. Овом инсталацијом, очигледном метафором савременог потрошачког менталитета, односно неодољиве жеље за нагомилавањем потребних и непотребних ствари, ауторка Сабкоф је желела да „антиципира оно што може бити будућност, питајући се где ћемо завршити ако овако наставимо“.
Током путовања очекује нас још једно изненађење. Каналом Гранде плови необична, бела гондола (венецијанске гондоле су црне) с гондолијером обученим у црно и уснулом путницом. „Успавана лепотица“ је хрватска мултимедијална уметница Ката Мијатовић, која се, иако по образовању правник, посветила уметности, годинама се бавећи сновима и несвесним. Приликом отварања хрватског павиљона – са пројектом „Између неба и земље“, који представља „мапирање занемарене несвесне димензије стварности“ – видео снимак овог перформанса, названог „Несвесно Канал Гранде“, пројектован је на улазу у салу „Тицијан“ на венецијанским Затерама.
Док наш бродић напушта Трг Светог Марка, још издалека, примећујемо да је на рту острвца Свети Ђорђе, поред истоимене цркве, уместо симбола прошлог Бијенала „Дечака са жабом“, америчког уметника Чарлса Реја, постављен нови „заштитни знак“: пластична (надувана) скулптура Марка Квина, једног од најзначајнијих представника уметничке генерације Јанг бритиш артистс. Импозантна статуа „Дах“, светло љубичасте боје и висока 11 метара, представља фокомеличну жену (уметников модел је Алисон Лапер, симбол параолимпијских игара одржаних у Лондону 2012. године) у поодмаклом стадију трудноће. Са овом скулптуром лутком, Квин уводи нови прототип женског херојства у којем љубав, материнство и животна способност достижу непредвидљиве форме и неочекиване врхунце.
[restrictedarea]

У ЗНАКУ ЈУНГОВЕ „ЦРВЕНЕ КЊИГЕ“ Централна изложба, коју је најмлађи кустос у историји Бијенала назвао „Енциклопедијска палата“, инспирисана је пројектом Американца италијанског порекла Марина Ауритија, који је 1955, са својим визионарским и утопистичким пројектом Енциклопедијске палате, у имагинарни музеј – палату од 136 спратова са седиштем у Вашингтону – желео да смести све проналаске (од точка до сателита) и све знање света. Неостварену замисао самоуког уметника, сада Ђони, призивајући Ауритијеву фантазију, смешта у своју „Палату“ (која се протеже између Арсенала и Ђардина) са скоро 4.500 уметничких остварења, од малених слика до великих инсталација. Ђони објашњава да се његов избор Ауритијеве, нереализоване, Енциклопедијске палате управо налази у неуспеху, али да уложени напор, односно његова идеја да репродукује какофонију свог времена, представља успех. На изложби, коју карактерише понављање (понављањем знакова, предмета, видео инсталација, уметници евоцирају теме бинома уметност-лудило), „поглед посетиоца треба да буде потпуно савладан подстицајима који ће га пратити почев од Црвене Јунгове књиге и афричке маске са затвореним очима из колекције Андре Бретона, које физички отварају правац пута у Арсеналу, све до Ђардина са свим сугестијама и могућностима нових медија. Мој сан је да се од свих тих сугестија роди чистија идеја уметности“ поручује Ђони, који је своју богату професионалну каријеру започео пре десет година, управо на „Венецијанском бијеналу“ где је приредио секцију „Зона“, да би се потом отиснуо у свет.
Поред савремених уметника, у овом својеврсном простору, који као да призива Wunderkammer, заступљени су радови и оних који припадају прошлом, чак и XIX веку. Сложена мешавина, коју Ђони, у утопији бескрајног музеја, предлаже посетиоцима изложбе, подразумева сусрете са радовима уметничких звезда попут Синди Шерман, Стива Мек Квина, Ричарда Сере и остварењима уметника дилетаната, као што је уосталом и Јунгова „Црвена књига“ (Liber novus са црвеним корицама), манускрипт на којој је отац аналитичке психологије у тајности радио од 1913. до 1930. (књига је први пут објављена 2009), употпунивши је илустрацијама. Велики простор у „палати“, резервисан за „аутсајдере“, уметнички директор објашњава потребом да се „ексцентричним, изолованим личностима омогући да ојачају и окрепе сопствену инспирацију“.

Политичка коректност
Генералну опаску Пјерлуиђија Панце, критичара листа „Коријере дела сера“, који је, уочи вернисажа, навео да је „савремена уметност изабрала да понесе заставу глобализације, аполидног универзума и политичке коректности“, у погледу уметника који представљају државе учеснице, можда најбоље илуструје избор уметника у француском и немачком павиљону (Немачка и Француска су за ову прилику, у част прославе историјског споразума о пријатељству, замениле павиљоне). У немачком изложбеном простору, у атмосфери супер политичке коректности, од пет уметника, само један је Немац, остала четири су странци, међу којима је, са 886 дрвених хоклица, најрепрезентативнији кинески уметник Ај Вејвеј, уместо кога се на отварању појавила његова мајка (док је он остао „блокиран“ у домовини). И Французи су се представили са радовима уметника албанског порекла Анрија Салеа: у огромној сали монументални видео, са рукама пијаниста, као протагонистима, које изводе Равелов концерт за клавир (леву руку) и оркестар. Све веома интензивно и лепо, иако помало пренаглашено.

ПАВИЉОН СРБИЈЕ И „НЕМА НИЧЕГА…“ Иако се већ првог дана вернисажа, у дневнику „Коријере дела сера“, могла прочитати констатација да национални павиљони нису више у стању да изразе могући или претпостављени експресивни идентитет земаља учесница, а „Фајненшел тајмс“ се потрудио да учешће националних павиљона прогласи очаравајућом „уметничко-забавном приредбом у лагуни“, у подне 30. маја, непосредно пред инаугурацију павиљона Србије, до Ђардина стижемо ношени ентузијазмом.
Уобичајена гужва на травњаку; киша је, срећом, одлучила да предахне. Мало разочарање када се на вратима нашег, некадашњег југословенског павиљона, (саграђеног тридесетих година прошлог века, по пројекту венецијанског архитекте Брена дел Ђудићеа) на којем, поред побочног натписа „Србија“, још увек стоји и централни натпис „Југославија“, поред одабраних уметника Милоша Томића (1976) и Владимира Перића (1962), појављује само комесар Маја Ћирић (историчар уметности и независни кустос) и амбасадор Србије у Италији, госпођа Ана Хрустановић, који се пригодним говорима обраћају присутнима. Из Министарства културе, међутим, нема никога. Можда, у том смислу, није небитно поменути да су, исте вечери, на свечаном отварању босанско-херцеговачког павиљона – који се после десет година поново појављује на Бијеналу, и то са представником из Републике Српске, младим уметником из Бања Луке Младеном Миљановићем (1981), у организацији Музеја савремене уметности Републике Српске (МСУРС) из Бањалуке – поред комесара БиХ павиљона Сарите Вујковић и директорке МСУРС Љиљане Лабовић, говорили министар цивилних послова БиХ Средоје Новић и министар просвете и културе РС Горан Мутабџија.
Изложба „Нема ничега између нас“ са којом се Србија представља на Бијеналу састоји се од видео радова Милоша Томића: три звучна перформанса „Музикални дневници“, „Музикалне честитке“ и „Мали професори музике“ (који се емитују на три одвојена плазма екрана), који, по речима комесара изложбе, производе звуке без идеолошке тежине, који, једноставно, само теку, и радова Владимира Перића сачињених од напуштених ствари којима уметник у својим инсталацијама даје ново значење: велика зидна инсталација, сачињена од 250 аутентичних гумених играчака, фигура Микија Мауса из 1968. године – артефакти из Перићевог „Музеја детињства“ које је он годинама сакупљао. Ту је и „Фото сафари“, инсталација коју чине футроле старих фотоапарата, асоцирајући на лик неке животиње. Насупрот „Мики Маусу“ налази се инсталација састављена од 4.000 жилета, а пажњу привлаче и два минијатурна старинска гоблена – једна мушка и једна женска особа, чија просторна дистанца изгледа сугерише да „нема ничега између нас“.
Цитирајући Исидору Секулић, која сматра да спољашњи изглед малог народа зависи од утисака и оцене великих народа, при чему се добронамерно и злонамерно великог народа, врло много огрешује о мали народ, Маја Ћирић је у каталогу изложбе написала да се наш павиљон представља са пројектом који нема намеру да искористи своју геополитичку позицију, већ одјекује као говор о тежњи ка слободи једног мањег света уметности. Непосредно након инаугурације, она је за наш лист изјавила: „Назив изложбе ‚Нема ничега између нас‘ резонантан је на много нивоа. Нема ничег између Србије и Југославије, иако је ова зграда некада била павиљон Југославије, нема ничег између услова продукције у неким другим великим земљама и наших. С друге стране, баш зато што делујемо свесни наших услова продукције, и један и други уметник представљају праксе које су апсолутно аутентичне. Милош Томић се појављује са видео радовима у којима акумулира ситуације, а Владимир Перић са асамблажима у којима акумулира предмете са бувљака. И један и други припадају различитим генерацијама шездесетих и седамдесетих година, па се, при том, поставља питање како делују те генерације. Мислим да у свим амбивалентностима између игре која има правила и играња које нема правила, игрању са детињством и игри зрелог доба, много тога долази до изражаја. То су ти непредвидљиви односи које смо успоставили са изложбом и на које, чини ми се, публика добро реагује. Овде се не ради о завођењу западног погледа и тражењу егзотичног у Србији, као политички турбулентног региона, већ се покушавају да пронађу универзалне карактеристике у свакодневици које би, можда, биле заједнички именитељ за све људе на свету“. Затим је истакла да, иако је павиљон припреман у минималним условима продукције и да је инаугурација протекла без присуства представника из Министарства културе (уз опаску да је у суседном аустријском павиљону, на отварању био присутан и председник државе), радост живљења доминира и код једног и другог уметника. На крају је поручила да би наш павиљон у Венецији требало чувати као непроцењиво благо, што подразумева и редовно санирање.
Питамо и уметника Томића о његовим импресијама: „Пријатно сам узбуђен. У последњем тренутку, ипак смо успели све да припремимо, иако уз неке мале техничке омашке. До сада је већ много људи посетило павиљон. То су били већином људи из иностранства заинтересовани за наше учешће на изложбама и радионицама. То охрабрење је потребно, лепо је, да тако кажем, добити ветар у леђа. Доста смо се нервирали ових последњих месеци. Ја сам, на срећу имао своју малу групу, радили смо без контакта са Министарством и без пуно контаката са Музејем савремене уметности. У екипи је било десетак људи, све моји другари. Перић је такође мој добар другар. Ми смо се добро сложили иако његови предмети и инсталације траже другу врсту пажње, изазивају неку другу врсту асоцијација од мојих филмова. Са техничке стране, мени је био потребан мрак, а њему светло. Волео бих и да сам имао велику пројекцију, веће телевизоре, али све то сада није важно. Заборавили смо све то, баш ми је лепо. У сваком случају, видећемо. Можда се отворе неке лепе ствари за нас. Пуни смо визит-карата и позива да се јавимо. Сад би требало да почнемо да пишемо ‘љубавна’ писма у циљу даљег излагања на међународној сцени“, каже наш представник на Бијеналу.

ПАВИЉОНИ БИВШИХ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ РЕПУБЛИКА На Бијеналу уметности у Венецији, први пут, присутне су све бивше југословенске републике, а национални павиљон (без звездице) има и Косово, које су организатори изложбе навели као једну од 10 земаља које се први пут појављују на Бијеналу. Косовски павиљон у простору Арсенала, у којем се представио Петрит Халилај, отворен је већ првог дана вернисажа, а предвече истог дана и хрватски. Поред Србије, 30. маја званично су отворени и павиљони Словеније, Црне Горе и Босне и Херцеговине.
Инаугурација павиљона Босне и Херцеговине у палати Малипјеро, протекла је у свечаној и раздраганој атмосфери. Вишеструко награђивани уметник Младен Миљановић из Бањалуке представио се пројектом „Врт уживања“, ангажованим уметничким делом које тежи вишедимензионалној историјској перспективи, са јаким конотацијама које залазе у социјално- политички, етички, економски и културни контекст источноевропског друштва. Носилац целокупног пројекта, који чине три узајамно повезане целине (мермерни триптих, видео рад и просторна инсталација), идеја је о необузданости индивидуалних жеља, индивидуалних истина колективног апсурда ововремене реалности, забележених на простору Босне. Ови концептуални носиоци материјализовани су као реминисценције на познато дело Хијеронимуса Боша „Врт земаљских уживања“. Мистичан, до данашњих дана нерастумачен, Бошов триптих је био почетни импулс Миљановићу за осмишљавање свог рада (у инсталацији је обједињено више од 100 мотива са надгробних плоча на подручју централног Балкана), реализованог техником гравираног цртежа на мермерној плочи, која је широко прихваћена у занатској реализацији надгробних споменика на простору Балкана.
У добро посећеном БиХ павиљону – можда и зато што је италијански недељник „Панорама“ овај павиљон издвојио, као један од десет (на првом месту), који се мора обавезно посетити – док су се званице гостиле на богатом коктелу, уметник Младен Миљановић је изводио напорни перформанс: држао је у рукама тешку, мермерну плочу налик надгробном споменику скоро један сат.
У палати Малипјеро, претходно је отворена изложба црногорског павиљона у којем се представила Ирена Лагатор Пејовић са пројектом „Мислити сликом“. Изложбу чине три ин ситу инсталације: „Изван коначности“, „Мислити сликом“ и „Ecce Mundi“, као и „Camera Imaginata. Средства за размјену моћи имагинације“, једина тродимензионална и опипљива.
У истом здању налази се и словеначки павиљон, односно словеначка Галерија А+А, у којем је Јасмина Цибиц, уметница која ради на релацији Љубљана-Лондон, изложила пројекат „За наше господарство и културу“: два филма снимљена на званичним државним локацијама које су доживеле низ трансформација у складу са променама национално-културних и политичких императива. Словеначки павиљон приредио је и веселу журку, која је, уз обилно точење изврсног словеначког вина, потрајала до касно у ноћ.
Последњег дана вернисажа отворен је павиљон Македоније, коју представља Елпида Хаџи-Василева. Уметница, која живи и ради у Великој Британији, публици се представила са инсталацијом Silentio pathologia, инсталацијом у којој размишља о последицама средњовековних епидемија куге и пореди их са савременим миграционим болестима. Занимљиво је да су четири пацова, учесници њеног пројекта, после пријаве покрета за заштиту животиња и интервенције надлежних органа, нестали са изложбе.

Нови павиљони: од Косова до Ватикана
После посете косовском павиљону у којем је уметник Халилај, који живи између родног места на Косову и Берлина, поставио инсталацију у којој транснационална егзистенција, као растућа реалност савременог живота, представља полазну тачку, упућујемо са ка павиљону Ватикана чијем отварању је посвећена изузетна медијска пажња. Попут Сент-Егзиперијеве руже, после дугог и бржљивог одабира уметника (учешће, најављено за прошло 54. Бијенале, у последњем тренутку је одложено) Света столица се у Арсеналу представила са амбициозним пројектом инспирисаним Генезом, чијих су првих 11 поглавља комесару Антонију Паолучију, директору Ватиканских музеја, послужили за идентификацију три тематске целине у пројекту названом In principio у којем Студио „Азуро“, чешки фотограф Јозеф Куделка и аустралијски уметник Лоренс Керол одговарају на задату тему. У сали са видео инсталацијама Студија „Азуро“ посетиоци се најдуже задржавају, можда и зато што додиром руке или ноге (пројекције на поду) почињу комуникацију са сликом: глувонеми гестовима причају њихове животне историје, а затвореници се приближавају, спремни за исповест.
На Бијеналу се први пут појављује и Тувалу, најмања држава учесница (минијатурно острво на јужном Пацифику), која се представила пројектом „У име цивилизације“ у индустријском предграђу Венеције, Маргери. Инсталација висока шест метара, пумпа за вађење петролеја на чијем се врху налази бик, симбол Волстрита, обешен је за реп, а са друге стране, корњача у очекивању неизбежног краја. Намера уметника Винсента Хуанга је да на елоквентан начин представи јак ефекат светске индустријализације и економске моћи на амбијент, проблем који се не односи само на ову острвску државу, која ризикује нестанак због подизања нивоа мора, већ читаво друштво, одговорно за пасивност пред надолазећом катастрофом. Уметник објашњава да „невини пингвини са Тувалуа умиру због трагичне ситуације проузроковане климатским променама. Кроз мој рад покушавам да стимулишем озбиљну анализу технолошког прогреса, односно како исти може да проузрокује амбијенталну кризу и страшне природне катастрофе“, поручује Хуанг.
Павиљон Анголе, која се такође први пут појављује на Бијеналу, награђен је Златним лавом. Инсталацију, посвећену главном граду ове афричке земље, насловљену „Луанда, енциклопедијски гард“, чине 23 велика постера, са којима посетиоци могу да комуницирају стварајући сопствене енциклопедије. Изложба, постављена у палати Чини представља изузетан простор за овај експеримент: на зидовима слике великих тосканских уметника (између осталих, Оркање, Липија, Беата Анђелика, Гирландаја, Пјера дела Франческа, Ђота, Ботичелија и Понторма) изврсна су „подлога“ за серију фотографија „Found not taken“ уметника Edsona Chagasa (1977), које причају о „напуштеним предметима смештеним у нову стварност престонице“. Проглашење павиљона Анголе за најбољи, стога, и није представљало превелико изненађење: јер, имајући у виду ово 55. енциклопедијско Бијенале, по жељи главног кустоса Ђонија, управо слави град, урбани простор метрополе са свим својим контрадикцијама и контрастима, пројекат афричког уметника, као идеална лабораторија уметности, успео је да без наметања афричке реалности успостави једну врсту суживота са ремек- делима италијанске уметности.

НОВАЦ, НЕЗАОБИЛАЗНА ТЕМА Једна од тема која је заокупила пажњу уметника био је и новац. Док се у британском павиљону води борба против богатства, што се види и на карактеристичном муралу где озлојеђени Вилијам Морис, енглески уметник и велики противник индустријализације, који је живео у XIX веку, устаје из мртвих и граби „Луну“, огромну јахту руског магната Романа Абрамовича и баца је на дно мора (можда су огорчени демонстранти који ових дана протестују против укотвљења јахти у градском делу Венеције, инспирисани овим павиљоном), у павиљону Русије са галерије пљуште златни новчићи. Због тога се (искључиво) посетитељкама на улазу дају кишобрани да би се заштитиле од кише кованог новца, елемента инсталације Вадима Захарова, базираној на старогрчком миту о Данаји коју је Зевс оплодио трансформишући се у златну кишу.
History zero, филм од три епизоде, аутора Stefanosa Tsivopoulosa, који се може погледати у грчком павиљону, поставља вечно питање о улози новца у људским односима уз помоћ искустава три, међусобно различита лика. Иако филм на Бијенале долази у критичном тренутку за Грчку, уметник кулминацију кризе види као могућност за интерпретацију алтернативне визије будућности посматрајући везу са новцем на поетичан начин и, као одговор на кризу, предлаже поновну афирмацију солидарности, сарадње и подељене одговорности. Огорчен и љут, можда чак више на грчке политичаре, него на Немце, Tsivopoulos истиче да је раније у Европи владао принцип солидарности, богати су помагали сиромашнима. „Сада то више није случај и то ме заиста забрињава. Данас изгледа да Немачка диктира правила игре, а то је против принципа Европске уније, који нису само израз новчане моћи. Грчка пословица каже: „Препознаћеш твог пријатеља када му буде дата моћ.“ Мада је председник Бијенала Паоло Барата на отварању поручио да ће венецијанска изложба бити антидепресивна и да ће својом енергијом убризгати поверење, Грчки павиљон, ипак, напуштамо са извесном зебњом.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Snežana nije bila na 55 Bijenalu u Veneciji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *