Почетна / Интервју / Алесандро ди Мео /писац и документариста/: У мисији последње наде

Алесандро ди Мео /писац и документариста/: У мисији последње наде

Разговарала Невенка Стојчевић

„Оно што ме фасцинира код Срба, то је да се овај народ, ма колико да је поражен у рату, никада није ‚савио’ пред непријатељем. Јер, то зрно поноса увек постоји у Србима, то је, напросто, метафора овога народа, због чега сам одушевљен Србима и заљубљен у њих и у Србију“

Италијан Алесандро ди Мео је пријатељ Срба, човек у мисији последње наде за судбину и живот наших косовских страдалника. На директан и неопозив начин он изговара и понавља за Србе изузетно важну, а прећутану истину. Ди Мео, наиме, у сарадњи са издавачком кућом „Пешић и синови“ ради на остваривању српске националне идеје, вредно бележећи хронику – историјске чињенице везане за свете косовске приче, такође и снимајући документарне филмове који ће остати непобитно сведочанство о величини трагедије једног народа прогнаног са свог вековног огњишта. Недавно је у Београду промовисао своју најновију књигу „Урлик са Косова“, што је био непосредан повод за наш разговор са аутором.

Откуд Ваше интересовање за проблеме Срба са Косова и Метохије? Посебно за бављење њиховом судбином у контексту бруталне агресије НАТО-а на СРЈ, у којој је учествовала и ваша земља – Италија?
Догодило се да нисам био истомишљеник оних Италијана који немају никакав отклон од учешћа своје земље у ратовима НАТО алијансе. Напротив, био сам један од оних који су исказали велики бес због војне интервенције на СРЈ 1999. године. Нисам могао да верујем да један рат може да буде хуманитаран рат, као што су говорили, али сам могао да замислим сав тај ужас и трагедију који су једну земљу и њен народ снашли после тог рата. Зато сам се веома брзо прикључио волонтерској организацији „Мост за…“ („Ponte per…“) која је желела да се посвети проблемима тих обичних, малих људи на Косову који су били препуштени сами себи. Са делегацијом ове организације сам током бомбардовања дошао у Србију. Донели смо помоћ, али пре свега солидарност и пријатељство са пострадалим народом. Најпре смо успоставили контакте са болницама у Београду, а потом сарадњу са Црвеним крстом Србије у Краљеву, где је било највише прогнаних са Косова и избегличких кампова. Тек ту смо се уверили у величину трагедије и схватили да смо урадили праву ствар.

Да ли Вам је одмах постало јасно да се над Србијом није надвио никакав „Милосрдни анђео“, већ да је у питању брутална агресија са неба?
Ми смо, наравно, схватили да се ради о агресији, и до данас је тако зовемо, јер ту није било рата. Рат се води између две стране, а овде је рат водио само један, Велики брат. Кроз године нашег боравка међу Србима и на терену, ми смо се уверили да Срби нису ти дивљи варвари како су представљени у медијима на Западу, и у Италији такође, и то смо видели на лицу места. Проучавајући српску историју, која ме веома заинтересовала, схватио сам да Срби никада нису били агресори, него су водили искључиво ратове у одбрану своје земље. Тако сам ушао у душу српског народа и схватио да је он пролио много крви за одбрану отаџбине. Видео сам да је тако било и у Другом светском рату, јер сам посетио Крагујевац, па се, по свему судећи, историја понавља. Оно што ме највише фасцинира код Срба, то је да се овај народ, ма колико да је поражен у рату, никада није „савио“ пред непријатељем. Јер, то зрно поноса увек постоји у Србима, то је, напросто, метафора овога народа, због чега сам одушевљен Србима и заљубљен у њих и Србију.

ЖИВОТ И ДЕЛО

Алесандро ди Мео је рођен у Риму 1959. године, где је дипломирао архитектуру. Почетком деведесетих година одлази у Африку, где се упознаје са реалношћу маргинализованих и сиромашних људи Мауританије и Замбије, а марта 1999, са почетком бомбардовања, придружио се као добровољац Националном комитету удружења „Мост за…“, који се бави последицама „хуманитарних“ ратова на цивилном становништву.
У знак солидарности са српским избеглицама са Косова и Метохије иницирао је прикупљање средстава за набавку опреме за педијатријска одељења болнице „Мајка и дете“ у Београду, лекове и робу за Црвени крст у Краљеву, за лечење српске деце оболеле од тешких болести у Италији.
Организовао је различите радне кампове у летњим и зимским сиротиштима у Београду, излете и гостопримство деци из избегличких породица у Италији, као подршку материјално угроженима од 1999. до данас у десетинама и десетинама породица у Србији и на Косову и Метохији, у сарадњи са Црвеним крстом Краљева, Центром за социјални рад у Краљеву, са монасима у манастиру Дечани и Драганац.
Ради на својој докторској студији „Култура и теорија“ на Филозофском факултету Универзитета у Риму „Тор Вергата“, паралелно са студијом цркава и манастира на Косову и Метохији.

[restrictedarea]

Ви сте ових дана у Краљеву имали и промоцију најновије књиге са ратним причама косовских прогнаника! Срели сте и – да тако то именујемо – јунаке своје књиге. Какав је однос који сте са њима успоставили?
Врло сам срећан због пријатељства које сам успоставио са тим људима. Они све чине да се у Краљеву осећам као истински херој, али херој нисам ја него они. А заслугу за мало добра које чинимо за те сјајне људе не приписујем само себи, него целој организацији „Мост за…“ чији назив асоцира на варварско рушење бројних мостова по Србији током 78 дана бесомучног бомбардовања и цивилних објеката. За мене је фундаментална ствар што се солидарност успоставља међу народима који су, у суштини, сви исти, али имају неке специфичне разлике које их управо чине јединственим и привлачним за друге културе. То што се догодило Србима, али и Албанцима који то још не схватају или не желе да схвате, сматрам једном ужасном неправдом.
Да ли је Италијанима коначно јасно шта је циљ Новог светског поретка, и да после слома Шпаније, Португалије, Грчке и Кипра катастрофа вреба и друге државе старе Европе уједињене у нову Унију?
Нажалост, нисам баш убеђен да већина Италијана у потпуности схвата шта се то догађа свету на глобалном плану. Изгледа да нису ни заинтересовани за процесе који се догађају свуда око њих, и тако ће бити све док мечка не заигра и пред њиховим вратима. Другим речима, док на крају радног месеца не остану без плата, док не буду имали средстава да школују своју децу. Све док се то догађа некоме „трећем“, то и није једноставно да се схвати. Зато је и много лакше поверовати у све оно што сервирају медији, и прихватити оно што пласира пропаганда уместо да човек размишља властитом главом. Сећам се да је када је почело бомбардовање Србије многим мојим сународницима било лакше да седе у фотељама и из удобне позиције посматрају шта се догађа Србима, него да изађу и протестују против ничим изазване агресије на један народ.

Да ли су Срби још увек сатанизовани у очима италијанске јавности или су Италијани, ипак, увидели да се ради о замени теза, да су истина и лаж замениле места у пропагандном рату?
Многи Италијани су долазили у Србију искључиво с намером да овде направе посао. Наравно да то није лоше, јер иза тога свакако стоје племените идеје. Али сада видим да су многи од њих почели да се интересују за Србију и на неки други начин, мада нису били са нама када су овде падале бомбе. Приметио сам да међу заинтересованима има и представника Католичке цркве, али се питам како ће се њихов ангажман овде завршити! Због чега су и они сада овде!

Са становишта чињенице да су Италијани као католици велики верници, и да смо сви хришћани, то је сасвим у реду. Али, откуд током рата толико неразумевање за страдање православних Срба и невероватна наклоност муслиманима?
Морам, нажалост, да вас подсетим на Јасеновац који је током Другог светског рата био под палицом Католичке цркве. Рат између религија је одувек активан, и даље се наставља. С тим у вези, приметио сам једну фасцинантну ствар за мене, а то је да у православним манастирима на Косову и по целој Србији свештена лица никога не призивају да дођу. Све је ствар личног избора и воље. Али, сваког ко дође свештена лица примају са радошћу. Ако бих, на пример, са Дечанима упоредио нашу највећу цркву Светог Петра, која је монументално сведочанство католичанства, неминовно бих морао да утврдим велику разлику између те две светиње. Ако човек уђе у Дечане, он осети неку топлину у души, осећа се „својим“, доживљава себе и као личност, а не хладно и отуђено као у цркви Светог Петра.

Многи до данас верују да је пројектант Дечана Вито Чучо(ло) био Италијан , али је утврђено да је он, заправо, Вито Которанин. Међутим, неспорно је да Дечане опасане жицом данас чувају италијански војници!
Када сам био у Дечанима, манастирски монаси су ми дали једну споменицу под датумом из 1944. године, на којој је исписана једна порука од италијанских војника из Другог светског рата који су, као и данас, отишли да воде рат против Србије, а онда су се нашли у позицији да бране манастир Дечане. Стицајем околности, добро познајем госпођу Добрилу у Пећкој патријаршији, и она ми је причала да су јој италијански војници током овог рата помагали у свим радовима око манастира, а недељом, без оружја, присуствовали светој Литургији. Међутим, они су само војници који слушају наређења, и да им неко сада нареди да бомбардују манастир они би то морали да ураде.

Интересује ме да ли Ваш народ разуме трагичан однос Срба и Хрвата у Другом светском рату?
Пра свега требало би рећи да је папа Војтила 1992. године дошао у Загреб и беатификовао Алојзија Степинца. Дакле, једног од највећих криваца за Јасеновац, и злочинца, прогласио је свецем. И како сад да хиљадама и хиљадама људи који сваке недеље долазе у ватикански Сан Пјетро да слушају папу објасните о чему се ту ради? Истину је најтеже објаснити. С друге стране, постоји у Италији један писац књиге о Међугорју која се стално излаже у првим редовима књижарских излога, која се продаје и чита, а аутор наставља да пише нове књиге о овом „светом месту“. А када би, на пример, неко Италијанима понудио књигу о Јасеновцу, сигуран сам да би она остала негде забачена и да би тешко нашла своје читаоце.

Недавно је Мила Михаиловић, Српкиња која живи и ради у Риму, објавила књигу са тајним документима из италијанских војних архива о ужасним усташким злочинима над италијанским војницима у Другом светском рату? Могу ли Италијани да опросте такве злочине?
Постоје многи документи који говоре да су усташе сарађивале са Италијанима током Другог светског рата. Међутим, у Италији се обележава и дан у којем су Италијани истерани из Далмације што је, наводно, наредио Тито. Дакле, сваке године се спомиње тај датум када су Италијани протерани са хрватске земље, мада нико не зна када је та земља била њихова, али, истине ради, морам да кажем да се при том никада не спомињу злочини италијанских фашиста.

Да ли, и како, италијанска јавност реагује на чињеницу да је већ 300 војника који су у саставу НАТО-а учествовали у агресији на СРЈ, оболело од малигних болести?
Тај аргумент је у Италији стално прекривен велом тајни и мистерије, а бројке оболелих су увек у зависности од извора који их саопштава. Као прво, сами војници који су се вратили из рата на Косову и Метохији о томе не желе ништа да говоре. Волео бих да знам, ако морамо нешто да урадимо за војнике који су оболели од изрученог осиромашеног уранијума, шта би онда требало да урадимо за људе који су остали да живе на том контаминираном подручју.

Ипак, италијански војници туже државу и захтевају велике одштетне захтеве. Хоће ли и после те чињенице о свему и даље да се ћути?
Мислим да је НАТО главни газда у целој тој причи и уопште немам илузију да било шта може да се дешава мимо његове команде. Значи, велико је питање колико ће информације које допру до јавности бити релевантне и тачне. Поред тога, Италијани имају једну лошу особину, а то је да их се не дотиче ништа што их лично није потресло. Зато нису масовније реаговали ни поводом бомбардовања СРЈ.

Шта мислите о званичној причи о броју жртава у Сребреници?
Сматрам да је Сребреница једно од „општих места“, односно сценарија, употребљених да се докаже геноцидност српског народа. Свакако, разумем бол људи чији су најдражи тамо сахрањени, али исто тако знам да је генерал Ратко Младић сребреничким муслиманима дао недељу дана да се повуку, док Насер Орић то није учинио, и он је у Хашком трибуналу ослобођен сваке одговорности за злочин, а Младић још чека пресуду која нам из искуства изгледа сасвим извесна. Не желим да будем судија, већ само покушавам да будем објективан, а као такав не могу да занемарим чињенице.

Шта доминира у Ваше четири написане књиге и исто толико снимљених филмова о Косову и Метохији?
После сваког повратка са Косова и Метохије, ја сам писао. Многе приче које сам забележио можда личе једне на друге јер су све судбине њихових главних ликова трагичне, али у суштини свака је различита зато што је свака породица имала своју трагичну сторију. И свака косовска прича је света! И заслужује да буде испричана! Када сам исписао већи број прича, схватио сам да би требало да их објединим у књизи и покажем је људима које занима истина, мада такве данас није лако наћи. Напросто сам то доживео као своју обавезу, јер пропаганда је толико снажна да би на сваки начин требало инсистирати на истини.

Јесте ли у том важном послу добили било какву подршку српских званичника?
Најискреније, то уопште нисам очекивао. Али не могу да не споменем сјајну сарадњу са госпођом Сандом Рашковић Ивић, која је била амбасадор Србије у Риму, и за чијег мандата сам уживао велику подршку, врата амбасаде су за мене увек била отворена. Међутим, увек када одем на Косово и Метохију, незаменљиву подршку и сарадњу имам са монасима српских манастира.
Да ли сте били у прилици да упознате и шиптарски народ који живи на „независном Косову“, да се суочите са његовим менталитетом и културом?
Да, то је такође народ који је много страдао, али тога није свестан. Заиста немам ништа против косовских Албанаца и жао је што и тај народ пати јер није слободан. Када је била проглашена прва декларација о независности, мање од половине Албанаца је изашло да гласа. Каква је то демократија, шта се ту догодило, и због чега? Мислио сам да ће најмање 80 одсто људи да изађе на гласање. Али, Косово је несумњиво једна нарко-мафијашка држава под патронатом НАТО-а и САД-а, и народ Косова то сигурно врло добро осећа.

Какав углед та шиптарска наркомафија ужива у Италији?
Италија је, нажалост, била прва земља која је признала независно Косово, и која је са амбасадом и конзулатом дошла на Косово. Пре бомбардовања само се причало о Ругови, као пацифисти, јер је он био употребљен у пропагандне сврхе, а после тога све се свело на причу о косовским мафијашима као што су Тачи и компанија. Какво они поштовање могу да имају самом чињеницом да су обукли лепа одела и ставили кравате? Једном је у моју канцеларију у Риму, где стоји велика фотографија манастира Студенице, дошао војник који је био на Косову. Он се одушевио и рекао ми да је био тамо, а онда ме питао како је могуће да Италија фаворизује мафијаше у односу на културу и духовност православних манастира. А бивши генерал НАТО-а Фабио Мини и даље пише против агресије. Али,нажалост, сви пишу после, као што је писала и Карла дел Понте када то више није имало никаквог значаја.

Можете ли Ви да замислите да неко из чиста мира одлучи да отцепи Сардинију, на пример , од Италије, и учини то без икакве одговорности?
Наравно да је то незамисливо. Али и италијански политичари би питали Великог брата шта да раде. Најгоре у свему томе је што никога не интересују муке народа, што Јелени са Косова нико и никада није одговорио где јој је нестао отац. Или, зашто се никада није вратио Анђелин брат? Дакле, држава није одговорила на питање нестанка људи, на питање вађења органа и немогућности повратка Срба на вековна огњишта. То је тај урлик, како сам назвао последњу књигу, који никада неће стићи до политичара јер они раде оно што им наређују „јаки“. И албански, и српски, а људи само желе да живе свој обични живот. Имам идеалистичко веровање да би најбоље решење за Косово било да Срби који су тамо остали могу слободно да живе, да деца могу да иду у школу и уче на свом матерњем језику, да аутобус који дође из Србије не буде каменован. Али, апсолутно је неприхватљиво седети за столом са Тачијем, а поготово преговарати с њим.

Србија – најмултиетничкија држава

„Када одем на Косово, читам албанске натписе који немају никакво значење, јер је оно садржано само у српском језику. И та чињеница говори у прилог историји коју сада силом прекрајају и фалсификују. Уверен сам да је сукоб између два народа вештачки изазван, а последице су такве каве су. И морам да приметим да је екс-Југославија била попут брода који тоне, и са којег су се сви мишеви разбежали. Остала је само Србија са свим проблемима бивше државе, која је и данас најмултиетничкија држава на Балкану.“ 

Метоси су аргумент пред светом

„Америка је знала да на Косову успоставља мафијашку државу. И сада се косовска мафија и интереси наркодилера са једне стране, супротстављају интересима гетоизираних Срба и огромног историјског и духовног наслеђа православних манастира који се сада проглашавају за албанске са друге стране. То ће ме највише заокупљати у будућности, јер спремам докторску тезу о манастирима Метохије који су пред светом најјачи аргумент о томе ко на овим просторима живи више од хиљаду година.“

И сам сам постао Србин

„Са толико сам Срба ородио да сам и сам постао Србин. Имам много деце у Србији коју сам усвојио, пуно посестрима и побратима. Међу њима имам и једну Новку чији се син разболео и чекао на пресађивање коштане сржи у Риму. Три године су били гости у мојој кући, и ја сам најсрећнији човек што је овај дечак излечен, што је израстао у дивног момка који данас са својом мајком живи у Краљеву.“

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Zeleo bih da gospodina italijana ispravim samo u jednom, ,,to nisu obicni mali ljudi sa KM to su veliki ljudi koji decenijama odolevaju jednoj agresiji poludivljih hordi i re svega nebrizi svoje sopstvene drzave. Ovo sada sta se desava ima samo jedan jedini naziv dobro poznat u srpskim izrazima.




    0



    0
  2. Kao Srbin koji zivi u Italiji i vec duze vreme prati Alesandrov humanitarni i propagandni rad osecam veliku zahvalnost prema Alesandru, pomesanu sa dozom stida sto se jedan stranac vise angazuje za nase zemljake na KIM od (vecine) nas samih.




    0



    0
  3. Hvala Vam gospodine di Meo!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *