Почетна / Документи / Одломци из Дневника: ОД ЛАЖИ ДО ИСТИНЕ

Одломци из Дневника: ОД ЛАЖИ ДО ИСТИНЕ

Пише Милован Данојлић

една мала издавачка кућа из Гренобла („Elya Editions“) објављује, овог пролећа, књигу Фабриса Гарнирона „Кад је Le Monde…“ Тачкице би се могле заменити речима „писао сасвим друкчије о бившој Југославији и положају Србије у њој.“ До пред крај осамдесетих, донде докле је та несрећна држава служила као тампон-зона према совјетском блоку, водећи париски лист је осуђивао реметиоце јединства у Титовој федерацији. Они су деловали онамо где су се, уз подршку окупатора, показали током Другог светског рата, што их је разоткривало и дисквалификовало. Почев од деведесетих, кад је јужнословенска република изгубила геостратешку важност, француски листови, а Le Monde више од других, мењају однос према том предмету. Негде је одлучено да се расклимана федерација пусти низ воду, и Срби се показују као главна препрека у остваривању те одлуке. Њихова жеља да и даље живе у једној држави, по Фабрису Гарнирону, није никакав грех, а управо је она изазвала мржњу у светским центрима моћи. Почела је дугогодишња кампања демонизације; они који су највише држали до Југославије, који се ни до данас нису ослободили те опсесије, проглашени су за разбијаче заједнице. На вука повика, да би лисице на миру појеле месо.
Као пажљиви читалац Le Monde-а, Фабрис Гарнирон се чуди. Како је могућно да се заклети (и уклети) Југословени преко ноћи претворе у гробаре државе, а они који су је упорно подривали постану борци за националну слободу, свети ратници у отпору србокомунизму? Усредсређен на свој омиљени лист, писац у први мах као да превиђа улогу Врховног Газде, у чијем је штабу решено да се држава растури. За том се одлуком повела целокупна западноевропска штампа; „угледни дневник“ је, стицајем околности, показао нешто јачи ступањ загрижености. Што се читалаштва тиче, лист је рачунао на кратко памћење купаца новина. Ко ће прелиставати некадашње комплете, ко ће ловити противречности и недоследности? А ето, нашао се један Фабрис Гарнирон, који није политолог, ни социолог, већ просветни радник настањен у париској области, по струци пијаниста, знатижељни пратилац догађања, који ставове листа процењује по мерилима интелектуалног поштења и елементарне логике. Није му било тешко да открије једностраност и борбену острвљеност у представљању југословенске трагедије, и да уочи отворено непријатељство према Србији. Пристрасност је ишла до расистичких испада, а свакојаке фиктивне конструкције (Гарнирон их назива бајкама) су предочаване као реално стање на терену. У такве фикције иду „апартхејд на Косову“, мултиетнички идеал Босне, као и „геноцид“ у Сребреници.

[restrictedarea] Закључак, изречен у другој половини ове обимне расправе, гласи: „Видели смо да се у позадини овог опредељења лишеног начелности оцртава политика Европе и Сједињених Држава усмерена против Србије. Међутим, независно од оданости коју лист негује према њима (ЕУ и САД) ту се осећа и један накнадни додатак који, кад је у питању бивша Југославија, повезује све противречности листа. Реч је о жилавом непријатељству што га лист гаји према Србима. Све што може шкодити њиховим интересима је добро, а оно што им може ићи наруку је лоше“.
То је, дакле, истина о листу који слови као извор поузданих информација и објективних судова.

*
Изгледи да Гарниронова расправа утиче на клишее усвојене у јавности су мали, заправо никакви. Годинама налазим, у књигама и у периодици, сличне, одмерене и истинољубиве приказе онога што се код нас догодило, али то не мења једном засвагда утврђен став званичника, ни неповољно расположење заведене јавности. У томе је, изгледа, један од парадокса демократског устројства. Изношење истине није забрањено, нити је формално онемогућено: оно је истиснуто са средишњег информацијског простора. Лаж и истина су доведене у равноправан положај, с тим што лаж ужива покровитељство власти, док за истином ваља трудољубиво трагати. Она се оглашава као опсесија морално преосетљивих појединаца, какав је, очигледно, пијаниста Гарнирон. (Музика је божанска уметност, њена аксиоматска претпоставка је хармонија небеских сфера, па самим тим и склад у говору и твору земаљаца). Лаж грми и кокодаче на сваком кораку; истина шапуће. Лаж је устоличена, док је истина остављена малотиражним листовима и племенитим чудацима. Припуштена на слабо осветљен део сцене, истина још и учвршћује лаж. Трпе је као настрану лудост, као данак што га демократски поредак плаћа праву на издвојено мишљење и лично схватање. Истина се трпи као нужно зло слободе и демократије. Поред ње се пролази као да не постоји: са наопаким схватањима се не расправља. Зна се шта би требало мислити о бомбардовању Србије, Ирака, Либије, Афганистана и Сирије. Лаж о тајном оружју Садама Хусеина одиграла је своју улогу, па се данас може и раскринкати, чиме се стичу корисни поени. Кад смо ми у питању, друкчија процена није допуштена. Ми смо мала и неважна земља; разбојници и бандити немају обичај да се извињавају слабијима од себе.
Демократско једноумље је суровије од тоталитарног насилништва. У њему суделују десница и левица, Црква и атеистичка интелигенција, чак и сатирични листови који, иначе, никог живог не зарезују. Поредак је јачи од појединаца који му се опиру, а, богме, и, од оних који га предводе.

*
Године 1993, док сам још мислио да вреди разговарати са званичницима, имао сам подужи сусрет са народним послаником Н.Н., чланом скупштинског Одбора задуженог за стање на нашем простору. Човек отворен, са умереним левичарским уверењима (да не речем млакоња, какви су готово сви француски социјалисти), замолио ме је да му изнесем своје виђење југословенских сукобљавања. Изручио сам преда њ богате залихе увређености, огорчења и згађености. Осетио је тежину неправде која се наноси једној малој, уз то франкофилској земљи. Напоменуо сам му да штета, коју Француска причињава Србији није мања од оне коју наноси сама себи. Климао је саосећајно главом, дајући на знање да је и сам незадовољан правцем који су узели односи између две земље, али је, из свега, испадало да на тај ток нико – ни он, нити когод око њега – не може деловати. Ствар је у рукама надмоћне зле силе, на европским земљама је да доливају уље на ватру, колико ко може и хоће. Постоје савезничке обавезе претежније од људских обзира и моралистичких мерила. На крају разговора дођох у положај да ја њега почнем тешити. Посаветовао ме је да се не обазирем превише на кампању коју воде средства обавештавања. Штампа је увек у нечијој служби. Турски султан се, својевремено, вајкао да му је најтеже уредити односе са француским новинама: никако да ухвати кога и колико треба платити. Султанову жалопојку је, у тренутку зле воље, навео сам Шарл де Гол…

*
Тоталитарци су гушили истину тако што су је прећуткивали. У либералној демократији она се оглашава из запећка, чиме званична лаж добија легитимитет преовлађујућег чиниоца. Пропаганда наших некадашњих управљача била је провидна, на махове смешна; подвале либералних медија уживају предности слободе изражавања. Лаж и истина су изједначене, и разменљиве. Век проводимо робујући вешто изведеним обманама. Истина ће доћи до гласа кад лаж пообавља своје текуће послове, односно кад живима више не буде потребна.
У сваком случају, истини се не жури: она је завештана вечности.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *