„МИЛОСРДНИ АНЂЕО“ ВОЛЕО ДЕЦУ (ДА УБИЈА)

Пише Златко Богатиновски

Рат у СР Југославији је трајао ужасних – 78 дана. Донедавно се мислило да је током агресије погинуло и 78 деце – за сваки дан „дејствовања“ убијено је и по једно дете. Онда су нови подаци демантовали ту тврдњу,  број је значајно већи – за сада је извесно да је смртно страдало 89 деце, али ни тај број можда није коначан

Постоји усред популарног парка Ташмајдан у Београду, где се уобичајено деца играју, један неугледан споменик. Споменик деци страдалој током вишемесечног НАТО бомбардовања СР Југославије. Тако некако пише на сивом камену. И – ништа више. Ниједног имена, презимена, године живота… Ничега. Врло хладан споменик. Подигнут је после НАТО бомбардовања за, како се тада рачунало, 78 страдалих малишана. Рат је у СР Југославији трајао ужасних – 78 дана. За сваки дан „убијања“ СР Југославије и Србије – убијено је по једно дете. Онда се, новим истраживањем дошло и до новог податка: броја смртно страдале деце је 89. За сада.
Поменути једва приметни „камен“, сваке године 24. марта, на годишњицу отпочињања НАТО бомбардовања посећује неко из Министарства рада и социјалне политике. Ниједан председник Србије или премијер Владе никада нису посетили овај споменик, а камоли заплакали због убијених малишана. Тако и нису могли да изговоре оно што је недавно рекао председник САД-а Барак Обама: „Данас су страдала дивна мала деца испред којих је био читав живот. Рођендани, матуре, венчања, родитељство…“ Испред наше деце страдале у НАТО агресији био је такође читав живот. И рођендани, и матуре, и прве љубави, и венчања, и родитељства…

СВЕ ЗА „ДЕМОКРАТИЈУ“ Као аксиом утеривања америчке демократије у државе широм света, после вијетнамских и ирачких, страдали су и афганистански, српски, либијски, сиријски малишани. За „демократију“, и децу убијају, зар не? Туђу, па и своју, на неки начин. САД су познате по најчешћим бесмисленим крвопролићима у којима се убијају обични људи, као и деца. Најновији, прошлогодишњи масакр у којем је убијено 20 малишана у основној школи у Њутауну, изазвао је и плач једног добитника „Нобелове награде за мир“, председника САД-а Барака Обаме. Тужно, и – цинично истовремено. Ниједан амерички председник није ни споменуо, а камоли заплакао због тамо негде милион убијених клинаца, „малих“ жртава „велике“ америчке политике. И вероватно никада неће.
Подсетимо и да је прво велико страдање деце као последице америчких ратовања забележено у Вијетнаму. По неким проценама, око три милиона становника ове слободарске земље је убијено, од тога чак 500.000 деце.
Онда се америчко планетарно дивљање мало смирило, да би у припреми за инвазију на Ирак биле уведене монструозне вишегодишње санкције, због којих је живот изгубило око пола милиона малих Ирачана. Какав је однос америчке администрације према убијању деце широм планете, најбоље је дефинисала „косовска кума“ Мадлен Олбрајт. Бивша „десна рука“ Била Клинтона је својевремено, у својству амбасадора САД-а у УН, за Си-Би-Ес телевизију коментарисала процену УНИЦЕФ-а да је због америчких санкција у Ираку умрло око пола милиона деце. На питање новинарке Си-Би-Еса:
„Да ли верујете да је цена наведених смрти пола милиона ирачке деце исплатива?“, мирно је одговорила: „Мислим да је то веома тежак избор, али мислим да је вредно, вредно је тога.“

[restrictedarea]

 

ЗА НЕЗАБОРАВ И ДОСТОЈАНСТВО Да ли треба подсећати како су убијана наша деца? Треба. Зато што се у Србији, нажалост, колективно, лако и брзо заборавља. Ако ћемо ми нашу децу жртве заборавити, зашто би их други памтили. А како да их памтимо без имена и презимена, барем? Па зар Србији није доста што се не рађају деца са новим именима, већ равнодушно одбија да се сећа рођених а убијених? Шта значи безлични, безимени споменик? Убијена деца имала су име и презиме, датум рођења, и до НАТО бомбардовања – месеце и године живота. НАТО им је одузео живот, а Србија, нажалост, остало поменуто. Овакав споменик какав гледамо данас и није споменик деци, него српском немару и аљкавости државних институција које би требало да се баве децом, па и њиховом смрћу.
Вратимо се и поменутом безименом споменику у београдском парку Ташмајдан. Пропуст који су направили они који су требало више да учине, надокнадио је један песник. Реч је о Бранимиру Б. Станојевићу који је данима обилазио Србију и сакупљао податке о жртвама „Милосрдног анђела“. Записивање дечјих имена и презимена је болело посебно. Као што су болеле и приче како су убијани. А убијани су широм СР Југославије српски, албански, муслимански и ромски „клинци и клинцезе“. Ове редове пишемо уверени да ова неостварена младост СР Југославије и Србије заслужује, ако не лепши споменик, онда макар још један мермерни камен поред постојећег, на којем ће бити уклесана имена и презимена, месеци и године живота. Да отргнемо од заборава нашу децу, а нама памћењем да вратимо достојанство.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Avatar

    Svaki trajan spomenik je SPOMENIK. Ali spomenik koji simboliše stradanje DECE, i na takvom mestu, morao bi biti mnogo monumentalniji i sa imenima stradalnika! Ako je “skroman” zbog NEMARNOSTI, onda je za svaku osudu! Američka rasistička patetika je opšte poznata, toliko “poznata” da tera normalne ljude da budu inertni i nezainteresovani za stradanja njihove dece. Pogotovo što su ta stradanja stvorili svojim “blagostanjem”! I to je njihov PROBLEM! Ali ubijati, bez razloga tudju decu, to se zove ZLOČIN za koji će te kad-tad ODGOVARATI! Istorija vas izgleda ne zanima? Potsetite se NA VREME!

  2. Avatar

    Обележје (споменик, по мом схватању, није) као да је постављено, по
    “добро, поставите га, кад већ хоћете” (., печат и потпис, нејасан).
    Фотографија говори о нама.
    Још горе (за мене) је, што ни за тачан број убијених и рањених, у бестијалној агресији НАТО, не маримо, па и не знамо.
    Обележје је, спомен нашег цинизма, ништа друкчији, од америчког.
    Зашто?
    Прво су припремљене лажи и ширене светом. У томе су учествовали
    и “наши”. Живи су здрави, не један “на положају”, око нас и пред
    нама. То су говорили неки.
    Ником, ништа!
    Док су авиони, крстареће ракете сејале смрт, убијана деца, сестре,
    браћа, родитељи, рођаци, …- цивили и под униформом одбарне, сви
    невини, било је међу нама, који су правдали, позивали да се не
    прекине. Било је и оних, који су наше, обележавали да се “боље”
    погађа. То су чинили неки.
    Ником, ништа!
    Већ 2001, Југославија (тадашња), затражила је и добила чланство
    у “Појединачном Партнерству за Мир”-НАТО (што је само за циничан
    корак “мање”, од пуног чланства у НАТО).
    Југославија (и Србија) одустала (свеједно да ли је “само” зауставила) је од тужбе против НАТО.
    Оба акта иѕвршили су не неки, већ знани (ако хоћемо да знамо),
    именом, презименом и звањем.
    Убијена деца, њих 89, преко 2.500 одраслих, рањени, којима ни број не знамо, разорено толико (наш зној, рад и новац) тим
    актима су претворени у “колатералну штету” и избрисани.
    Да ли грешим?
    Србољуб Савић
    П.С. На неколико пута написан конетар-помињање придруживања
    НАТО-у (“не баш”, а однос је на нивоу амбасадора !?),
    ниједан одјек-негација, коментар, питање,…

  3. Avatar

    Више личи да је ово споменик “Милосрдном анђелу” него убијеној деци.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *