Почетна / Култура / Видимо се сад, а видећемо се сутра

Видимо се сад, а видећемо се сутра

Пише: Бошко Ломовић

О језику роде ти појем, о језику телевизије мој роде…

Заседа републички парламент, радо и то гледам. „Ради се о предлогу новог закона…“ – извештава телевизијски новинар са седнице у Скупштини Србије. Не каже шта (му) се ради. А ако се не ради, онда је у питању. Па чух, после олује у Драгачеву, да је у питању значајна штета. Али не чух зашто је штета у питању, нити коме је и зашто штета значајна. Некада раније, извештач би јавио како је реч о (говори се о) предлогу новог закона, а новинар са терена страдалог у олуји би известио да је реч о знатној (великој, големој) штети. Шта да кажем, осим да се језик естраде, накарадан и сувише комотан („У питању је мој нови албум, издат у значајном тиражу“), несмотреношћу и опуштеношћу одговорних, дрско калеми и тамо где се никако не би смело. Овим само допуних оно што сам о знатном и значајном већ писао у јучерашњем наставку.
И док сам још у Скупштини, код закона и новинарских извештаја, да приметим како је све што је од искона било основно, базно, темељно, наједном постало – кровно. Јесте кров важан, али темељ је важнији: пропадне ли кров, може се поправити, пропадне ли темељ, е тада – руши кућу и зидај испочетка! Зна се да је Устав Србије (и сваке друге државе) основни закон, дакле чини темељ свеукупног правног система. Рећи да је то кровни закон је нетачно, богме и смешно. Па и сваки други закон који захтева да се његове одредбе разраде у тзв. подзаконским актима је темељни, никако кровни. Посао је добро урађен ако је урађен темељито, а не крововито.
Мада у нас постојеће фабрике чешће иду у стечај него што се нове отварају, ипак, ту и тамо, председник, премијер или један од министара „пресецају врпце“. Новинар одмах, са лица места, ТВ сликом и речју обелодањује да је „фабрика почела са радом“. А док је погон грађен, репортер је питао власника кад очекује да ће отпочети са производњом. Није фабрика почела са радом, нити ће погон отпочети са производњом, него је почела рад (или да ради) и отпочеће производњу (или да производи). Такође, не настављамо са сарадњом, него настављамо сарадњу, али: са тим и тим партнером, са институтом, са Петром Петровићем…

[restrictedarea] Приповедачки презент је познат као стилска одлика у књижевности. Али употребити садашње време за радњу која ће се тек догодити није препоручљиво; тиме нас је увелико заразила телевизија. ‘Ајд’ видимо се; видимо се сутра – овакви растанци на телевизији су безмало свакодневни. Зашто је тешко рећи видећемо се сутра? Јер, видимо се значи да се управо гледамо, а не да ћемо се гледати или срести сутрадан. Овде морам накратко са телевизије на радио. Водитељ „Каравана“ сваки пут, без изузетка, одјављује своју радио емисију на Првом програму „Радио Београда“ са: „До виђења до сутра“. Уобичајен поздрав при растанку значи: док се опет не видимо. У поздраву „до виђења“ већ има једно до и оно друго је сувишно. Исправан поздрав на растанку је: до виђења сутра. Дакле: видећемо се сутра. Исто тако: до виђења у понедељак (не до понедељка); до виђења на вашару (не до вашара).
Придеви и предлози су оно на чему позната ТВ лица „ломе језик“. Често ове друге, иначе непроменљиве, мењају као да је реч о придевима: „Образложи тачније, реци конкретније“, захтевају од саговорника. Прилози тачно и конкретно су само у том облику допуштени, јер не само што су непроменљиве речи, већ не може нешто бити тачно, а нешто друго тачније или најтачније. Или је тачно или је нетачно. Исто важи и за прилог безбедно (сигурно), па нас са малог екрана често уверавају да је негде безбедније него на другом месту, а најбезбедније је у… Да се разумемо: ако постоји и најмања сумња, онда је небезбедно, а ако је безбедно, онда је то сто одсто, без икакве потребе за појачавањем компаративом и суперлативом. „Боримо се за равноправнији положај жена“ – често чујем у ТВ дневницима. Зар није довољно за равноправан положај? Ако би жене биле равноправније, онда би мушкарци требало да се боре како би их у равноправности достигли. Поредбени степени јесу придевска промена, али ни сви придеви нису променљиви: твој прстен је златан, али је мој златнији. Е, неће бити! Разлика у каратима се не може тако изразити.
У нас је, кажу, лоша обука за будуће возаче, а то је најчешћи узрок удеса, јер су, побогу, ти тазе возачи небезбедни. Држећи се значења овог придева, закључило би се да су ти возачи у опасности (што не оспоравам), али је новинар хтео да каже да су такви људи за воланом опасност по друге учеснике у саобраћају. Управо је то главно: њихова необученост угрожава недужне људе и њихову имовину, а што, при томе, и они могу да страдају, сами су криви – сам пао, сам се убио, рекао би народ.
Наставиће се

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *