Почетна / Култура / Нешто за ништа, уз част изузецима

Нешто за ништа, уз част изузецима

Пише Владислав Панов

Манифестација на којој је Америчка филмска академија по 85. пут доделила најпопуларније филмско признање на свету, свог Оскара, одржана је прошле недеље уз сву одавно уобичајену доминацију сапунице, таштине и испразности

Скоро равноправна расподела награда међу фаворитима, устајала атмосфера усиљеног хумора и боцкања колега у публици од стране новог домаћина Сета Мекферлејна („ја сам много паметан и духовит водитељ“), бесмислено рецитовање бескрајних и до ужаса досадних провидно неискрених захвалница „свима без којих се није могло“ од стране лауреата, уз уобичајено гужвање бесрамно скупоцене одежде на црвеном тепиху, и овогодишњи је вашар таштине у којем ужива пола човечанства уз мале екране донео свој печат времену нашем и „драгоцену“ заоставштину светској филмској култури. Јер, додељени су чувени Оскари Америчке академије за филмску уметност и науку. По осамдесет пети пут. Ни овом приликом, наравно, није се посебно инсистирало на томе да уметност буде одлучујући састојак награђених остварења и аутора. Још мање наука. Или не дао Бог, иновативност, макар дашак некаквог другачијег стремљења. Иако су међу кандидованима били бројни неамерички ствараоци и продукције, све је холивудски упаковано у препознатљив омот чија је права намена лагана конзумација без много напињања мозга или потребе да се мисли својом главом, да се постављају питања или да се макар само привидно јеретично нешто од званичних канона либералног друштва доведе у сумњу. Али ни ова манифестација, Академија као њен творац, ни Холивуд као поприште, нису одавно место на коме се покрећу нове ствари или се постављају друштвено и политички ангажована питања.
Нови тријумфи „Ар-га“ Прошле је године Оскара за најбољи страни филм освојила иранска породично-социјална драма „Растава“. Ове је године поменута Америчка академија изгласала да је филм године Бен Афлеков „Арго“ чија се радња одвија у Ирану. Све интензивнија фасцинација Америке наследницима Персије није случајна и свакако је диригована, макар и у форми одјека, као нека врста продуктивне аутоцензуре. У јеку звецкања оружјем упереног у Ирак и интезивног најављивања интервенције у тој земљи, Афлек и друштво је одлучило да се сети да је Запад једном давно имао таоце међу дипломатама који су служили у Техерану. „Арго“ се, додуше, позабавио забавном страном кризе талаца измисливши истиниту причу о томе како је Холивуд спасао неколико дипломата. То се толико допало скоро целом западном свету да је „Арго“ током дистрибуције и фестивалског учествовања прошле и ове године освојио преко педесет награда, међу којима су и Оскари за најбољи филм године, адаптирани сценарио и монтажу, али и Златни глобуси, Бафте, критичарска и скоро сва друга признања. Његов је тријумф комплетан. Тешко да је и заслужен, али с обзиром на конкуренцију, тему и њен значај за Холивуд, Афлеков арогантни комплет покретних сличица самољубивости, саможиве обузетости сопственом величином и значајем, као и политичко-културна логистика евентуалним ратним походима Америке у скорој будућности, сасвим извесно неопходан. Уосталом, не би било ни мало неприхватљиво да се после неколико деценија обави тај одавно жељени десант и на ово недемокртско упориште и освети се за злодела исламске револуције. Реакција данашњег Ирана свакако иде наруку и филму и идеји која стоји иза њега јер га, наравно, напада, сматрајући да је површан и неискрен у тумачењу њихове револуционарне историје па је отуда и неприкладан за дистрибуцију у иранским биоскопима. Може се, додуше, наћи на улици, у пиратској понуди. Што је ваљда део њиховог револуционарног делања.

[restrictedarea] Историју пише Кри-стоф Волц Четири, „мање важна“ (изузев редитељског) Оскара отишла су на рачун новог квалитетног квазиинтелектуалног осврта на људски живот, искушења и патње, Анг Лијев спектакл индијског шаренила, кича и философије, „Пијев живот“. То је филм који је с обзиром на инфериорну конкуренцију морао и боље да прође. Академијина повремено луцидна детекција правих вредности догодила се и ове године, најпре у препознавању маестралности двојице глумаца, Денијела Деј-Луиса као насловног јунака Спилберговог иначе бездушно досадног „Линколна“ и једнако вансеријска епизодна креација Аустријанца Кристофа Волца, Тарантиновог миљеника који му извлачи и други филм заредом и за то добија поново епизодног Оскара захваљујући томе је зацементиран у филмској историји као феномен европске глумачке елите и најуспешнији Аустријанац свих времена. Неправда је запостављање најстарије претенденткиње за Оскара у историји ове награде, Емануеле Риве којој је епизодни Оскар измакао на рачун слабијег глумачког талента и перформансе млађане Џенифер Лоренс („У добру и злу“). Волц је колико и Денијел Деј-Луис, заправо, једина светла тачка овогодишњих одлука о наградама јер је показао колико је значајан рад на улози и како се таленат савршено подређује успешности филма. Иако рангиран као епизодиста он је носио цео филм све заједно за потпуно „поједеним“ и недораслим протагонистом Џејмијем Фоксом. Тарантино је за тај посао од Академије остао опет запостављен и непрепознат као победнички режисер, али је други пут у каријери награђен као сценариста чиме је заправо објашњена мистерија његовог дводеценијског константног успеха. Јер, Холивуд је заборавио на креативно писање, а самим тим и на приповедање. Али Тарантино није. Без обзира да ли је тема прихватљива или одбојна, начин на који он прича увек је неодољив.
Видели смо да су брадати мушкарци у Холивуду сада веома занимљиви и нападно свеприсутни. Брадате жене још нису. Мада је разлика између ове две природне супротности дично превазиђена у либерализацији полне комбинаторике за коју се залажу холивудски напредњаци и либерали. Додуше, ове године су у номинованим филмовима на тапету углавном биле далеко битније нивелације, оне расне и историјске природе. А љубави су се сетили, такође за неверовати сасвим праведно, једино када су рангирали најбољег од најбољих страних филмова. Ханекеова „Љубав“, макар и геријатријска, сурова и депресивна, она са којом се одлази с овога света, добила је заслуженог Оскара за најбољи страни филм. О, да, у години слављења пола века Џејмса Бонда, „Скајфол“, најновија авантура овог агента који тако дуго тамани светско зло и троши најзамамније лепотице, а насталог, неки кажу, по лику с наших простора, овенчана је са два Оскара.

Добитници

4 Оскара
„Пијев живот“ (режија, камера, оригинална музика, визуелни ефекти)
3 Оскара
„Јадници“ (шминка и фризуре, миксовање звука, споредна женска улога)
3 Оскара
„Арго“ (најбољи филм, адаптирани сценарио, монтажа)
2 Оскара
„Линколн“ (главна мушка улога и сценографија)
2 Оскара
„Ђангова освета“ (споредна мушка улога, оригинални сценарио)
2 Оскара
„Скајфол“ (монтажа звука и најбоља оригинална песма у извођењу Адел)
1 Оскар
„Ана Карењина“ (костими), „У добру и злу“ (споредна женска улога)

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *