Северна стратегија

Шта је од премијера Ивице Дачића захтевано у Вашингтону? Какав се план крије иза најаве да ће Дачић са Хашимом Тачијем следеће недеље разговарати о „паралелизму институција“ на северу Косова? И шта ће ЕУ још наредити Србији, пре него што јој додели датум почетка преговора о чланству и нове наредбе које нам следе одмах после тог датума?

Утихнула је, нешто, она силна прошлонедељна бука око веза премијера Србије Ивице Дачића и његових блиских сарадника са припадницима наркоклана Дарка Шарића, и то не зато што је непобитно утврђено да такве везе није било. Него се то смиривање буке, некако, поклопило са премијеровим боравком у Вашингтону… У Вашингтон је Дачић отпутовао да би присуствовао Молитвеном доручку; ко је ту кога и за шта молио, а ко је и какве задатке заузврат добио, сазнаћемо прецизно једног лепог дана, када се Американцима (и Дачићу) догоди неки нови „Викиликс“. Већ сада је, међутим, јасно да је Дачићу успело да их измоли, јер је америчку (прећутну) подршку добио. Упркос јавним оптужбама да се премијер сусретао са челницима највећег наркоклана, наиме, и усред тих оптужби, примили су га да молитвено доручкује са Бараком Обамом, примили и у Сенату, и у Федералном истражном бироу (ФБИ), и – да иронија њиховог бешчашћа и заједничког лицемерја буде потпуна – у ДЕА, Drug Enforcement Administration, америчкој агенцији за борбу против дроге из које је, управо, и кренула хајка на Шарићев наркоклан…

ПОЈАЧАНИ ПРИТИСАК Но, право је питање – од државног је и националног значаја, нажалост – шта је Дачић Американцима дао у замену за ову подршку његовој маленкости. То ћемо понајбоље схватити када погледамо шта је то што су Американци од Дачића затражили да им да. Колико су му Србије затражили овог пута, да будемо сасвим прецизни, јер ће Србија плаћати цену његовог дружења са шарићевцима.
„Амерички званичници појачали су притисак на Београд око севера Косова“, јавља приштински „Зери“, позивајући се на неименоване међународне званичнике. „Они захтевају да се проблем српских паралелних институција разреши што пре, зато што желе да се питање севера затвори током ове године.“ И: „Међународни извори кажу да је српски премијер Ивица Дачић, који се налази у САД-у, разговарао о овом питању са званичницима Стејт департмента. ‘Он ће прихватити одржавање локалних избора под покровитељством ОЕБС-а на Косову, и на тај начин ће постојеће структуре постати легалне’, рекао је српски званичник у Београду.“ (Постати легалне – да се разумемо – тако што ће почети да раде по слову закона независног Косова, а не Устава и закона Србије као данас, па су стога и нелегалне и паралелне. Не сметају толико њима ни Крстимир Пантић, ни Славиша Ристић или Драгиша Миловић и Драгиша Васић као челници Косовске Митровице, Зубиног Потока, Звечана и Лепосавића, већ им сметају зато што су чиновници државе Србије, а не „државе“ Косово).
Незванична сазнања уистину обавештене – ово без имало ироније – приштинске штампе, пак, добијају и јавну, званичну потврду. Јан Кели, амерички амбасадор при (споменутом) ОЕБС-у, изјављује да „САД снажно подстичу Косово и Србију да донесу заједнички план за север, који ће се бавити и питањем распуштања паралелних структура. Ми поздрављамо напоре две владе да примене договор о Интегрисаном управљању границом (баш тако – границом, border, а не административном линијом којом нам у Београду и даље замазују очи – прим. аут.) и да именују официре за везу који ће побољшати комуникацију између Косова и Србије. Две стране сада би требало конструктивно да раде да би формулисале план за северно Косово.“ С тим што је – како ћемо показати – овај план заправо већ формулисан… А потпредседница приштинске владе Едита Тахири, кад већ споменусмо ИБМ, у складу са најавом амбасадора Келија упозорава да ИБМ споразум „не може у потпуности да буде имплементиран док паралелне структуре Србије на северном Косову не буду распуштене“…
Да ће се о институцијама државе Србије на простору њене и наше јужне покрајине разговарати већ следећег уторка у Бриселу, потврдили су и виновници тог састанка, Ивица Дачић, Хашим Тачи и комесарка ЕУ дипломатије Кетрин Ештон. Дачић је, приде, потврдио и да ће о тим, нашим институцијама преговарати онако како то желе они који би да их укину; и сам је, наиме, прихватио озлоглашени термин паралелне институције, ублажујући га тек донекле, да нам своје намере лакше подвали: „Тема новог дијалога биће паралелизам институција. Циљ је да пронађемо начин како да се оне одблокирају (прим. аут.: Па, зар су оне сада блокиране? Колико знамо – а знамо – оне функционишу сасвим нормално, у уставном поретку Србије), и да постану прихватљиве и за Приштину и за Србе који живе на целом Косову.“ Ештонова је, са своје стране, после прошлонедељног састанка председника Србије Томислава Николића и Атифете Јахјаге, „председнице“ „Косова“, поручила да се „сада окрећемо питању северног Косова, и наредне недеље биће кључне“, док је Хашим Тачи славодобитно објавио да се „постојање паралелних српских институција организованих на северу Косова примиче свом крају“, те, у складу са најавом комесарке Ештон, да ће оне „веома брзо бити распуштене“. И додао је, умало па умирујуће, да ће „они који нису умешани у криминал бити у могућности да се пријаве за посао у локалним институцијама на северу“.
А да нимало не грешимо у својим злим слутњама потврдио је ове среде Крстимир Пантић, градоначелник Косовске Митровице и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију, рекавши да се „на Србију из Брисела врши огроман притисак како би угасила своје институције на северу Косова“. „Ја сам сигуран“, додао је упозоравајући, „да премијер Дачић неће подлећи притисцима у Бриселу у наставку дијалога, и да неће одустати од финансирања и рада институција Србије на овом делу покрајине“…

ДЕПЕША 10PRISTINA44 С тим што је управо то од Дачића захтевано минуле недеље у Вашингтону. Знамо да је то захтевано, зато што је питање ових институција на дневном реду следећег бриселског састанка, и зато што знамо како организатори и (са)учесници овог састанка желе да то питање реше. А то знамо захваљујући америчким дипломатским депешама објављеним на „Викиликсу“; захваљујући депеши 10PRISTINA44, сачињеној пре три године, 27. јануара 2010, која је – иако то њени аутори нису желели – обелоданила детаље „Северне стратегије“, стратегије покоравања северног дела Космета властима у Приштини. Северну стратегију „замене илегалних паралелних структура легитимним, легалним структурама Владе Косова“, стоји у овој депеши, договориле су „амбасаде водећих европских сила, САД, Међународна цивилна канцеларија и ЕУЛЕКС“, а „Влада Косова прихватила је ову стратегију као сопствену, и обећала буџетска средства за њену имплементацију“. Циљ „Северне стратегије“ је да не дозволи да „северно Косово постане замрзнути конфликт“, а „њен успех – укључујући успостављање структура Косова у овом региону, и елиминисање нелегалних српских паралелних структура – представља нашу најбољу шансу за мирно, стабилно Косово које у потпуности влада у оквиру својих признатих граница“. Детаљније, „Северна стратегија“ предвиђа нешто од онога у чему Дачићева влада већ увелико припомаже – „поновно успостављање наплате царина на прелазима 1 и 31 (Јариње и Брњак), у склопу јединственог царинског поретка Косова“ – и оно у чему тек има да припомогне, почев од следећег уторка: „Замена илегалних паралелних општинских власти на северном Косову легалним, легитимно конституисаним телима Косова; формирање децентрализоване Општине Северна Митровица (у складу са Ахтисаријевим планом – прим. аут.); попуњавање Окружног суда у Митровици српским и албанским судијама које признаје правосудни систем Косова“…
Све ово је, са мање појединости, али зато јавно, у Београду још у августу 2011. године затражила немачка канцеларка Ангела Меркел: „Ако Србија жели статус кандидата за ЕУ мора да онемогући постојање паралелних институција.“
Ови се северни захтеви, баш као и циљеви „Северне стратегије“, заправо своде на оно што је ових дана језгровито формулисао Данијел Сервер, бивши амерички дипломата чије би текстове заиста требало пажљиво ишчитавати: „Питање заправо и није независност, која је релативна и политичка. Право питање је суверенитет, који је за ове сврхе апсолутан и законски, базиран на монополу на легитимна средства насиља, призната од стране других суверених држава.“

РЕФЕРЕНДУМ! Но, све и ако Косову следеће недеље Дачић поклони пуни суверенитет тако што ће се сагласити са њиховим решењем паралелизма институција на северу Косова и Метохије, значи ли то да ће се листа бриселско-вашингтонских захтева на томе зауставити, макар док нам не доделе тај датум за почетак преговора о учлањењу у ЕУ? (На страну сад што ћемо од тог датума имати тачно колико смо имали и од ССП-а и статуса кандидата за ЕУ. Дакле, ништа). Не значи да је то крај захтевима. Увелико се, и све чешће спомиње опасност – на коју „Печат“, узгред буди речено, упозорава већ месецима – да ће пре датума ЕУ затражити и да са „Косовом“ потпишемо неку врсту правно-обавезујућег споразума о добросуседским односима; то би, према незваничним најавама и плановима бриселских планера, требало да нас задеси у јуну, уочи коначне одлуке Европског савета о српском датуму, представљајући круну ангажовања Кетрин Ештон у београдско-приштинском дијалогу, после чега би разговоре са Београдом и Приштином, понаособ, јер једно другоме више за то неће бити потребни, препустила ЕУ комесару за проширење Штефану Филеу. Управо је потписивање оваквог споразума, подсећамо и на то, пре нагр(а)ђивања Србије датумом, од Србије написмено, с преводом на српски, затражила немачка парламентарна делегација која нас је благословила својом посетом у септембру прошле године. Али ни то не мора да буде све; пре две недеље открили смо да Немачка, Аустрија, Холандија и Велика Британија „желе да притисну Србију да формално призна Косово“, а ове среде је ту могућност најавила и наша велика пријатељица, Француска. Речима Елизабет Гигу, председнице Одбора за спољне послове француског парламента, која је непоколебљивој потпредседници Владе Србије за ЕУ интеграције Сузани Грубјешић у лице сручила: „Признање Косова може бити предуслов за европску перспективу Србије, иако то још није званично поменуто… Може се догодити да и признање постане услов.“
А шта нам тек следи после датума… Извесне назнаке будућих захтева ЕУ и њених чланица проналазимо у амандманима на резолуцију Европског парламента о Србији, о којима ће се гласати у марту. Међу њима су и захтеви за променом Устава Србије, јер је његова преамбула „несагласна са европском будућношћу Србије“; захтев за отварањем досијеа наших служби безбедности, што је иначе само корак ка њиховом разарању; тражи се поништавање одлука Уставног суда Србије поводом Статута Војводине и враћање на пређашње стање, тражи се да начинимо даље кораке ка децентрализацији Србије, тј. већој самосталности Војводине, али и да се са Мађарима помиримо поводом „масакра 1944-1945. године“ (над Мађарима, подразумева се); траже се и већа права за Бошњаке у Рашкој области („Санџаку“), Албанце на југу Србије („Прешевској долини“), Румуне, Бугаре, Роме, речју, за све у Србији који нису Срби, осим ако нису ЛГБТ, јер се и за њих траже већа права; тражи се и да Србија подржи формирање РЕКОМ-а; и да српске власти, истовремено са децентрализацијом Србије, учине све да омогуће што већу централизацију БиХ, односно да натерају Републику Српску да се одрекне додатног низа својих права, гарантованих Дејтонским споразумом…
Од укидања Србије на Косову и Метохији до укидања Републике Српске и повлачења Србије из Војводине, нису ли све ово разлози да се провери да ли, уопште, народ Србије жели у ЕУ под оваквим условима? Тим пре што – вероватно и не знајући да све ово јесу садашњи и будући услови Србији, али добро (пре)досећајући шта нам се спрема – у све већем броју таквим евроинтеграцијама говори „НЕ“. Па зато и свако даље инсистирање на њима све више губи легитимитет. Решење ове кризе легитимитета: народни референдум, да им кажемо шта хоћемо, а шта нећемо. Члан 108 Устава Србије за расписивање референдума тражи само 100 хиљада потписа грађана Србије…

 

Један коментар

  1. Avatar

    Вреди још напоменути да смо као народ и држава од ССП до сада имали велике штете а тек ћемо је имати. Све остало је изложено беспрекорно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *