Severna strategija

Šta je od premijera Ivice Dačića zahtevano u Vašingtonu? Kakav se plan krije iza najave da će Dačić sa Hašimom Tačijem sledeće nedelje razgovarati o „paralelizmu institucija“ na severu Kosova? I šta će EU još narediti Srbiji, pre nego što joj dodeli datum početka pregovora o članstvu i nove naredbe koje nam slede odmah posle tog datuma?

Utihnula je, nešto, ona silna prošlonedeljna buka oko veza premijera Srbije Ivice Dačića i njegovih bliskih saradnika sa pripadnicima narkoklana Darka Šarića, i to ne zato što je nepobitno utvrđeno da takve veze nije bilo. Nego se to smirivanje buke, nekako, poklopilo sa premijerovim boravkom u Vašingtonu… U Vašington je Dačić otputovao da bi prisustvovao Molitvenom doručku; ko je tu koga i za šta molio, a ko je i kakve zadatke zauzvrat dobio, saznaćemo precizno jednog lepog dana, kada se Amerikancima (i Dačiću) dogodi neki novi „Vikiliks“. Već sada je, međutim, jasno da je Dačiću uspelo da ih izmoli, jer je američku (prećutnu) podršku dobio. Uprkos javnim optužbama da se premijer susretao sa čelnicima najvećeg narkoklana, naime, i usred tih optužbi, primili su ga da molitveno doručkuje sa Barakom Obamom, primili i u Senatu, i u Federalnom istražnom birou (FBI), i – da ironija njihovog beščašća i zajedničkog licemerja bude potpuna – u DEA, Drug Enforcement Administration, američkoj agenciji za borbu protiv droge iz koje je, upravo, i krenula hajka na Šarićev narkoklan…

POJAČANI PRITISAK No, pravo je pitanje – od državnog je i nacionalnog značaja, nažalost – šta je Dačić Amerikancima dao u zamenu za ovu podršku njegovoj malenkosti. To ćemo ponajbolje shvatiti kada pogledamo šta je to što su Amerikanci od Dačića zatražili da im da. Koliko su mu Srbije zatražili ovog puta, da budemo sasvim precizni, jer će Srbija plaćati cenu njegovog druženja sa šarićevcima.
„Američki zvaničnici pojačali su pritisak na Beograd oko severa Kosova“, javlja prištinski „Zeri“, pozivajući se na neimenovane međunarodne zvaničnike. „Oni zahtevaju da se problem srpskih paralelnih institucija razreši što pre, zato što žele da se pitanje severa zatvori tokom ove godine.“ I: „Međunarodni izvori kažu da je srpski premijer Ivica Dačić, koji se nalazi u SAD-u, razgovarao o ovom pitanju sa zvaničnicima Stejt departmenta. ‘On će prihvatiti održavanje lokalnih izbora pod pokroviteljstvom OEBS-a na Kosovu, i na taj način će postojeće strukture postati legalne’, rekao je srpski zvaničnik u Beogradu.“ (Postati legalne – da se razumemo – tako što će početi da rade po slovu zakona nezavisnog Kosova, a ne Ustava i zakona Srbije kao danas, pa su stoga i nelegalne i paralelne. Ne smetaju toliko njima ni Krstimir Pantić, ni Slaviša Ristić ili Dragiša Milović i Dragiša Vasić kao čelnici Kosovske Mitrovice, Zubinog Potoka, Zvečana i Leposavića, već im smetaju zato što su činovnici države Srbije, a ne „države“ Kosovo).
Nezvanična saznanja uistinu obaveštene – ovo bez imalo ironije – prištinske štampe, pak, dobijaju i javnu, zvaničnu potvrdu. Jan Keli, američki ambasador pri (spomenutom) OEBS-u, izjavljuje da „SAD snažno podstiču Kosovo i Srbiju da donesu zajednički plan za sever, koji će se baviti i pitanjem raspuštanja paralelnih struktura. Mi pozdravljamo napore dve vlade da primene dogovor o Integrisanom upravljanju granicom (baš tako – granicom, border, a ne administrativnom linijom kojom nam u Beogradu i dalje zamazuju oči – prim. aut.) i da imenuju oficire za vezu koji će poboljšati komunikaciju između Kosova i Srbije. Dve strane sada bi trebalo konstruktivno da rade da bi formulisale plan za severno Kosovo.“ S tim što je – kako ćemo pokazati – ovaj plan zapravo već formulisan… A potpredsednica prištinske vlade Edita Tahiri, kad već spomenusmo IBM, u skladu sa najavom ambasadora Kelija upozorava da IBM sporazum „ne može u potpunosti da bude implementiran dok paralelne strukture Srbije na severnom Kosovu ne budu raspuštene“…
Da će se o institucijama države Srbije na prostoru njene i naše južne pokrajine razgovarati već sledećeg utorka u Briselu, potvrdili su i vinovnici tog sastanka, Ivica Dačić, Hašim Tači i komesarka EU diplomatije Ketrin Ešton. Dačić je, pride, potvrdio i da će o tim, našim institucijama pregovarati onako kako to žele oni koji bi da ih ukinu; i sam je, naime, prihvatio ozloglašeni termin paralelne institucije, ublažujući ga tek donekle, da nam svoje namere lakše podvali: „Tema novog dijaloga biće paralelizam institucija. Cilj je da pronađemo način kako da se one odblokiraju (prim. aut.: Pa, zar su one sada blokirane? Koliko znamo – a znamo – one funkcionišu sasvim normalno, u ustavnom poretku Srbije), i da postanu prihvatljive i za Prištinu i za Srbe koji žive na celom Kosovu.“ Eštonova je, sa svoje strane, posle prošlonedeljnog sastanka predsednika Srbije Tomislava Nikolića i Atifete Jahjage, „predsednice“ „Kosova“, poručila da se „sada okrećemo pitanju severnog Kosova, i naredne nedelje biće ključne“, dok je Hašim Tači slavodobitno objavio da se „postojanje paralelnih srpskih institucija organizovanih na severu Kosova primiče svom kraju“, te, u skladu sa najavom komesarke Ešton, da će one „veoma brzo biti raspuštene“. I dodao je, umalo pa umirujuće, da će „oni koji nisu umešani u kriminal biti u mogućnosti da se prijave za posao u lokalnim institucijama na severu“.
A da nimalo ne grešimo u svojim zlim slutnjama potvrdio je ove srede Krstimir Pantić, gradonačelnik Kosovske Mitrovice i zamenik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, rekavši da se „na Srbiju iz Brisela vrši ogroman pritisak kako bi ugasila svoje institucije na severu Kosova“. „Ja sam siguran“, dodao je upozoravajući, „da premijer Dačić neće podleći pritiscima u Briselu u nastavku dijaloga, i da neće odustati od finansiranja i rada institucija Srbije na ovom delu pokrajine“…

DEPEŠA 10PRISTINA44 S tim što je upravo to od Dačića zahtevano minule nedelje u Vašingtonu. Znamo da je to zahtevano, zato što je pitanje ovih institucija na dnevnom redu sledećeg briselskog sastanka, i zato što znamo kako organizatori i (sa)učesnici ovog sastanka žele da to pitanje reše. A to znamo zahvaljujući američkim diplomatskim depešama objavljenim na „Vikiliksu“; zahvaljujući depeši 10PRISTINA44, sačinjenoj pre tri godine, 27. januara 2010, koja je – iako to njeni autori nisu želeli – obelodanila detalje „Severne strategije“, strategije pokoravanja severnog dela Kosmeta vlastima u Prištini. Severnu strategiju „zamene ilegalnih paralelnih struktura legitimnim, legalnim strukturama Vlade Kosova“, stoji u ovoj depeši, dogovorile su „ambasade vodećih evropskih sila, SAD, Međunarodna civilna kancelarija i EULEKS“, a „Vlada Kosova prihvatila je ovu strategiju kao sopstvenu, i obećala budžetska sredstva za njenu implementaciju“. Cilj „Severne strategije“ je da ne dozvoli da „severno Kosovo postane zamrznuti konflikt“, a „njen uspeh – uključujući uspostavljanje struktura Kosova u ovom regionu, i eliminisanje nelegalnih srpskih paralelnih struktura – predstavlja našu najbolju šansu za mirno, stabilno Kosovo koje u potpunosti vlada u okviru svojih priznatih granica“. Detaljnije, „Severna strategija“ predviđa nešto od onoga u čemu Dačićeva vlada već uveliko pripomaže – „ponovno uspostavljanje naplate carina na prelazima 1 i 31 (Jarinje i Brnjak), u sklopu jedinstvenog carinskog poretka Kosova“ – i ono u čemu tek ima da pripomogne, počev od sledećeg utorka: „Zamena ilegalnih paralelnih opštinskih vlasti na severnom Kosovu legalnim, legitimno konstituisanim telima Kosova; formiranje decentralizovane Opštine Severna Mitrovica (u skladu sa Ahtisarijevim planom – prim. aut.); popunjavanje Okružnog suda u Mitrovici srpskim i albanskim sudijama koje priznaje pravosudni sistem Kosova“…
Sve ovo je, sa manje pojedinosti, ali zato javno, u Beogradu još u avgustu 2011. godine zatražila nemačka kancelarka Angela Merkel: „Ako Srbija želi status kandidata za EU mora da onemogući postojanje paralelnih institucija.“
Ovi se severni zahtevi, baš kao i ciljevi „Severne strategije“, zapravo svode na ono što je ovih dana jezgrovito formulisao Danijel Server, bivši američki diplomata čije bi tekstove zaista trebalo pažljivo iščitavati: „Pitanje zapravo i nije nezavisnost, koja je relativna i politička. Pravo pitanje je suverenitet, koji je za ove svrhe apsolutan i zakonski, baziran na monopolu na legitimna sredstva nasilja, priznata od strane drugih suverenih država.“

REFERENDUM! No, sve i ako Kosovu sledeće nedelje Dačić pokloni puni suverenitet tako što će se saglasiti sa njihovim rešenjem paralelizma institucija na severu Kosova i Metohije, znači li to da će se lista briselsko-vašingtonskih zahteva na tome zaustaviti, makar dok nam ne dodele taj datum za početak pregovora o učlanjenju u EU? (Na stranu sad što ćemo od tog datuma imati tačno koliko smo imali i od SSP-a i statusa kandidata za EU. Dakle, ništa). Ne znači da je to kraj zahtevima. Uveliko se, i sve češće spominje opasnost – na koju „Pečat“, uzgred budi rečeno, upozorava već mesecima – da će pre datuma EU zatražiti i da sa „Kosovom“ potpišemo neku vrstu pravno-obavezujućeg sporazuma o dobrosusedskim odnosima; to bi, prema nezvaničnim najavama i planovima briselskih planera, trebalo da nas zadesi u junu, uoči konačne odluke Evropskog saveta o srpskom datumu, predstavljajući krunu angažovanja Ketrin Ešton u beogradsko-prištinskom dijalogu, posle čega bi razgovore sa Beogradom i Prištinom, ponaosob, jer jedno drugome više za to neće biti potrebni, prepustila EU komesaru za proširenje Štefanu Fileu. Upravo je potpisivanje ovakvog sporazuma, podsećamo i na to, pre nagr(a)đivanja Srbije datumom, od Srbije napismeno, s prevodom na srpski, zatražila nemačka parlamentarna delegacija koja nas je blagoslovila svojom posetom u septembru prošle godine. Ali ni to ne mora da bude sve; pre dve nedelje otkrili smo da Nemačka, Austrija, Holandija i Velika Britanija „žele da pritisnu Srbiju da formalno prizna Kosovo“, a ove srede je tu mogućnost najavila i naša velika prijateljica, Francuska. Rečima Elizabet Gigu, predsednice Odbora za spoljne poslove francuskog parlamenta, koja je nepokolebljivoj potpredsednici Vlade Srbije za EU integracije Suzani Grubješić u lice sručila: „Priznanje Kosova može biti preduslov za evropsku perspektivu Srbije, iako to još nije zvanično pomenuto… Može se dogoditi da i priznanje postane uslov.“
A šta nam tek sledi posle datuma… Izvesne naznake budućih zahteva EU i njenih članica pronalazimo u amandmanima na rezoluciju Evropskog parlamenta o Srbiji, o kojima će se glasati u martu. Među njima su i zahtevi za promenom Ustava Srbije, jer je njegova preambula „nesaglasna sa evropskom budućnošću Srbije“; zahtev za otvaranjem dosijea naših službi bezbednosti, što je inače samo korak ka njihovom razaranju; traži se poništavanje odluka Ustavnog suda Srbije povodom Statuta Vojvodine i vraćanje na pređašnje stanje, traži se da načinimo dalje korake ka decentralizaciji Srbije, tj. većoj samostalnosti Vojvodine, ali i da se sa Mađarima pomirimo povodom „masakra 1944-1945. godine“ (nad Mađarima, podrazumeva se); traže se i veća prava za Bošnjake u Raškoj oblasti („Sandžaku“), Albance na jugu Srbije („Preševskoj dolini“), Rumune, Bugare, Rome, rečju, za sve u Srbiji koji nisu Srbi, osim ako nisu LGBT, jer se i za njih traže veća prava; traži se i da Srbija podrži formiranje REKOM-a; i da srpske vlasti, istovremeno sa decentralizacijom Srbije, učine sve da omoguće što veću centralizaciju BiH, odnosno da nateraju Republiku Srpsku da se odrekne dodatnog niza svojih prava, garantovanih Dejtonskim sporazumom…
Od ukidanja Srbije na Kosovu i Metohiji do ukidanja Republike Srpske i povlačenja Srbije iz Vojvodine, nisu li sve ovo razlozi da se proveri da li, uopšte, narod Srbije želi u EU pod ovakvim uslovima? Tim pre što – verovatno i ne znajući da sve ovo jesu sadašnji i budući uslovi Srbiji, ali dobro (pre)dosećajući šta nam se sprema – u sve većem broju takvim evrointegracijama govori „NE“. Pa zato i svako dalje insistiranje na njima sve više gubi legitimitet. Rešenje ove krize legitimiteta: narodni referendum, da im kažemo šta hoćemo, a šta nećemo. Član 108 Ustava Srbije za raspisivanje referenduma traži samo 100 hiljada potpisa građana Srbije…