Почетна / Друштво / О корупцији и патриотизму

О корупцији и патриотизму

Пише Драгомир Анђелковић

Протеклих дана двојица најутицајнијих српских политичара источно и западно од Дрине проговорили су о разним аспектима нашег националног интереса. Шта заиста јесте  носећи стуб националног интереса  када је реч о Косову и Републици Српској?

Током свог излагања у Скупштини Србије председник РС је нагласио да би Србија морала да се снажније ангажује у вези са праћењем примене Дејтонског споразума, али и генерално заштитом политичких и других права Срба у региону. Милорад Додик сматра да је крајње време да „без оклевања, устручавања и застоја јасно проговоримо о српском националном интересу“. Наравно, то подразумева и другачији однос према Косову, које је најбољи показатељ како нас странци већ годинама понижавају. С друге стране, потпредседник Владе Србије и лидер највеће странке овдашње владајуће коалиције, истог дана је позвао власти Републике Српске да интензивирају борбу против системских девијација. Александар Вучић је у том контексту изразио очекивање „да ће РС имати воље и снаге да се бори против криминала и корупције боље него што то и Србија ради“.

СИСТЕМСКА КРИЗА ПАТРИОТИЗМА Ништа се горе не одражава на патриотска осећања грађана, поготово када су пред њима велика искушења, од лошег примера владајућих. Ко се не запита да ли има смисла да се жртвује, да сноси последице борбе за националну ствар, док властодршци и привилеговани кругови профитирају на народној муци, а „обични“ грађани из дана у дан тону у све већу беду? Ко не доживи кризу „примењеног патриотизма“, односно спремности да се делује и трпи, а не само буса у груди и прича – док гледа како се због неспособности или непоштења власти нижу национални неуспеси?
Нема сумње, патриотизам и одговорност власти тесно су повезани. Како је написао енглески поета и романописац Ричард Олдингтон: „Патриотизам, то је живо осећање колективне одговорности.“ А то осећање почиње да јача или да замире, умногоме зависно од понашања власти. Стога, у праву су они који истичу да поред тога што патриотизам подразумева нашу спремност да бранимо земљу ако је неко нападне, и да је на друге начине подржавамо, он укључује и критички однос према својој држави и свом друштву. Онако како је учио Сократ, да патриотизам није априори слагање са свим што раде они који воде земљу, већ настојање да се учини што је у нашој моћи како би земља постала боља.
Наравно, ту се не ради само о односу према власти, већ и о понашању сваког од нас. Како је цинично рекао шведски афористичар Питер Востхолм: „Прави патриота је човек који је радостан зато што систем функционише ефикасно онда када плати казну због непрописног паркирања.“ Вероватно су патриоте таквог кова ретке, али већина нас се понаша знатно савесније када верује у систем, него у случају када сматра да је он труо. А да би према њему имала позитиван однос, свакако је важно да на основу принципијелне борбе против корупције и криминала у вишим друштвеним сферама власт стекне кредибилитет. У Србији су после пада жуте олигархије ствари почеле да се добро развијају у том погледу, што је уистину битно да би изградили социјално-економски успешнију и праведнију државу.

[restrictedarea]

 

ДРЖАВА ИЗНАД СВЕГА Када грађани верују у систем и сматрају да је бар колико-толико праведан, они су спремни много посвећеније да се боре и за друге елементе националног интереса. Уз то ништа мање није битно ни то како људи живе. Нема смисла да волимо само апстрактно схваћену нацију, а да багателишемо свакодневне интересе појединаца од којих се она састоји. Национални интерес подразумева поштовање прошлости, залагање за бољу будућност, али и бригу за квалитетну садашњост конкретних људи. Све су то разлози да руководство РС озбиљно схвати Вучићев савет, односно да на рационалан начин и Српска енергичније крене у сузбијање свега онога што револтира грађане и спутава да се размахну крила привредног развоја.
Но, иако је јако важно оно о чему смо до сада говорили, не би требало заборавити ни другу страну медаље: очување државе! Национални интерес има комплексан карактер, али постоји нешто што представља његов темељ. Несумњиво, то је прво генерално опстанак државе, а онда заштита њеног територијалног интегритета и суверенитета. Лепо је да грађани живе добро, али ниједна држава због тога не укида себе, односно политичке елите које иоле држе до свог народа, ни због чега се не поигравају оним што је најбитније, а то је опстанак државе. Ако сада пређемо са начелног на конкретно, то значи да нико ко себе сматра патриотом не сме да прихвати да и због искрене жеље да побољша систем Републике Српске – а камоли под тим изговором, заправо са циљем да се докопа власти – учини ишта што би допринело слабљењу њених позиција.
Увек би требало имати у виду да страни фактори који нас национално понижавају тешко да нам желе бољу социјалну и економску стварност. Када они подгрејавају народно незадовољство, те говоре о потреби покретања „бунта“ против корупције, јасно је да „нишане“ државност Српске. Изазивање хаоса или пак накнадно (ако власт буде преузета) плаћање рачуна за њихову подршку делу опозиције који на то пристане – руши државу. А РС и овако иде по танкој жици. Један погрешан корак и може да буде обесмишљена, тј. трансформисана из државе у административну јединицу БиХ.

САМОЖИВИ ИЗГОВОРИ Када се ради о Србији у игри није баш њен опстанак, као што је случај са западном српском државом ако њена политичка елита не буде зрела, али јесте губитак не само Косова и Метохије већ и могуће даље распарчавање наше земље, све док не би била сведена на границе које је имала пре 1912. године. Сигурно има Срба којима је свеједно да ли ће живети у таквој или овој садашњој Србији, а једино им је битно да имају више „крпица“. Но, уверен сам, већина није равнодушна према очувању територијалног интегритета Србије, па и судбини српског народа који се налази ван њених граница.
Чувени енглески песник Џорџ Гордон Бајрон подвлачио је да „онај ко не воли своју земљу, не може да воли било шта“. Сличан став је имао и руски политички мислилац Николај Чернишевски који је рекао: „Ко не припада својој Отаџбини, не припада ни човечанству.“ Очито су Бајрон и Чернишевски сматрали да је пренебрегавање интереса сопствене државе ради начелних прича о хуманом човечанству, људским правима, неспутаном индивидуализму и сличном, само изговор или макар подсвесно прибежиште за егоисте који беже од друштвене одговорности и ангажовања. А они којима није стало до Косова баш су то. Они једино јефтиним причама о томе да је бољитак становништва остатка Србије битнији од борбе за КиМ – правдају своју саможивост, односно покушавају да варају грађане Србије.
Од 2008. до 2012. године имали смо власт која је била потпуно таква. Подривала је одбрану Косова да би платила подршку за довођење на чело Србије. Власт коју смо добили прошле године, иако је на разним пољима покренула позитивне промене које би требало да поврате поверење грађана у систем, није учинила дисконтинуитет у односу на капитулантску косовску политику претходне владајуће гарнитуре. Деловало је да се и ту нешто позитивно дешава, али такви наговештаји су нестајали у вртлогу политичких надмудривања и претварања од стране различитих чинилаца српске власти, те на релацији Београд – Брисел. Како год било, стигли смо до тога да ишчекујемо евентуално добијање датума почетка преговара Србије са ЕУ, а сa много разлога стрепимо да ће он бити плаћен ужасним уступцима у вези са питањем Косова и Метохије.

ПРИВИД И СТВАРНОСТ Приштинска квазидржавна творевина и даље није присутна на северу Косова. Бар тај део наше јужне покрајине, иако је од 1999. године под НАТО окупацијом, у суштини функционише као део Србије. Сада се од официјелног Београда тражи да он на такво стање стави тачку, а наша власт нажалост показује спремност да то учини.
По Резолуцији 1244 на простору наше јужне покрајине предвиђено је да постоје институције локалне самоуправе које нису под јурисдикцијом Србије, али су у функцији стварања основа за функционисање Косова као суштинске аутономије у њеним оквирима. У то би могло да се уклопи стварање на северу наше аутономне покрајине „нових косовских институција које би водили Срби“, ако би оне биле потпуно независне од сецесионистичких структура у Приштини које су грубо прекршиле Резолуцију 1244. И када би уз то, за такав аранжман – тј. стварање српске заједнице општина ван домашаја Приштине – гарантовале нпр. Кина и Русија. Јер, зар је могуће поверовати да би НАТО промотори косовске квазидржавности – који су већ погазили оно што су прихватили 1999. године – могли да буду гарант опстанка Срба на КиМ или неког новог споразума?
Додуше, можда председник Николић зна нешто што је мени непознато, па када говори о променама Устава Србије и тзв. Устава Косова (аутономне покрајине имају само Статут) са циљем да установе Србије постану косовске институције којима управљају Срби – има у виду такве промене највишег правног акта наше јужне покрајине, којима би Приштина потврдила суверенитет Србије. Ипак, сумњам да је тако. Пре се ради о вратоломијама наших власти како би дале оно што се од Србије тражи за датум преговора, а сачували неки привид да се нису одрекли Косова и Метохије.

ГОРКА ИСТИНА Таква комбинација можда привремено и прође. Наш народ је сада изнад свега жељан бољег живота. Ради њега неће да отворено жртвује Косово, али је, као и власт, изгледа спреман да лаже и себе, и друге. Под тешким смо притиском, свашта нам се већ преломило преко леђа – па би било неискрено да кажем да не разумем како размишља велики део нације, и шта су рачунице власти. Међутим, опасно је све то. И да је већина Срба прежалила Косово (а мислим да није), ко нам гарантује да је то крај досадашње, а не почетак неке нове националне трагедије?
Коначно, већина је анонимна, а власт то није. Којим случајем и да уђемо у ЕУ, и тако нам или на други начин крене набоље – Срби ће се пре или касније болно сетити онога што се сада дешава са Косовом и Метохијом. Тим пре ће тако бити ако уследе нове невоље. У оба случаја нација ће постепено заборавити своју тренутну равнодушност, а фокусираће се на одговорност актуелне власти. И неће много улазити у њене мотиве (били они и најбољи у односу на државу), већ ће судити по томе да ли је и онај део Косова који је још под нашом контролом Срба то и остао или је и тај део наше јужне покрајине макар у другој, или трећој инстанци предат Приштини. Ако то буде случај, садашња власт неће ући у историју у бољем светлу од оне коју је сменила. Нека се нико не заварава да ће бити другачије, макар се оно што остане од Србије и препородило на основу борбе против корупције и криминала.
Суд историје је немилосрдан и увек има у виду баш оно што су одвајкада били темељи националног интереса. Зато – и због себе, и због нас – они који воде Србију морали би муњевито да размисле о софистицирано изреченој сугестији Милорада Додика, да би требало имати чвршћи став у вези са Косовом (али и другим националним изазовима) како би Срби спасли бар оно што се спасти још може. Примакли су се косовском „Рубикону“ после којег неће моћи назад, а никакви други успеси неће учинити да горак укус због недопустиво скупог плаћања нове фазе (и даље неизвесних) ЕУ интеграција постепено не јача у устима нације, и као такав остане трајна категорија.

 

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Da su Srbi razmisljali kakvo je stanje na terenu nikada ne bi podigli ni I niti II srpski ustanak. Turska je bila velesila, a Austrougarska nije podrzavala stvaranje srpske drzave i oslobodjenje, ali su Srbi uspeli. I u I svetskom ratu situacija je bila takva na terenu, da je ono malo jada, sto je preslo Albaniju, moglo samo da sanja da ce se ikada vratiti u Srbiju, bili smo okupirani, pa se Srbin ponovo vratio i pobedio. II svetski rat III Rajh silniji i od sadasnjeg nato pakta, potpomognut separatistima i siptarskim podrepasima, raskomadali su Jugoslaviju i okupirali Srbiju i Kosovo. Niko nije ocekivao, ali taj nepokorni Srpski narod je ponovo pobedio i vratio ono sto mu pripada. Imali su Siptari i Veliku Albaniju, od 41- 45 godine, koju im je stvorio Musolini,cinili velike zulume nad Srbima, kao i danas. Situacija na terenu je bila nemoguca, mislili su da su nas unistili zauvek, ali mi smo ponovo pobedili i vratili svoje. Zato Siptarima porucujem, moze proci dest godina, ali ne ni toliko, a mi cemo se vratiti. Oni koji cine zlocine i oni „koji zbog situacije na terenu predlazu priznavanje realnosti“ porucujem neka razmisle o gore napisanom Samo ovaj put Srbi vise nece prastati nikome, a ni kvislinzima iz svojih redova.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *