Спилбергизација Оскара

Пише Владислав Панов

Поводом номинација за „Оскара“ 2013. године критичари закључују да је предстојећа осамдесет пета додела „Оскара“ понајвише у знаку борбе традиције и модерних стремљења, како у животу,  тако и у филмском стваралаштву

До 24. фебруара, за када је заказана свечана додела „Оскара“ за најбоље филмове и појединце који су у њима учествовали, иначе, како најавише, сва посвећена Педесетогодишњици Џејмса Бонда, неколико хиљада меродавних чланова Америчке академије за филмску уметност и науку ће се одлучити за лауреате њихове престижне, арогантно од њих самих схваћене, као најважније филмске награде године у свету.
Популарни „Оскар“ је прилично времешна награда, још увек угледна мада у међувремену као „бренд“ и значајно комерцијализована медијска посластица. Она има јубилеј ове године. Додељује се 85. пут. Позлаћена статуица ће, дакле, доспети у руке нових победника (занимљиво, први пут ће се то догодити пре доделе „Златног глобуса“, друге по рангу и важности годишње кинематографске награде с оне стране океана која јој је увек претходила), мада је сва прилика да ће међу њима бити и неких старих претплатника на ово признање. Нажалост, један од њих је и ове године главни фаворит.

Америчке теме

Стивен Спилберг је за своје ново остварење, „Линколн“, двоипочасовно историјско-политичко мрцварење гледалаца које се бави последњим данима америчког грађанског рата и политичким комбинацијама председника Линколна смишљеним да се уведе аболиција робова и изгради „модерна, слободна и правична демократска земља у којој су сви једнаки“. С таквим „читањем“ историје Спилбергов филм је зарадио чак дванаест номинација за „Оскара“, више него било који други од такмаца који су увршћени у најужи избор за ову награду. За свој део ауторског посла Спилберг је и по четрнаести пут за последње три деценије номинован за „Оскара“. Академијина статуа која га толико воли би пригодно могла да добије његов лик, па и име. Уместо „Оскар“ могла би убудуће да се зове Спилберг. Уобичајен и увек пословично рачунџијски однос када је реч о избору теме избацио је Спилбергов филм у први план када су очекивања и претензије за „Оскара“ у питању. Политички коректан, он се залагањем за потенцирање кључног момента у америчкој историји, оног када су белци умирали од белачке руке зарад слободе црнаца, определио за подсећање на тај део историје своје земље чија је кратка историја непресушни извор патриотског усхићења за његове сународнике и разлог да се с висине гледа на цео свет који се по њима никада није на тако грандиозан начин уздигао до друштвеног савршенства. Да ли ће канони из политичке историје Америке „исковани у граниту“ бити довољни да се материјализује Спилбергова рачуница око оскаровске верификације „Линколновог“ значаја, можда ипак није само реторичко питање. Јер, иако доминантан у својој пози недодирљивог фаворита овај филм има од кога да се плаши. Његов, нажалост, главни ривал и могући победник из другог плана је драма Дејвида О. Расела „И у добру и у злу“. Типично амерички симплификофана, у стереотипе увијена, пластифицирана презентација јефтине психоанализе и невеште социјално-породичне критике савременог друштва. Смишљена да дотакне „оштећене душе“ и рањене породице Америке данас, ова прича о младом човеку који уз помоћ не баш функционалне породице покушава да санира последице нервног слома, губитак жене и посла, тужно површно и јалово одрађује крајње плитко бављење овом темом само да би се довукао до срцепаратељног срећног краја с којим се поентира не само на „бокс-офису“ већ, ето, и на позорници која оверава нечије уметничке квалитете и домете. Чак осам номинација (све четири глумачке!?) приказују овај филм у сасвим неодговарајуће важном светлу и због свега реченог га обележавају као могућег победника из сенке.

[restrictedarea]

Ремек-дела Ханекеа и Анга Лија

Иако је ремек-дело тајванског синеасте Анга Лија „Пијев живот“ лакши за само једну номинацију од Спилберговог „Линколна“ и има три више од Раселове драме, оно, делује тако, има далеко мање шансе да се наметне као хит 85. доделе „Оскара“. Разлога је више и сви се тичу квалитета овог необичног, оригиналног и поучног филма. У њему је Ли сместио читаву књигу метафора и симболике о животу уопште. О путовању кроз живот, време, историју, наш свет с ове и оне стране реалности. О овом филму се размишља, а то није квалитет који је цењен у Холивуду. Уз своје визуелно уметничко савршенство, супериорност маште и њене филмске реторике, Лијев филм не би требало да има конкуренцију и не само да је неколико корака испред актуелне конкуренције већ би то био и када би се вредновао значај филмова из, рецимо, целе прошле деценије. А то му није предност! Визуелно импресиван је и рад на новој, оперетској верзији Виктор Игоових „Јадника“, који је такође добио осам номинација. Овај мјузикл смештен у време француске револуције, с певањем и пуцањем дакле, привлачи машту заљубљеника у овај жанр, али филмској уметности не додаје ништа што јој одавно није приуштено с бројних других страна. Изузев неких техничких „Оскара“, „Јадници“ не би требало да освоје ништа значајније. Конкуренција у категорији најбољег страног филма, авај без борбеног присуства нашег Паскаљевића, иако снажна и добро пробрана, готово је у потпуности у сенци новог рада врхунског талента европског филма, Немца Микаела Ханекеа и његове тријумфалне (у Кану, али и на многим другим местима) „Љубави“. Овај геронтолошки породични спектакл драме о старости, болести, оданости, пожртвовању и, наравно, љубави без граница и условљавања, па и о смрти коју она побеђује у једном од најбољих „негативних срећних крајева“ савременог филма, немачки клинички чист и опор, с врхунским интерпретацијама времешног Жана-Луја Трентињана и Емануеле Риве (обоје такође номинованих за „Оскара“), нема правог конкурента у целој прошлогодишњој светској филмској продукцији, укључујући и америчку.
У игри с разним шансама су и три миљеника Америчке академије, критике и филмофила, Квентин Тарантино („Ђангова освета“), Кетрин Бигелоу („00.30 – Тајна операција“) и Бен Афлек („Арго“), сви са америчким историјско-политичким и либералним темама и опредељењима. Тарантино је, рецимо, свом црнопутом јунаку, тек ослобођеном робу из наслова, омогућио сто педесет минута садистичког тамањења прљавих, злих и затуцаних белаца. Бен Афлек се позабавио америчким „херојским“ избављењем њихових дипломата из чељусти сурових исламских терориста, а Кетрин Бигелоу се опет окренула актуелним војевањима админстрације своје земље описујући, корак по корак, настанак и егзекуцију одстрела ноторног непријатеља број један Америке и напредног света Осаме бин Ладена. Готово да пожелимо да свако од њих освоји по „Оскара“. Као аутсајдер посматрано у овом контексту и оваквом распореду снага је дебитант Бен Зејтлин и његова слично „Пијевом животу“ поетична филозофска фантастична метафора о животу, љубави и храбрости „Звери јужне дивљине“ која има четири номинације, али и историјски куриозитет пошто је за „Оскара“ у категорији главне женске улоге номинована његова протагонисткиња Квензане Волис која има само девет година. Ханекеова „Љубав“, с друге стране, има најстарију номиновану глумицу у историји доделе „Оскара“, осамдесетпетогодишњу Емануелу Риву.

[/restrictedarea]