Почетна / Култура / Паоло и Виторио Тавијани – Када сужњи о слободи певају

Паоло и Виторио Тавијани – Када сужњи о слободи певају

За „Печат“ из Фиренце Снежана Симић

Са браћом Тавијани говоримо не само о уметности, затвору, моћи, пријатељству и издаји, већ и о световима тамновања и слободе који се, уз помоћ Шекспира – „нашег савременика“, увек узбудљиво огледају један у другом

Чувени редитељски тандем, браћа Паоло и Виторио Тавијани (Сан Минијато, Пиза, 1931. и 1929), чији је филм „Цезар мора да умре“ на недавно одржаном фестивалу ауторског филма у Београду једногласном одлуком жирија проглашен најбољим и који представља Италију у трци за „Оскара“ (ускоро ће бити приказан у биоскопима у Србији), присутни су у филмској уметности више од пет деценија. Уочи недавне италијанске премијере њиховог најновијег остварења у фирентинском биоскопу „Одеон“, где су, видно узбуђени, дочекани овацијама публике, браћа Тавијани су били добро расположени и предусретљиви за разговор са новинарима. Атмосфери је највероватније допринела и чињеница што се филм први пут представио италијанској публици (додуше после претпремијере у Риму) управо у главном граду њихове родне Тоскане, вољене „куће“, која је била оквир за неке од њихових најлепших филмова, а овај непосредни пригодни сусрет са славним синеастима био је прилика и за кратак неформалан разговор са браћом за „Печат“.

ЛЕКЦИЈА ЗА ПАМЋЕЊЕ Можда два брата, пореклом из тосканске варошице, нису ни очекивали да ће прича о групи затвореника (тема њиховог поменутог дела) из римског затвора „Ребибије“, ангажованих у припреми Шекспирове трагедије „Јулије Цезар“, стићи тако далеко у „холу“ филмске славе, јер после бунтовничких филмова, насељених херојима и издајницима, дошло је до извесног креативног застоја: чинило се да њихова фина „калиграфија“ почиње да гуши инспирацију. Међутим, повратком епској поетици, браћа Тавијани су приредили можда неочекивано, али свакако сјајно изненађење. Иако у поодмаклом животном добу, маестри су са последњим остварењем, враћајући театру и филму сву вредност њихове катарзичне снаге, још једном успели да дају велику филмску лекцију.
Снага овог документарно-играног филма, који у форми дневника бележи огољену и грубу стварност затвореника, налази се управо у једноставности филмске приче, пречишћене од баналних метафора. Тавијани су за глумце одабрали људе који у себи носе истину која, иако далеко од филмске, истовремено плени јачином и дирљивошћу. Препродавци дроге, мафијаши, припадници „Каморе“ и убице, од којих су неки осуђени на доживотну робију, изненада су постали глумци који су се ухватили укоштац са текстом који говори о издаји, части и револуцији: темама које свако од њих интерпретира са бесом и ослобођеном унутрашњом енергијом. Током дискретног рада са затвореницима, аутори су са повраћеном снагом њихових најбољих стваралачких година успели да подаре епски дах теми вечитог раздора између тираније и слободе.

[restrictedarea]

ШЕКСПИР ЈЕСТЕ – САВРЕМЕНИК На питање: „Зашто баш Јулије Цезар”?, браћа Тавијани одговарају да се њихов предлог родио из потребе. „Далека или блиска прошлост људи, којима смо упутили предлог, сачињена је од грешака и злочина, озлеђених вредности и раскинутих људских односа. Зато је било потребно супротставити им дело једнаке вредности, али супротног знака. И Шекспир у ‚Јулију Цезару‘, у овој италијанској причи, уводи на сцену велике односе који везују и супротстављају људе, пријатељство и издају, моћ и слободу, сумњу, али и злочин и убиство. Два света која се, у извесном смислу, огледају један у другом. ‚Часним људима‘ (uomo d’onore, уобичајен у мафијашкој комуникацији, прим. нов.) припадају многи наши глумци затвореници; о ‚часним људима‘ говори и Антоније у својој оптужби. Наша жеља је била да конфронтирамо таму њихове егзистенције са поетском снагом емоција које Шекспир побуђује: пријатељство и издају, убиство и муку коју изазивају тешке одлуке, цену која се плаћа како ради добијања моћи, тако и достизања истине“.
Аутори су такође појаснили да је филм у потпуности сниман у затвору. „У ‚Ребибији‘ смо провели четири седмице, излазили смо само ноћу, уморни, али још увек запаљени, са истом самоувереном неодговорношћу са којом смо снимали наше прве филмове. Желели смо да следимо затворенике у њиховим данима и њиховим веома дугим ноћима. Хтели смо да се наш заједнички рад одиграва у њиховим ћелијама, у ходницима, за време краткотрајне шетње на свежем ваздуху… Са камером смо улазили свуда: у ћелије, библиотеку, горе-доле по степеницама… Не, нисмо баш свуда улазили: једна зона затвора је била забрањена − део где се налазе сведоци сарадници (у процесима против мафије, прим. нов.), одвојени од осталих. Нико не би требало да их види, па ни ми“.
Опредељење за доминантну употребу црно-беле технике у филму објашњавају потребом за нестварним: „Боја је реалистична, док је бело и црно иреалистично. Осећали смо да је, у затвору, могућност за пад у телевизијски натурализам био прилично близу. Ипак, нисмо му подлегли захваљујући и бело-црном. Желели смо беле и црне сцене, жестоке и супротстављене. Наравно, избором белог и црног желели смо да подвучемо пролазак времена, скок уназад. Ово одлучно подвлачење је било у циљу лакшег разумевања. Идеја није нова, али понекад нам се свиђа да користимо утабане филмске стазе“.
Одлуку да користе оригиналне дијалекте затвореника Тавијани су прокоментарисали на следећи начин:
„За нас је била неочекивана емоција када смо наше глумце чули како говоре на њиховим родним наречјима: напуљском, сицилијанском… схватили смо да дијалектална деформација драмског текста не умањује високи тон трагедије, штавише поклонила му је нову истину. Глумац затвореник и лик који је тумачио на тај начин су успостављали приснији однос. Тако су наши глумци овладали текстом прилагодивши га сопственој природи“.
Уз констатацију да су сцене пробних снимања за ангажман затвореника у филму веома упечатљиве, питање је да ли су исте протекле управо онако како их видимо у филму.
Тавијани спремно одговарају: „Већ дуже време користимо једноставан метод. Тражимо од учесника да кажу генералије, замишљајући да су на граници и да се то давање података дешава у тренутку када се опраштају од драге им особе; први пут од глумца аспиранта се тражи да одговори на питања са болом, а други пут са бесом. Иако смо затвореницима рекли да могу да користе измишљене податке, остали смо погођени чињеницом да су сви, без изузетка, желели да користе сопствена имена, име оца, мајке, место где су рођени. Можда је то био начин, да кроз филм, подсете друге на свету да су они овде, у тишини затвора, али живи. Тако смо почели да их упознајемо, са њиховим болним, разбешњеним и махнитим истинама“.
Тим поводом Паоло Тавијани је истакао:„Није да су затвореници били бољи од професионалних глумаца. Они су различити: док су глумили, у њиховим очима је могло да се види да је оно што су говорили чинило део њиховог живота. Такође, они су нам веровали, нису нас третирали као два стара господина који су им одређивали шта би требало да раде, све се одвијало на равноправној бази, као међу браћом“.
У завршној секвенци филма, затвореници се, после успешно одигране представе, враћају у ћелије. Међу њима је и Касије, један од најбољих протагониста. Иако је већ много година у затвору, ћелија му изгледа друкчија, непријатељска. Он тада каже: „Од када сам упознао уметност, ова ћелија је постала затвор“. Питамо ауторе која је порука ове завршне сцене.
Ево шта су Тавијани изјавили специјално за „Печат“: „Све што се види у филму је резултат њихових прича и исповедања. И ову реченицу смо чули из њихових уста. То је, с једне стране, веома јака, а с друге, веома драматична тврдња. Они су, током рада на филму открили нове хоризонте, њих је уметност променила и оплеменила, увела их у нови свет. Доносећи им нове боје, друге укусе и мирисе, показала им је да живот може да буде лепши. Зато је повратак у тамну стварност постао још тежи. У том тренутку они су схватили да су изгубили све оно што су открили. Јер, ући у дубину овог дела значи тражити одговор у самом себи, нарочито онда када се напусте позоришне даске да бисте се вратили међу ћелијске зидове.“

Пут славе

После младалачке занесености новинарством закорачили су у свет филма средином педесетих година. Њиховом првом самосталном играном филму „Превратници“ (I Sovversivi, 1967) претходили су документарни филмови и заједнички рад са другим режисерима. Добитници су значајних националних и међународних признања. Прво у низу је „Златна палма“ на „Канском фестивалу“ 1977. за филм Padre padrone (у буквалном преводу „Отац господар“). Последњи филм браће Тавијани „Цезар мора да умре“, снимљен у римском затвору са глумцима натуршчицима, одабраним међу затвореницима, ове године је награђен „Златним медведом“ на „Берлинском филмском фестивалу“. Затим га је Италијанска филмска академија прогласила најбољим филмом, а браћу Тавијани наградила за најбољу режију и сценарио.

Надахнуће уз сузе

Једна од линија која карактерише стваралаштво тосканских аутора свакако је и љубав према литератури која је инспирисала њихове многе филмове, почев од адаптација Толстојевих приповетки („Свети Михајло је имао петла“, „Чак и ноћу сунце“), преко „Хаоса“, по мотивима Пиранделових новела, па до повратка обожаваном Толстоју у телевизијској серији „Васкрсење“. И претпоследњи филм „Мајур шева“ базиран је на роману Антоније Арслан, где су Тавијани, уз помоћ љубавне приче, евоцирали геноцид у Јерменији. Стога, на први поглед, не чуди што се и филм „Цезар мора да умре“ базира на Шекспировој драми. Међутим, овог пута инспирација за филм је, кажу, дошла неочекивано, без претходног плана и, као што се то браћи често дешава, „у унисону“.
Виторио и Паоло, који, и када појединачно говоре, стално употребљавају плурал, то овако објашњавају: „Једна пријатељица нам је испричала да је била у позоришту и да је током представе плакала, што јој се није дешавало годинама. Отишли смо у то позориште, а то позориште је био затвор. Затвор ‚Ребибија’, одељак строгог затворског режима у предграђу Рима. На позорници двадесетак затвореника, говорили су стихове из Дантеове ‚Божанствене комедије’. Одабрали су неколико певања из ‚Пакла’ и у паклу њиховог затвора поново проживљавали бол и патњу Паола и Франческе, грофа Уголина, Одисеја… Осетили смо потребу да откријемо са филмом како се из затворских ћелија, од тих искључених људи, скоро увек удаљених од културе, може родити лепота њихове представе. Стога смо одлучили да ‚затворском’ редитељу Фабију Кавалију предложимо да заједнички реализујемо Шекспировог ‚Јулија Цезара’. Фабио и затвореници су одмах одговорили: Почните, почињемо.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *