Почетна / Интервју / Мати Февронија, игуманија Пећке патријаршије – Запис из српског Јерусалима

Мати Февронија, игуманија Пећке патријаршије – Запис из српског Јерусалима

Разговарала Биљана Живковић

„Срби да се себи врате!  Силни неће још дуго моћи против Бога, јер Косово је свето.  Давно је освећено српском крвљу као ниједна земља на свету“, поручује игуманија

Пећку патријаршију стигли смо у подне децембарског хладног дана. Пахуље су провејавале. На улазним вратима српског Јерусалима, за чудо били су предусретљиви представници КФОР-а, словеначки и италијански војници, који на одличном српској језику приупиташе, треба ли нам каква помоћ, да ли желимо на нам пренесу торбе. „Хвала, само ви чувајте нашу Пећку патријаршију, кад вам је Бог такав задатак дао“, рече једна девојка у пролазу.
У пространој, травнатој порти, са леве стране од светиње огроман стари дуд, за који кажу да га је још Свети Сава посадио, а 1389. године после Лазареве погибије и пропасти Србије, причају и монахиње, казивања се преносе с колена на колено, да је гром ударио у дрво и разделио га, па се данас уистину рачва у четири огромне гране. У центру порте камени остаци и основе некадашњих цркава, конака, оних прастарих. Пуно је надгробних плоча исписаних старословенским језиком, древних записа у обрађеном камену. Поток посред прекрасног манастирског дворишта и мостић. У десном углу порте, савремена продавница. Иза Патријаршијске цркве на благом брдашцету, гробови где почивају, опкољене жицом и туђинском војском, монахиње. Војска која никада није носила пушку, а сачувала је Патријаршију за нас који данас постојимо, боље од било које армије. И за будуђе нараштаје. Ту су сахрањени и знани Срби прохујалих векова.
Упутили смо се у главну цркву, где су нас дочекале кустос Добрила Божовић, задужена за контакте са јавношћу, вешти сабеседник, склона дипломатским одговорима, и полиглота. Ту је и мати Варвара која је овде од 1958, па млађа монахиња Харипина. Утисак је да су се обрадовале посети. Они којима је ово први сусрет са нашом великом светињом нетремице су били загледани у фреске, иконостасе. Као опчињени улазили су из једне цркве у другу. Посматрали су трон на којем су стотинама година устоличавани српски патријарси и камене саркофаге прекривене тешким бордо плишом, са богатим везом. Додиривали су осликане зидове, као векове да траже.
Једна млада монахиња у главној цркви продавала је свеће, иконе, бројанице. Стрпљиво, тихо, смирено одговарала је на бројна питања посетилаца.
У пролазу наточисмо воде са Патријаршијске чесме. Корачамо ка соби за пријем, у нади да ћемо видети игуманију Февронију, верног, храброг, стоичког чувара српске светиње. Монахињи Февронији је 92 година. А цео њен живот посвећен је Богу, светињи, народу свом српском, светосавском.
Док смо корачали према мајци Февронији, да бисмо је поздравили, једна монахиња нам казује:
„Лепо је што сте дошли, па кад сте већ ту, напишите да су нам потребне монахиње и искушенице, мало нас је. Већином су веома старе. Умиру. Ове године нас је заувек напустило шест сестара.“
Обећасмо да ћемо и то написати.
Гладамо у очи мати Февроније. Бистар поглед и одлучан. Очи миле и топле. Озбиљне. А покрети енергични. Већ на први поглед види се да ужива велику љубав и ауторитет код сестара. Тренутно их је 24 у Пећкој патријаршији и неколико искушеница. Ове храбре жене у ризи бдију дан и ноћ, молитвено, сестрински. Чувају сваку стопу и када је било најгоре, најопасније, најтеже нису напуштале богомољу, ни мошти, ни фреске – оно што су златне епохе и генерације нама у аманет оставиле. Питамо се да ли су, и у којој мери, Срби свесни њихове жртве.
У Пећкој патријаршији је, срећом, једна скромна амбуланта. У њој свакодневно пуних девет година ради медицинска сестра Миланка Рашчевић. Станује у кући, у близини Патријаршије. Брине Миланка о здрављу свих сестара. Ушла је у собу да провери да ли је мати Февронија на време узела лекове.
Благо повијена старачка леђа, одмерени кораци, сигуран и смирен глас и драг осмех добродошлице. Присећа се времена када је пре 55 лета дошла у Пећку патријаршију.

[restrictedarea] „Стигла сам Божјом промишљу у нашу велику светињу 1957. године. Сећам се била је тужно пуста. И запуштена. Биле су само три сестре већ остареле: Параскева, Меланија, Серафима и Рус Полихлоније, времешни калуђер. У манастир сам ступила у 18 години, још 1940, пре Другог светског рата. Био је у то време последњи црквени Сабор у Жичи, пред Други светски рат. Владика Николај Велимировић нас је одредио да будемо у манастиру Јовање. Била сам с мојим сестрама; рођеном Аницом, од тетке – Смиљом и од стрица – Госпавом, касније монахињама Анастазијом и Варваром, Јованом. Године рата и немаштине. Када смо стигле у Јовање није било хране. Буквално смо гладовале. Није било ни довољно лежаја, тако да нас је спавало по две у кревету. Али, рекла сам, како је осталима, тако ће бити и мени. Ако оне гладују, и ја ћу.“

Ви и Ваше сестре и друге девојке у Овчарско-кабларској, српској Светој гори, целу деценију сте чекале на монашење!
Друго је то време било. Човек ако је одабрао Христов пут мора да буде чврст у вери. Годинама смо се припремале за живот посвећен Богу, манастиру, монаштву, чувању наше цркве. Нас десет искушеница чекало је. Потом су одвели нашег владику Николаја Жичког у Војловицу, где је био притворен. Убрзо је владика наредио да нас десет примимо манашки завет. Нажалост, није нас владика замонашио, него 1950. неки стари игуман. Данас је другачије, обично се монашки чин добија после три године искушеничког живота. Да је требало тада да чекам још деценију – чекала бих.

Сећате ли се неких тренутака са владиком Николајем? Да ли је био строг?
Веома смо га поштовале. И нисмо се баш често налазиле поред владике. У Јовање је долазио само три пута од дана кад смо стигле у манастир. Ми смо увек биле у послушању. Одвели су га, спровели војници. Био је заточен. После тога га више нисам видела.

И део Ваше фамилије кренуо је Вашим стопама.
Чини ми се да је наш одлазак био пресудан да и моји Божићи пронађу дубине духовног живота, Светосавља и монашког живота и тиховања. И ближи и даљњи рођаци. Моја стрина, тетка и њен муж. Тетак је био монах Јован у манастиру Тавна. Неки су били у Ловници. Рођена сам као Петра у селу Стамићима, код Брчког. Мајка нас је осморо деце изродила и сви смо живели честито. Моји Божићи данас живе у БиХ, у Земуну, у Војводини. Опасна времена су харала тих четрдесетих. Црква је била у немилости тадашње комунистичке државе. И монаси, монахиње, свештенство. Али, ето, Бог нам је дао снагу да све поднесемо, да градимо, да се сабирамо, да се сестринство увећава. За све то потребно је много љубави, рада, мука. Сада кад се иза себе осврнем, било је тешко.

Кажете да је садашње време страшно, тегобно за Цркву, монаштво, за српски народ.
Знате, ми монахиње смо научиле да се боримо сваког дана с недаћама, с бременитим временом и опстајале смо. Тек сада видимо да је то било зло време, али не страшно. Садашње време је попут црног олујног облака, и не знам када ће проћи, и ко ће остати. Када кажем остати, не мислим остати у животу, него остати и опстати у својој православној, светосавској вери. Ако постоји Содома и Гомора, она се данас надвила над Србијом, а на Косову и Метохији увелико влада.

У Пећкој патријаршији, и поред чињенице да сте са свих страна опкољени Шиптарима, да сте незаштићене жене, у вашем животу све функционише по монашком реду и типику, и у највећем миру. Одакле толики спокој и смиреност?
За ред и поредак у светињи најзаслужније су наше добре сестре које се не штеде. Сви имају обавезе у самом манастиру. Пре нам је долазило много више гостију, и ма колико желеле да се посветимо монашком самотњачком животу, увек морамо да нађемо времена за наше посетиоце, вернике, намернике, каткад политичаре и стране дипломате. А мир и спокој човек са собом и у себи носи, ако му је Христос у срцу.

Наша црква, свештенство, монаштво дели судбину са својим народом од постања. Тако је и претходних 15 веома тешких година. Како Ви схватате искушења кроз које пролазимо као народ?
Ако се не поправимо – још ћемо горе доживети. Кад кажем поправити, онда мислим и на политичаре, на народ, на школе, на породице. Сви сносимо одговорност за оно што нам се дешава и што нам се дешавало. Питате како? Ево, у Србији, у светосавској земљи из школе је био избачен Свети Сава. Чак су, сећам се, испред Патријаршије педесетих, шездесетих, седамдесетих постављали своје чуваре, потказиваче, да би се строго контролисало ко ће се дрзнути да дође у цркву и светкује своју Крсну славу или Светог Саву. Потом би ти честити Срби остајали без посла. То су Срби Србима радили у комунистичка времена, и не само овде на КиМ, него по целој Србији, па и даље. Од тада је почело наше сурвавање. Као народ нисмо доживели покајање, као рецимо Руси, него и даље корачамо по мраку. Дуго су се Срби уместо са крстом сахрањивали са пракљачом. Милија им је била пракљача с петокраком од Христоса. Српкиње су се у то време зарад благостања одрицале потомства, више од било ког другог народа на Балкану. Убијале су своју децу нерођену. Колико ли је у Србији тако убијено? И данас то раде! А питамо се што нас има тако мало?! Морамо да се вратимо исконском Светосављу, да се као народ са Богом измиримо. Тако ја гледам на нашу српску муку коју заједнички подносимо. Срби у свом срцу морају да пронађу љубав за свог ближњег, за свог брата. Сви су од нас главу окренули, а непријатељ нас дроби охоло и без милости.

Какво је осећање живети у нашој највећој светињи?
Велика част и велики Божји благослов је живети у Пећкој патријаршији. И огромна одговорност пред Богом и својим родом. Јер, то је српски Јерусалим. А Шиптари би хтели да га сруше. Годинама су нам претили, сада кад су добили своју вештачку државу ућутали су се. Биле су несрећне године, бомбардовање, и 2004. онај погром када је наш народ побегао код нас, у двориште, по конацима, по кулама, памтим њихов страх и дечји плач. А сада више нема деце. Сви су отишли. Чувају нас италијански војници, брину о нама, купују нам воће, питају редовно да ли нам је нешто потребно. А нема нашег народа. Долазе нам повремено дипломате, ко год нас је од јадних држава бомбардовао – тај је касније стигао у посету Пећкој патријаршији. Говорили смо им упорно о нашој историји, православљу, о важности очувања наших светиња. Мало је шта допрло до њихових срца. А силни неће још дуго моћи против Бога, јер Косово је свето. Давно је освећено српском крвљу као ниједна земља на свету. Сећам се, како је једном приликом, када су повратници 2001. почели долазити у Осојане митрополит рекао: „Вратићете се на наше Косово. Ово је у историји 20 пут да нам га отимају, да Србе протерују, ми смо Космет увек враћали. Срби су се увек враћали.“

Пећку патријаршију Срби сада много ређе походе.
Нема их. Нема ни крштења, нити венчања. Развејан је наш несрећни народ са Косова и Метохије на све стране. И злопати се. Свугде се Срби злопате. А из централне Србије скоро да нам не долазе. Пристигну повремено неке групе, понеки аутобус… све ређе. Имамо сада свега, и хране, не оскудевамо ни у чему, сем што нема наших. Е кад би се сабрали, кад би схватили колико нам је мало потребно да из пепела васкрснемо. Да се воле, да дишу једном душом. Да се себи Срби врате! У томе је снага. Да брину о младима, о својој деци. Да се сачува наша омладина. Није све у новцу. Ако немамо љубави, немамо ништа. И никада нам не могу одузети Космет. Могу Шиптари да причају и раде што год хоће. И сви политичари. Мудрошћу и стрпљењем ћемо Космет повратити и сачувати.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Molimo se, bar tako pomozimo i sebi i nasim monahinjama. Nama je jos Bog ostao, ljudi su se svi prodali i sad su nas stavili na rasprodaju. Akcijske cene




    0



    0
  2. Krajnje je vrijeme, da se Srbija povuće u kuću „Sabiranja“ u kuću Sv. Save




    0



    0
  3. Ovo je prvi clanak koji govori o surovo bolnoj istini. Njima je pomoc mladih neophodna a mladima njihovo zivotno iskustvo. Mladi svratite i ostanite na SVETOJ SRPSKOJ ZEMLJI.




    0



    0
  4. Шам дуд је засадио испред тек завршене цркве Светих Апостола Архиепископ Сава II, син Стефана Првовенчаног 1269 или 1270. године. Архиепискпу Сави II Свети Сава је био стриц.Мошти Архиепископа Сава II чувају се у цркви светих Апостола у комплексу Пећке патријаршије.
    Шам дуд се од удара грома тек 1950 године распукнуо али је остао “жив“. Дуд цвета сваке последње недеље у априлу и још увек рађа. Најбољу објављену историју о овом дуду и друга два дуда,који потичу од шам дуда из Пећке патријаршије,има Зоран Влашковић у објављеној књизи “Космет иза лажи“.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *