Почетна / Интервју / Клаудио Mагрис, писац – И велики писци понекад не разумеју политику

Клаудио Mагрис, писац – И велики писци понекад не разумеју политику

Разговарала Снежана Симић

Поводом Косова, моју позицију, као и у свим сличним случајевима, одређује уверење да су претензије да сваки народ, свака етничка група, добије државу, опасне и опасан разлог за трагична насиља. Не верујем, на пример, да Швајцарци желе да се њихова земља расцепи на четири државе

Књижевник, германиста Клаудио Магрис (Трст, 1939), један је од најзначајнијих савремених италијанских романсијера и есејиста, а сматра се и једним од највећих стручњака за историју и културу Средње Европе. Нашој читалачкој публици познат је посебно по књизи „Дунав“, а на италијанску књижевну сцену ступио је 1963. есејем „Хабзбуршки мит у аустријској модерној књижевности“. Потом је уследила друга књижевно-историјска студија „Далеко одакле. Јозеф Рот и источно-јеврејска традиција“ (1971). Прелаз на приповедачку прозу догодио се 1984. са делом „Закључци о једној сабљи“. После „Дунава“ (1986) настали су „Друго море“, „Микрокосмоси“, „Наслепо“, збирке есеја и драмски текстови: „Штаделман“, „Изложба“ и монолози „Гласови“ и „Она ће, дакле, разумети“…
Магрис је редак европски писац, који је – пошавши од оригиналног историјско-филолошког истраживања и стигавши до есејистике, у свим својим разноликим скретањима, театра и романа – увек успевао да задржи особено јединство тема и мотива. Добитник бројних националних и међународних књижевних награда (Багута, Стрега, Принц од Астурије, Кјара, Ђузепе Ачерби…) Пре две године, приликом његовог боравка у Београду и Новом Саду, уручена му је награда „Милован Видаковић“. Последња у низу односи се на његову новинарску делатност дугу више од четири деценије. За плодну журналистичку активност (већином у дневнику „Коријере дела сера“), испуњену дубоким разматрањима о култури и актуелним друштвеним збивањима, ове године овенчан је престижним признањем „То је новинарство“.
Када је овог октобра Магрис био у Фиренци, где је у препуној сали библиотеке „Облате“ (у оквиру циклуса књижевних сусрета „Читати да се не би заборавило“) присуствовао представљању првог тома његових сабраних дела „Меридијани“ (издавач „Мондадори“), који обухвата период од почетка Магрисове књижевне каријере до 1995. Овај догађај био је прилика да са великаном италијанске литературе разговорамо за „Печат“.

Недавно сте у немачкој амбасади у Риму примили престижно државно одликовање за Вашу, како је речено, „велику литературу и политичке коментаре“. Поменут је тада Ваш есеј „Но-поп политика Ангеле Меркел“ у којем сте похвалили немачку умереност и рационалност. Постоји ли нешто што може бити предмет критике у понашању Немачке? Како гледате на доминантну позицију Немачке у Европској унији?
Не верујем да данас постоји опасност од Немачке, од немачке доминације. Понека ригидна затварања немачке владе, потом, на срећу мало ублажена, заслужују критику, али ја уопште не мислим на опасност од немачке превласти. У мом излагању хвалио сам такозвани рајнски капитализам, који се више брине о суштинским стварима него о финансијама, и у супротности је са англосаксонским капитализмом који нас је довео до актуелне кризе.
У мом говору у немачкој амбасади рекао сам да данас, нажалост, имамо у Италији и све више свуда по Европи лумпенбуржоазију. Маркс је говорио о лумпенпролетаријату, бедном пролетаријату, позивајући се на потпролетаријат, толико угњетаваном и неспособном да се развије интелектуално, културно и политички, неспособном да прихвати свест о себи, који је био спреман за било коју регресивну политичку авантуру, за популизам и фашизам. Та реч, лумп, бедна у смислу који сам поменуо, има јаку вредност у социјалистичкој традицији. Сећам се када је, после једног од првих злочина Црвених бригада, Пертини (Сандро Пертини, председник Италије од 1978. до 1985, прим. нов.), говорио о „тим бедницима који су обешчастили боју, за нас свету“, он наравно није имао намеру да алудира на економски положај терориста, између осталог, него на ту менталну и идеолошку деградацију. Данас имамо лумпен-буржоазију, буржоазију бедну и у културном, интелектуалном и моралном погледу, која је изгубила велике квалитете који су раније од ње учинили праву владајућу класу, кичмени стуб државе.

[restrictedarea]

У Вашим делима, као што су, на пример, „Дунав“, „Микрокосмоси“, „Наслепо“ и „Друго море“, заустављате се на балканском простору, односно на територији бивше Југославије. Да ли је то само због близине и познавања ових земаља или, можда, и зато што их осећате делом себе, Вашег идентитета?
Свакако да се ради о свету који осећам нарочито блиским, посебно јадрански део, али осећам блиским и друге делове, зато што је то био пејзаж многих момената и ствари мог живота, мојих размишљања о идентитету, о његовој вредности и опасности.

Ви сте рођени и живите у Трсту, мултиетничком граду који је понекад у прошлости био сцена етничких неразумевања, чак и предмет међудржавних спорова. У којој је мери Ваша припадност овом граду на граници утицала на Ваше стваралаштво?
Свакако да је на мене утицао свет у којем сам рођен и у којем сам одрастао: његова атмосфера, традиција, приче мојих родитеља итд. Нарочито Трст, са његовом сложеном и контрадикторном историјом, многострукошћу његових културних компонената и противречном дијалектиком одбијања и слављења различитости која је следила, утицао је на мене, верујем, на несвестан начин. Када сам са осамнаест година отишао да студирам у Торино, иако сам био прерани читалац, који је већ читао Толстоја и Бодлера, нисам прочитао ниједан редак тршћанских аутора, због оног природног, мада погрешног неповерења које млади имају према величинама из сопствене куће. А у Торину, због носталгије према граду који сам оставио, почео сам да читам књиге тршћанских писаца, тако присвајајући такође интелектуално оно што сам живео на сентименталан и емотиван начин, али без размишљања о томе. Тако сам почео да схватам улогу словенске компоненте, шта је за Трст значила јеврејска заједница, велику прошлост везану за Аустрију, драматичне контрадикције које су у Трсту све учиниле другачијим, што је почело са Покретом отпора итд. Такође сам осетио потребу да се у мислима вратим више уназад, у моју прошлост, да тако кажем, пренаталну, и зато сам почео да читам аустријске ауторе и оданде је поникла прва идеја за „Хабзбуршки мит“.

„Живот на граници“ шири или ограничава сопствену визију света? Овде се позивам и на Ваш есеј „Границе“ где сте објаснили да се „писци са границе“ налазе између Сциле и Харибде, између реторике компактног идентитета и реторике расутог идентитета. Такође сте навели да „опсесивно бављење сопственим идентитетом, који се ограђује са утолико више граница што се страсније бави својом немогућом и регресивном чистотом, води ка насиљу, чији је екстремни пример сурови и глупи рат у бившој Југославији“.
Верујем да је на мене, због геополитичке позиције регије, истински утицао доживљај те границе, која је, много година, била Гвоздена завеса, односно граница која је свет делила на два дела. Граница, која је, с једне стране, била веома близу моје куће, зато што је Трст мали град и та граница је била ближа мојој кући у центру Трста него што је то нека миланска четврт у односу на други кварт у супротном делу града. Али, то је била граница која је била симбол непознатог, узнемирујућег; иза те границе почињала је, барем до извесног периода, када се ситуација нормализовала – Стаљинова империја, симбол таме и свега онога што је забрињавајуће. Истовремено, та граница коју сам гледао са Краса (висораван на североистоку Италије, која захвата западну Словенију и крајњи северозапад Хрватске, прим.нов.) када сам ишао да се шетам, и свет који сам одлично познавао, зато што се радило о земљама које су биле део Италије и које је Југославија анексирала на крају Другог светског рата. Мислим да је тај идентитет познатог и непознатог био фундаменталан за моју литерарну вокацију зато што је литература често путовање од познатог ка непознатом и обратно. У овом смислу, на мене је дубоко утицала моја припадност граду и покрајини у којој сам рођен. Али само у овом смислу. Што се тиче осталог, промену сам, очигледно, доживео као ослобађајући напредак, али који, мислим, није имао емотивно дејство. Почео сам да путујем у такозвану Источну Европу много пре пада зидова. Оно што је на мене дубоко утицало је то неодређено осећање одбијања Истока, увек сматраног као нешто сумњиво и недостојно. Сматрам да је много од онога што сам написао такође рођено из жеље за поништавањем тог одбијања, за укидањем те заменице „друга“ која се користила да би се означила „друга Европа“ – не само зато што је била комунистичка, него зато што је била Европа Истока. Међутим, свака држава има свој Исток да одгурне, да одбаци. И то је право проклетство, нажалост живо пре свега у Средњоисточној Европи или на границама са њом. Граница је понекад мост за сусрет са другим, али каткад и зид за одбијање другог.

Годинама пратите политичку ситуацију у бившој Југославији. Поред текстова објављених у дневнику „Коријере дела сера“, у којима сте се бавили болним догађањима која су потресала тај простор, Ви сте се и 2009, у говору који сте одржали поводом пријема Награде за мир Friedenpreis на Франкфуртском сајму књиге, вратили тој трауматичној теми и поново осудили бомбардовање Југославије, изјавивши да је агресија НАТО-а била срамотни рат против Срба. А у фебруару 2008, у листу „Коријере дела сера“, објавили сте алармантни чланак о предстојећем проглашењу независности Косова.
Противећи се потпуној политичкој независности Косова, такође сте изразили велику забринутост за будућност српске мањине у новој Тачијевој држави. Србија се и данас суочава са проблемом Косова, које је у међувремену прогласило независност, немали број држава је признао Косово као државу, међу којима је и Италија. Како из данашње перспективе гледате на ситуацију, да ли се нешто у Вашем мишљењу променило?
Нисам био нимало благонаклон према грешкама, греховима и злочинима које су такође починиле неке српске снаге током злосрећне Милошевићеве политике, за време рата у такозваној бившој Југославији. Али, више пута сам рекао да је било срамно сматрати Србију и њену владу као једине кривце, као да су били гори од других који су такође починили злочине. Ова једностраност суда је била срамотна и то понављам. У том смислу је рат НАТО-а против Србије био сраман. Што се тиче Косова, моја позиција једноставно потиче од чињенице да увек сматрам, у свим случајевима, захтев и претензију да сваки народ, свака етничка група, добије државу, опасним и разлогом за трагична насиља. Не верујем да Швајцарци, на пример, желе да се расцепе на четири државе. Међутим, верујем у велике политичке конфигурације, на пример, у једну праву Европу, истински уједињену, у којој националне државе постају регије, очигледно аутономне и децентрализоване, али као делови наднационалне државе.

У италијанским књижарама управо се појавила књига „Литература је моја освета“ („Мондадори“). Један део књиге односи се на Ваш сусрет са колегом Мариом Варгасом Љосом у Лими када сте разговарали о односу између књижевности и друштва. Ви сте том приликом рекли да се осећате једнако посвећеним јавној ствари и борби са сопственим демонима. Можете ли да појасните тај нераскидиви спој. Како данас видите улогу ангажованог интелектуалца?
Сматрам да су те две ствари подједнако фундаменталне и нераздвојиво везане у стварности и животу личности, али које такође никад не би требало бркати. У зависносити од случаја, од проблема који искрсну из објективних или персоналних ситуација, надјача једна или друга страна.
Што се тиче „ангажованости“, мислим да се односи на све и наравно не на посебан начин на интелектуалца. Термин „ангажовани интелектуалац“ је, између осталог, веома двосмислен, непоуздан, зато што је често искривљено поистовећен са обављањем једне активности уместо друге. Не видим зашто би a priori социолог или пак романописац требало да буде већи интелектуалац од једног зубара или радника; све зависи од поседовања или немања способности за критичко мишљење. Није довољно бити и велики писац да би се разумела политика; велики део најзначајнијих писаца XX века били су фашисти, нацисти, стаљинисти.

Срамотни рат против Срба

Клаудио Магрис припада малобројној групи италијанских интелектуалаца који су током протеклих деценија пратили и реаговали на друштвено-политичка превирања и бурна догађања на Балкану. Нека од Магрисових размишљања и коментара, објављена у дневнику „Коријере дела сера“ , односе се на Србију. Издвајамо пишчеву рефлексију поводом збивања у Србији: реаговање на очекивано проглашавање независности Косова.
Непосредно пре тог догађаја, књижевник је 11. фебруара 2008. Године (у дневнику „Коријере дела сера“), у тексту насловљеном са „Насилни народи“, писао о будућности потлачених Срба у косовској минидржави, превиђајући да ће за Србе, у држави у којој се вијори Тачијева застава, живот постати немогућ.
По његовом мишљењу насиље пре свега избија када се помешају два принципа и две различите реалности, нација и држава. „Нигде, међутим, не пише да држављанство и националност морају да се подударају… Чак и државе, најкомпактније у националном погледу, укључују мањине. Немогуће је зацртати границе које јасно раздвајају народе. За цивилни живот једне земље битна је пуна заштита мањина, њихово формално право и њихова стварна могућност да слободно развијају сопствени језик, сопствену културу, сопствену националност.“
„Махнита претензија да свака националност оформи државу – варварски зов шуме који се чинио онемогућен процесима прикључивања и уједињења на федералној основи – све више узима маха, наговештавајући нове катастрофе.“ Подсећајући да је Италија учествовала у срамном рату на Косову, писац истиче да је непосредна мина конституисана предстојећом независношћу Косова. „На Косову ће се тако родити минидржава, у којој ниједном Србину неће бити могуће да живи и чији лидер Тачи покушава да измисли заставу.“
„Ко је икада рекао да би свака етничка група требало да конструише државу, која је граница и мера једне националне групе која жели да постане држава?“, пита се Магрис и одмах одговара: „Број није битан; колико год скромна по броју, свака национална заједница, свака мањина требало би да буде у поптуности заштићена. Али због тога није могуће да постане држава. У микродржавама, пониклим на идентитетској и националистичкој грозници, мањине, неизбежно постојеће у њиховој унутрашњости, биле би изложене тешком тлачењу; у евентуалној Баскијској држави бројни Шпанци који живе на тој територији били би много мање заштићени него што су данас Баскијци у Шпанији“.
„Националност је топла вредност. Језик, обичаји, песме, пејзажи, храна. Држава је хладна вредност: закони, правила, сигурност и социјална помоћ. Воле се топле вредности, потресе се због песме из родног краја, не због члана закона. Али, управо је овај последњи тај који омогућава свакоме да пева, дирнут, своје песме.“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. lumpenproletarijat je proletarijat u dronjcima i njega su se gadili komunisti jer sa njim siromasnim nisu mogli u revoluciju i zato su komunisti 45.te stvarali radnicku klasu u vidu srednjeg sloja drustva relativno dobrostojecu kao bazu, a lumpenburzoazija bez obzira na magrisa stvara svoju inteligenciju kupovinom jeftinih i lako dostupnih univerzitetskih diploma (zato je stvorena bolonja), stvara svoj moral (iako je nemoralan), stvara svoju kulturu (iako je nekulturna) i drzi se cvrsto gomilajuci novac koji od 2008. nedaju nikome




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *