Васкрс ЕУцена

Пише Светлана Васовић-Мекина

Уместо што политичка елита у Србији улазак у ЕУ представља као нешто што је могуће постићи ако се испуне пуки административни задаци, било би поштеније да јавности предочи дубину свих уцена са којима је Србија већ сада суочена, јер ће само тако моћи да избегне ситуацију у којој би, за безначајан „напредак“ у евроинтеграцијама, била присиљена да чини значајне уступке. Хрватско искуство са словеначким уценама, отуда, требало би да нам представља драгоцено упозорење

Безмало заборављени спор између службене Љубљане и Загреба око враћања старих девизних улога, тачније новца који су хрватске штедише држале у филијалама „Љубљанске банке“ све до почетка деведесетих година, поново пали страсти како у Словенији, тако и у Хрватској. Све је почело после распада Југославије, када пропада и „Љубљанска банка“. Словеначке власти тада су прионуле спасавању главне државне банке, па су јој вештом манипулацијом додале префикс „Нова“. Тако је и настала „Нова Љубљанска банка“. Дугови, настали у бившој држави, остали су пропалој банци мајци, тачније „старој“ „Љубљанској банци“. Јасно, то су дугови према ојађеним штедишама из Хрватске. Две државе се већ деценијама споре око начина решавања тог проблема, али решења нема, па нема. А сада је из бриселских дипломатских кругова процурело да Словенија блокира процес ратификације хрватског приступног уговора са ЕУ, и то због нерешене старе девизне штедње, тешке 172 милиона евра.

ХРВАТСКИ ПРИМЕР СРБИЈИ Најновија словеначка блокада уласка Хрватске у Унију отвара низ питања која су до сада гурана под тепих. Јер, ако је Словенија после не тако давне блокаде Хрватске (због нерешених питања међе како у Пиранском заливу, тако и на копну) спремна поново, у последњем тренутку, да блокира улазак Хрватске у ЕУ због, на први поглед не баш виталног финансијског проблема, онда се намеће питање – шта ли тек чека Србију? Какве уцене може да очекује не само од суседне Хрватске, него и од Словеније (са којом нису завршена сва питања наследства СФРЈ), али и од Немачке и других држава ЕУ које су признале Косово? Речено једноставније – избором тзв. европског пута и одрицањем од политичке неутралности, Србија би наредних година могла да очекује готово свакодневна условљавања, јер списак могућих „отворених питања“ није мали – од имовине Срба и српских предузећа у Хрватској, до питања права повратника, одређивања граница, па све до признања Косова…
Погледајмо како европске уцене изгледају на примеру Хрватске и Словеније. Словенија би да терет пропале девизне штедње пребаци на поједине државе, на чијем тлу је проблем настао, иако се ради о словеначкој банци. Ту се позива на чињеницу да је Хрватска на такво решење пристала у Споразуму о сукцесији, али пренебрегава факат да Словенија речени споразум крши у бројним тачкама, а пре свега у вези са исплатом пензија официрима некадашње ЈНА. С друге стране, званични Загреб би да реши проблем штедње својих грађана тако што би јој Словенија рефундирала новац који је Хрватска исплатила штедишама „Љубљанске банке“. Загреб Љубљани прети и тужбама, ако Словенија настави да изврдава. Две државе су коначно, како би двадесетогодишњи спор скинуле с дневног реда уочи хрватског уласка у ЕУ, недавно именовале своје финансијске експерте да преговарају и реше проблем. Али преговори су запали у ћорсокак, па се словеначки министар спољних послова Карел Ерјавец протекле недеље „излануо“ пред домаћим медијима да све то „иде преспоро“, и зато његово министарство преузима тај посао и даље разговоре са надлежнима у Загребу. Ни хрватске власти нису седеле скрштених руку, па су дале овлашћење адвокатима да покрену тужбу против Словеније. Вест је брзо допрла до Љубљане; премијер Јанез Јанша повукао је „ручну“ и закочио процес ратификације Споразума о придруживању ЕУ и Хрватске, која би 1. јула 2013. године морала да постане нова (а према неким гласовима из ЕУ – и последња) пуноправна чланица Европске уније.
Портал „index.hr“ тврди да је Јаншин потез изазвао неодобравање дипломатије ЕУ која, анонимно, оцењује да би „поновна блокада (Хрватске) за Словенију била катастрофа“. Јер, то је већ четврта словеначка блокада Хрватске. Приде је словеначки министар Ерјавец „шокирао“ европске колега изјавом да је решење питања „Љубљанске банке“ „предуслов“ за улазак Хрватске у ЕУ.

[restrictedarea]

ЕВРОПСКИ ТОПЛИ ЗЕЦ По наводима извора „index.hr“, а који цитира портал „EUobserver.com“, дипломате у Бриселу сматрају да „нико не воли да види да се европска питања повезују са билатералним проблемима“, јер „када би свако тако радио, онда би то засенило ЕУ као целину; и свако би могао да уцењује комшију нечим, а то би загадило атмосферу“. Велике речи о чистој „ЕУ атмосфери“ не могу послужити као смоквин лист и да прикрију чињеницу да су и друге државе ЕУ међусобно једне друге уцењивале уочи уласка у Унију. Како изгледа „европски топли зец“, уосталом, искусила је и Словенија, која је током вишегодишњег процеса „приближавања“ ЕУ била на мети блокаде како Италије, тако и Аустрије. Словенија је добро савладала европску лекцију о лепотама изнуђивања кандидата на њиховом путу у ЕУ, па је без зазора притискала Хрватску и узастопно блокирала њена приступна поглавља, све док није испословала задовољавајући Споразум о решењу граничног спора. Колико су локални интереси важнији од ЕУ начела, службена Љубљана је демонстрирала и почетком године, када је ставила вето на санкције ЕУ против Белорусије, како би заштитила посао једног словеначког предузећа у Минску.
Хрватски медији расписали су се о неделима комшија са севера; „Јутарњи лист“, на пример, упозорава да „у тешким временима за Словенију и Хрватску и ЕУ, ником није потребна још једна словеначко-хрватска драма, која би истовремено изазвала бриге и забављала јавност, али и европске политичаре“. Занимљиво је да Словенија не одустаје од блокада иако је у прошлости, баш због њих, добијала пацке од стране појединих чланица ЕУ (Немачке), али и САД-а, којима је Хрватска милија од државице испод Триглава. Када је 2009. године кулминирао спор око границе са Хрватском, пошто је Словенија блокирала чак 13 хрватских поглавља претприступног споразума, тада је Бред Фрејден, амерички отправник послова у амбасади у Љубљани, у поверљивој депеши (коју је објавио „Викиликс“, број 12958, 07/21/2009) дојавио у Вашингтон да је на Западном Балкану „наш (амерички) приоритет – крај словеначке блокаде преговора Хрватске о чланству у ЕУ“. „Словенија ће највероватније бити све изолованија унутар ЕУ, ако не повуче блокаду, али домаћа политика неће дозволити капитулацију без споразума са Хрватском о напретку“, записао је амерички отправник Фрејден. Блокада је убрзо уклоњена, а Загреб и Љубљана су постигле споразум којим би у догледно време требало да реше погранично питање, при чему још увек није јасно ко ће извући краћи крај.
Описано словеначко-хрватско искуство јесте алармантно, јер ако Словенија због нерешене демаркације или неколико стотина милиона евра сме да блокира Хрватску, шта ће спречавати Загреб да, пошто уђе у ЕУ, кочи улазак Србије или неке треће земље, све док не испослује себи корист, било у вези са границом, избеглицама или нечег што нам сада можда није ни на видику. Да су натезања између Словеније и Хрватске поучна, сведочи и податак да су прваци Европске комисије упозоравали владу у Љубљани (и то много пре него што је показала црвени картон Хрватској) да ће то имати „катастрофалне последице за процес придруживања осталих држава кандидата за чланство у ЕУ са подручја западног Балкана“.

УЦЕНЕ КАО ПРАВИЛО Хрватски пример разоткрива праву и највећу опасност која вреба Србију на путу ка ЕУ. Описане блокаде нису никакав изузетак, већ су правило које су искусиле и друге државе ЕУ – док то нису постале. Српски политичари и државни службеници, који јавност теше изјавама да „немачки услови“ о de facto признању Косова нису и „европски“, уистину прикривају чињеницу да многе државе, па и мање чланице ЕУ, а не само велике, лукаво искоришћавају „конфедерална“ својства Уније. У ЕУ се неке од најважнијих одлука још увек усвајају по принципу сагласности, дакле „једна држава – један глас“, а не у складу са већинским, „пондерираним“ гласањем, при којем веће државе имају и већу одговорност за прихватање одлука.
У таквом „систему“ је и Словенија, када је 1992. године поднела захтев за придружено чланство у ЕУ, одмах морала да попушта. И то гадно, а заузврат је добила обећања о просперитету када уђе у ЕУ (сага о успеху заокружена је чекањем на банкрот, који словеначки медији и стране бонитетне куће прогнозирају Словенији). Рим је одмах затражио да Словенија грађанима Италије, исељеним из приморског појаса СФРЈ после Другог светског рата (оптанти из Далмације и Истре), врати некретнине које им је одузео режим Јосипа Броза. Мада је Словенија наследник Осимских споразума (1974) и Римског уговора (1983), којима је то питање решено у виду југословенске отплате дуга за одузету имовину оптаната, Словенија се захваљујући поменутом италијанском захтеву буквално заглавила на путу евроинтеграција. На крају је ЕУ изасланик (Хавијер Солана) наметнуо Љубљани тзв. Шпански компромис, па је Словенија била присиљена да далеко уочи уласка у ЕУ – изврши измене у свом уставу, чиме је грађанима ЕУ (превасходно из Италије), који су у прошлости живели на њеној територији, омогућила право прече куповине некретнина на тлу Словеније. То није било све – Словенија је морала да задовољи и апетите Беча, који је тражио (наоко банално) затварање словеначких „дјути фри шопова“, и то годинама пре него што је Словенија уопште назирала улазак у ЕУ. Аустрија је тврдила да бесцарински дућани угрожавају бизнис и егзистенцију њених трговаца уз међу са Словенијом, па се Љубљана одрекла радњи које су јој доносиле не само знатна средства у буџет, него и омогућавале егзистенцију дела локалног становништва са словеначке стране границе. Нису Аустрија и Италија биле усамљене у убирању оваквих „плодова“. И Пољска је, јуна 2007. године, блокирала усвајање луксембуршког реформисаног уговора, супротстављајући се начину гласања и само једном месту додељеном у правосудним органима ЕУ. И Литванија је исто чинила у вези са питањем ЕУ споразума о визама са Русијом.
Аналитичари америчког „Стратфора“ често упозоравају да су поједине земље чланице ЕУ на тај начин „киднаповале“ европску политику – за своје уске циљеве. Тако се и Турска, убрзо после почетка преговора о пуноправном чланству у ЕУ, суочила са делимичном блокадом Француске, противљењем Аустрије и отвореном блокадом Кипра, који Турску стопира и због неиспуњене обавезе отварања својих лука за бродове са грчког дела острва. Индикативан је и пример Велике Британије која не само да није потписала Пакт стабилности, него је већ у мају 2005. године отворено претила ветом у случају да остале чланице ЕУ покушају да смање њен „рабат“, односно посебне повластице приликом пуњења европског буџета, за које се Лондон изборио приликом уласка у ЕУ, у висини од око 5,5 милијарди долара.
Уместо што политичка елита у Србији улазак у ЕУ представља као нешто што је могуће постићи ако се испуне пуки административни задаци, који користе и самој држави (у процесу, наравно, има и тога), било би поштеније када би се јавности предочила дубина свих уцена са којима је Србија већ сада суочена. Само тако би Србија могла да избегне ситуацију у којој би за безначајан „напредак“ у евроинтеграцијама, била присиљена да чини значајне, чак непроценљиве уступке. Све то се односи и на најновији ултиматум Немачке, која од Србије уистину тражи да de facto призна независност Косова.
Од Србије се тражи да да непроценљив уступак за обећање да ће можда, једном ући у ЕУ, и за могућност да уопште започне преговоре са ЕУ, односно да добије „датум“ за почетак преговора. Током којих би државу чекало још много нових условљавања и још тврђих „добросуседских“ и „пријатељских“ блокада од стране све одлучнијих и бројнијих „отмичара европске политике“. Васкрсавање умало отписане словеначке блокаде Хрватске, претња је онима који хрле ка ЕУ, и опомена не само за регију у целини, а нарочито Србију.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *