Почетна / Свет / Судар Оланда и Меркелове

Судар Оланда и Меркелове

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Битка око престижа и превласти: француски председник подозрева да Меркелова диктира другима ригорозну буџетску дисциплину и штедњу како би (Немачка) „завладала Европом“, а немачка канцеларка је уверена да Оланд успоставља „тројну осовину“ с Римом и Мадридом“ – против Берлина

У еуфорији насталој после обелодањивања апсурдне одлуке, још једне у дугом низу из исте куће, да се овогодишња Нобелова награда за мир додели Европској унији, немачки канцелар Ангела Меркел предложила је на последњем самиту лидера европске фамилије у Бриселу да се сви учесници овог скупа нађу 10. децембра у Ослу, на свечаном додељивању награде. Био би то, ускликнула је усхићено, сигнал европске одлучности и слоге.
Њене колеге су, бележе немачки медији, реаговале затечено и „крајње резервисано“. Италијански премијер Марио Монти био је против толике гунгуле. Биће довољно, рекао је, да том чину присуствују, и награду приме, председници Европског савета (Ван Ромпеј), Европске комисије (Барозо) и Европског парламента (Шулц). Британски премијер Дејвид Камерон је, разнежен и патетичан, предложио да се у Осло пошаље по једно дете из сваке од двадесет седам чланица Уније. Лицитирање је прекинуто кад се за реч јавио француски председник Франсоа Оланд. Реско је саопштио да му не пада на памет да учествује у групном излету у Норвешку, уз готово јетку констатацију: ја нисам статиста!

НАПУКЛА ФАСАДА Још један, готово бизаран детаљ, као илустрација расположења и односа у (не)сложној европској фамилији. И још последичнији за њену судбину: ништа од слоге и сагласја између немачке канцеларке и француског председника, упркос (усиљеним) пољупцима пред камерама. Само привид уместо стварне хармоније. Немачко-француски „мотор“ који је деценијама вукао европски конвој напред, под овим тандемом једноставно више не функционише. Уместо покретачке снаге, постаје кочничар. Немачко-француско партнерство под Меркеловом и Оландом се, приметио је један овдашњи лист, претвара у „фасаду“. Осовина Париз – Берлин је напукла, а нескривени бес званичног Берлина изазивају наговештаји стварања нових „осовина“.
Овде су, наиме, наглашено „алергично“ реаговали на вест о сусрету француског председника почетком октобра са лидерима четири европске земље с европског југа и пет северноафричких земаља. Сусрет одржан на Малти васкрсао је стару француску идеју о „медитеранској унији“, као противтежу све уочљивијој немачкој доминацији у европској кући, коју је Берлин својевремено, уз много напора, успео да „избије из главе“ Николе Саркозија.
Списак „тачака“ на којима озбиљно варничи између немачке канцеларке на прагу (све неизвеснијег) трећег мандата и француског председника на старту владавине из Јелисејске палате, с којим баратају немачки медији, заиста је дугачак.
Увећавају се међусобна сумњичења и подозрења готово при свакој иницијативи која се пушта у оптицај, с једне или друге стране. Од односа према будућој банкарској унији, преко идеје о стварању великог (у светским размерама) и заједничког концерна наоружања до будуће архитектуре Европе.
Опседнута све неизвеснијим изборима за Бундестаг, Меркелова све оштрије посматра европске иницијативе искључиво кроз „немачке наочаре“, понашајући се, од случаја до случаја, крајње прагматично и – противречно. У једном случају је за отворену и непоштедну конкуренцију на глобализованом тржишту, без уплитања државе, у другом посеже за чврстом државном руком.
Оланд то (отворено) квалификује као политичку дволичност званичног Берлина. Дакле – Меркелове. Од других захтева изричито, готово ултимативно, да се ослободе националне ускогрудости, а сама ригорозно следи сопствене (националне) интересе. За пример узима случај са (већ споменутим) концерном, произвођачем авиона ЕАДС. На иницијативу о фузионисању овог француско-немачког концерна с британским концерном БАЕ, чиме би настао највећи концерн на свету за производњу авиона и свемирских летилица, немачка канцеларка је ставила вето, не објашњавајући (Французима) разлоге. А радило се о „једначини без непознатих“: то би могло да угрози радна места у (неким) баварским фирмама, што политички није исплативо, поготово не пред изборе.

[restrictedarea]

ИЗБОРИ РАЗДОРА У причи о готово физички опипљивом подозрењу између Меркелове и Оланда, немачки медији преплићу старе поводе и мотиве са онима који се изнова фабрикују. Оланд, у тој интерпретацији, није заборавио (конзервативки) Меркеловој да је здушно, и отворено, у изборној кампањи подржавала његовог противника, и губитника (конзервативца) Саркозија. Меркелова, кажу, не скрива бес пред својим најближим сарадницима због наговештаја с француске стране да је (социјалиста) Оланд (за сада још у потаји) решен да јој, у предстојећој кампањи за парламентарне изборе, врати истом мером: да, такође здушно и отворено, подржи њеног изазивача и опасног ривала (социјалдемократу) Штајнбрика.
Већу тежину, међутим, имају разилажења у принципијелној равни и стратешким питањима, на којима се очигледно распламсава француско-немачка битка око политичког престижа и превласти. Оланд подозрева (или: уверен је у то) да Меркелова под маском ригорозног санирања националних буџета жели да успостави немачку превласт у Европи. А Меркелова подозрева (или: уверена је) да Оланд гради „тројну осовину“ са Мадридом и Римом – против Немачке.
Меркелова се, на пример, снажно залаже да Брисел убудуће контролише националне буџете. Ту поруку је, опет резолутно, упутила с говорнице у Бундестагу, пред одлазак на самит у Брисел, знајући, дакако, да Оланд такву идеју и иницијативу, такође резолутно одбија. То би захтевало промену уговора о Европској унији и расправу о посебном „европском конвенту“, иза чега би следило референдумско изјашњавање Француза. А председник страхује да би исход таквог изјашњавања могао да буде као 2005. године, када је већина Француза одбила текст Европског устава. Оланд инсистира да све остане онако како је сада, у ситуацији када шефови држава и влада имају „последњу реч“.
Немачки медији констатују да су заиста „ископани дубоки ровови“ између Париза и Берлина (и) на основу разговора француског председника с уредницима шест европских листова у Јелисејској палати непосредно пред минули бриселски самит. Оланд, од доласка на власт, никад тако оштро није критиковао немачку спољну политику као том приликом. Недвосмислено и одсечно је одбацио „гвоздено“ инсистирање немачке канцеларке на ригорозној штедњи: задатак је Француске, узвикнуо је њен председник, да наше партнере убедимо како постоји алтернатива за (драстичну) штедњу.
Тај разговор је, наводно, изазвао узбуђење и огорчење у канцеларкином уреду. Неки су га оквалификовали као „нечувену дрскост и безобразлук“, а Меркелова је, наводно, интервју оценила као Оландову „политичку незрелост“: реч је о „новајлији“ у државним пословима који, за разлику од његовог претходника Саркозија, није водио ниједан владин уред пре него што је сео на председнички трон.
„Шпигл“ примећује да Оланд и Меркелова живе у „одвојеним универзумима“ и да је њихов „поглед на свет“ потпуно различит. Утицајни политички магазин подсећа да је у француско-немачким односима и раније долазило до криза и концептуалних (реформских) разилажења, али не и до тако дубоког раздора као што је овај садашњи.
Фронтови су очигледно заоштрени, а време притиска. Унија би већ на децембарском самиту требало да се изјасни о сопственој сутрашњици и будућој „архитектури“. Страх од могућег краха европске грађевине, који је присутан и у Берлину и у Паризу, уверава „вечите оптимисте“ да ће се лидери две земље, на крају, ипак некако усагласити, из једноставног разлога – што то морају.

УДАЉАВАЊЕ ОСТРВЉАНА Уочљиву забринутост у Берлину изазива и све уочљивије удаљавање Лондона од Европске уније, иако британски премијер Дејвид Камерон то пориче. Не само што се Острвљани све више „затварају“ и одбијају идеје о дубљој интеграцији под слоганом (још) „више Европе“, него и све учесталије траже да им се понешто врати од онога што име је од националне надлежности „Брисел узео“. У току је помна „експертиза“ шта је од европских параграфа корисно за Британце, а шта ради у корист њихове штете. Камерон је већ најавио да ће се његова влада повући из неких „ставки“ Споразума о заједничкој сарадњи полицијских и правосудних органа, а ради се, како се чује, о више од сто параграфа, укључујући и налоге за хапшења на европској равни.
Лондон је још из времена Маргарет Тачер изборио специфичну позицију кад је реч о чланству у Европској унији, по принципу „a la carte“. Званични Берлин се с тим одавно помирио, а неким потезима и иницијативама садашње власти ту „раселину“ и сами продубљују, припремајући варијанту с „две уније“ под једним кровом.
Меркелова је недавно, у разговору с председником Европске комисије Барозом, лансирала идеју о одвојеном буџету за еврозону, из којег би новац одлазио за подстицање развоја само њеним чланицама. Португалцу се, дакако, та идеја није допала. „Влада“ (Комисија) на чијем је челу има јаку позицију (само) у „формацији 27“, док у еврозони ствари диктирају искључиво шефови држава и влада.
Удаљавање Лондона од Брисела, које у овом часу изгледа незаустављиво (популарност једне десничарске популистичке странке која захтева потпуни излазак Велике Британије из ЕУ упадљиво расте, а најновија истраживања говоре да би се макар који промил изнад педесет одсто грађана изјаснило на референдуму за напуштање ЕУ), не би, по проценама у Берлину, стратешки одговарало Немачкој.
У тим проценама, удаљавање Острвљана користило би – Французима: у суженој ЕУ, у њеном језгру, еврозони, расте утицај националних лидера, слаби утицај Европске комисије, земље Средоземља, предвођене Француском, добијају на тежини, чиме немачка (пре)моћ, последично, слаби.
Ако је овај сценарио ипак још у домену (реалних) претпоставки, очигледно је да унутрашњи догађаји угрожавају позицију (већ годинама, по„Форбсу“) „најмоћније жене света“. Њен маневарски простор осетно се сужава. Све мање ће бити Европљанка, све више Немица.
После уласка у изборну арену опасног претендента на канцеларски трон, социјалдемократског кандидата Пера Штајнбрика (о чему је„Печат“ већ писао), у недељу је стигао шок из тврђаве конзервативаца: за градоначелника Штутгарта, покрајинске престонице (Баден Виртемберг), где је партија немачке канцеларке, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) неприкосновено владала четири деценије, изабран је кандидат зелених Фриц Кун.
„Црни“ југ, изузимајући још Баварску, постаје „зелен“. Наставља се готово незаустављиво „протеривање“ конзервативаца, после њихових пораза у Хамбургу, Бремену и у Северној Рајни Вестфалији, из великих градова. Пад Штутгарта, немачке индустријске метрополе („Бош“, „Дајмлер“, „Порше“), и читаве покрајине, за Меркелову је двоструко болан: с југа је, у укупном збиру, одвајкада конзервативцима притицало највише гласова, а победа зелених је „опасан сигнал“ за исход парламентарних избора у септембру 2013. године – у поход на власт зелени иду ортачки са црвенима, социјалдемократама…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *