Шта све можеш у Србији кад си писац (наставак из прошлог броја)

Пише Миодраг Зарковић

Многи овдашњи писци и публицисти, попут Светислава Басаре, Марка Видојковића или Ивана Чоловића, немилице су вређали државу Србију док је она њима широкогрудо увећавала углед плаћајући преводе њихових књига 

Листајући податке које је „Печат“ добио из садашњег Министарства културе, о томе ко је све и колику новчану помоћ добијао на конкурсима дотичног министарства у протекле четири године, лако је стећи утисак да културна делатност у Србији, а не Северна Кореја, представља последњи бастион социјализма на планети.
То је, у ствари, бастион социјалистичког самоуправљања, друштвеног уређења заснованог на братство-јединственом југословенству, што ће рећи – србомржњи. Систем у којем најоданији овдашњи синови и кћери „региона“ живе и стварају о трошку обичног народа, и то управо српског народа, чијем су даљем и даљем понижавању занавек посвећени.
Тако долазимо до сумануте ситуације у којој грађани Србије плаћају књижевне „подвиге“ Светислава Басаре, широј јавности познатог по бисерима попут оног да последња два века српске историје представљају ништа друго до „дефиле националистичких простака“.

ВЕТАР У ЛЕЂА Умешност неког књижевника, наиме, врло често се очитава тиме на колико су језика преведена његова дела. Пишчева слава у оквиру националног корпуса није ни приближно толико меродавна, пошто може да буде производ разноразних околности које и не морају да имају везе са каквоћом самог дела: уколико је, на пример, књижевник идеолошки подобан у одређеном режиму, већа је и вероватноћа да ће кроз образовни систем и школску лектиру бити наметан књижевној јавности, на основу чега ће му бити неупоредиво лакше да допре до најширих слојева читалаштва. Са преводима на друге језике, међутим, то најчешће није случај, пошто се занимање неке стране државе и стране културе за овог или оног писца најчешће сматра истинским, тј. ненаметнутим, што је снажнији доказ његових стваралачких вредности.
Наравно, постоје изузеци у оба смера (добри писци чија дела још нису продрла на „туђа“ тржишта, као и они чија међународна слава вишеструко превазилази стварне домете њиховог стваралаштва), али списак преведених издања ипак важи за можда и најбитнију ставку у биографији сваког књижевника.
Књижевност је, међутим, сувише озбиљна ствар да би била препуштена пуким ћудима тржишта. Због тога многе државе са недовољним културним утицајем у међународним размерама, као што је Србија, новчано помажу превођење дела за која се процени да ће проносити славу матичне културе. Та помоћ састоји се у томе да се страној издавачкој кући која је заинтересована за објављивање одређеног књижевника, покрију трошкови превода тако што се плати преводилац.
Државе попут Србије практично су принуђене да се на овај начин боре против надмоћи писаца из агресивнијих култура. Рецимо, роман Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве“, мада је на екс-Ју просторима одавно стекао култни статус, без оваквог „ветра у леђа“ од стране државе никако не би могао да се на светском нивоу носи са квалитативно недораслим, али маркетиншки нападнијим делима сличне, урбане тематике (као што су, примера ради, књиге енглеског писца Ника Хорнбија). Стога је Министарство културе сваке године новчано помагало на десетине страних издања романа домаћих писаца, тако што је покривало трошкове њиховог превођења.

[restrictedarea]

НАШМИНКАНА ДИКТАТУРА У идеалној ситуацији, дакле, оваква помоћ државе је нешто што свима може само да користи: писцу додаје престиж, матичној култури шири утицај, а на страном тржишту обогаћује понуду. Где год је, међутим, у игри и новац, тешко је достићи идеалну ситуацију, поготово што мерила по којима се одређује да ли је неко дело уметнички вредно или није, те да ли на достојан начин представља матичну културу или не, наравно да нису уклесана у камену. Око сваког иоле значајнијег дела водиле су се и воде се расправе и расправе у овом погледу, тако да бог нека је у помоћи свакоме ко се прихвати задатка да књижевна дела вреднује државним новцем.
Проблеми се, међутим, драматично увећавају ако у држави имате немилосрдну идеолошку тиранију, као што је било са Србијом у претходне четири године. С обзиром на природу режима Бориса Тадића, те нашминкане диктатуре током које је Србија претворена у концентрациони логор за недосањани улазак у Европску унију, може се чак рећи да би право чудо било када списак превода српских књижевних дела, које је финансирало Министарство културе за вакта Небојше Брадића и Предрага Марковића, не би био препун скандалозних одлука.
Поприличан број таквих одлука везан је за поменутог бившег амбасадора Басару, писца који је пре свих заслужио да буде обележен као режимски. Не само због злогласног и злослутног мегаинтервјуа који је за такође прорежимски часопис „Статус“ урадио са Тадићем лично лета 2011. године, већ и због разноразних привилегија којима је режим засипао Басару, а којима овај писац није био ни на који начин дорастао – сетимо се само прошлогодишњег „Сајма књига“ у Београду, који је баш Басари „запало“ да отвара, иако је штанд који га је угостио био сабласно празан чак и када је Басара потписивао књиге. Да не помињемо слободу да некажњено вређа кад, кога, шта и како пожели, коју је немилице користио и користи, иако му је чак и она превелики залогај (што се најбоље видело по извињењу које је у уживо преношеном ТВ сучељавању био принуђен да изрекне Ђорђу Вукадиновићу, чим се усудио да се појави наспрам њега).
Стога и не чуди што је Министарство културе својеручно, а нашим новцима, платило следеће преводе Басариних дела: „Монголски бедекер“ на немачки и шпански језик, „Peking by night“ на француски и шпански, „Успон и пад Паркинсонове болести“ на мађарски, македонски и словеначки, „Фама о бициклистима“ на енглески и македонски, те „Мајн кампф“ на мађарски језик.
Десет превода за четири године! Хомер ли је, када овако издашно затрпавамо планету његовим делима?!
Није у овој причи пресудно, али ни небитно, истаћи да је ових десет превода коштало државу Србију 15.200 евра, а да за тај новац Србија није пазарила чак ни то да је Басара, чија је биографија сада богатија за десет превода, макар мало поштеди у својим простачким, скоро свакодневним иступима.

РАЗАРАЊЕ УГЛЕДА С обзиром на то да већина превода кошта између 500 и 2.000 евра по књизи, висина оваквих трошкова покривених из буџета није рогобатна у укупном износу – штавише, збирни издаци за било коју од четири календарске године не домашују ни до половине просечног филмског трошковника, а камоли до средстава протраћених на кинематографију које смо описали у прошлом броју „Печата“. Али, ко не плати на мосту, платиће на ћуприји. Материјални губици можда јесу занемарљиви у односу на оне везане за филмске будалаштине, али су и могуће погубне последице далеко озбиљније. Филмови Горана Паскаљевића, његовог имењака Марковића или Срђана Драгојевића, разорно делују по углед Србије на кратке стазе, али су дугорочно безначајни, јер их се ни за годину дана, а камоли за пет или десет, нико неће ни сећати, још мање гледати и анализирати. Са друге стране, књижевност има вернију, темељнију и истрајнију публику, што ће рећи да мађарски превод Басариног „Мајн кампфа“ може – пу, пу, далеко било – да буде актуелан деценијама надаље. Да српско Министарство културе није пристало да плати превод, сва је прилика да дотично дело не би никада ни изазвало било какво интересовање из иностранства, што би била права мера његове објективне вредности; овако смо исфинансирали изузетно непријатну могућност да Басарине књиге буду лако доступне на страним тржиштима за вјеки вјеков. У односу на ту евентуалност, сваки материјални трошак изгледа потпуно беспредметно.
Додуше, има „стваралаца“ који су успевали да натерају Србију да плаћа све њихове маштарије, биле оне филмске или књижевне. Тако је поменути Горан Марковић, редитељ по занимању, написао књигу „Мале тајне“, а Министарство културе брже-боље похитало да на конкурсу одржаном 2009. године плати, износом од 500 евра, превод ове књиге на бугарски језик.
Још један одскора филмски стваралац, Филип Давид – косценариста филма „Кад сване дан“, срамотне историјске ревизије која Србима натура непостојећу кривицу за страдања Јевреја у логору „Сајмиште“, али је ипак одређена да „представља“ нашу земљу у трци за „Оскара“ за страни филм – појављује се на списку оних чије су књиге превођене нашим новцем. Његова књига „Сан о љубави и смрти“ преведена је на мађарски и пољски језик, а „Принц ватре“ на италијански. Чудо да Давиду није пало на памет да и у овој помоћи коју прима од државе Србије препозна какво „зрнце људскости“, као што је управо то – зрнце – препознао у пожртвованости коју су Срби исказали спасавајући њега и његову породицу за време Другог светског рата (није, додуше, осетио потребу да сачини сценарио о том „зрнцу“; само га повремено, врло повремено, помене у неком од интервјуа).
Али, шта рећи о књизи афоризама „Обележене приче“ Александра Чотрића, провереног кадра Српског покрета обнове, хумористе за кога не постоји емпиријски доказ да је икада икога засмејао (Даницу Драшковић сигурно није, иначе би јој остао фацијални грч)? Превод те збирке „афоризама“ на пољски језик Министарство културе платило је 2011. године 1.200 евра, што је вероватно најсмехотреснији податак икада доведен у везу са Александром Чотрићем (с тим што смо најдебљи крај у тој прегрубој пошалици извукли ми, грађани Србије, којима је и припадало злосрећних 1.200 евра).

ШТЕТА ВЕЛИКА, А ЈЕФТИНА Један од невешто прикривених јунака достављених спискова јесте и Владимир Кецмановић, човек у чију сте књижевну „вештину“ могли и недавно да се уверите, када је своју разулареност у јавној преписци са замеником главног уредника „Печата“ Александром Дунђерином зачинио незапамћено вулгарним последњим одговором. Кецмановић је склон томе да се у јавности представља као неко ко је наводно изнад уобичајених политичких и идеолошких подела у српској јавности, али је Министарство културе у претходном мандату ипак нашло за сходно да новчано помаже пласирање његових књига на страна тржишта. Тако је његов роман „Топ је био врео“ преведен на енглески, а „Феликс“ на украјински језик – оба у текућој, 2012. календарској години. Узајамна наклоност Кецмановића и бившег министра Предрага Марковића протеже се и на прошлу годину, тачније новембар 2011, када је министарство са 51.500 динара потпомогло Кецмановићево књижевно вече у „Матици Српској“ у Подгорици. Толико о Кецмановићевој извиканој непристрасности и несврстаности у овдашњој политичкој кланици.
О непристрасности Марка Видојковића, упадљиво нервозног назови писца који се није устезао ни од тога да псује своје неистомишљенике (па и Владимира Путина!), никада није ни могло да се говори. Исто као ни о његовом књижевном таленту, нимало исказаном на једином месту на којем би исказан морао да буде – у самим делима. Министарство културе је, међутим, са скромних 500 евра 2009. године финансирало превод Видојковићеве књиге „Све Црвенкапе су исте“ на македонски језик. То је уџбенички пример велике културне штете – и по српски и по македонски језички простор – остварене скоро па неприметним материјалним средствима.
И то, пак, пада у сенку пред податком да је Министарство културе током 2011. године подупрло три издавачка дела од капиталног значаја за српску културу. Два су везана за Сретена Угричића, зимус смењеног директора Народне библиотеке Србије (после више од деценије, колико је провео на том положају): округло хиљаду евра платили смо превод његове књиге „Бог језика и друге приче“ на македонски језик, док је превод његовог романа „Незнаном јунаку“ на немачки био више него три пута скупљи (360.261,50 динара). Када се ово има у виду, још је нејаснија Угричићева подршка Андреасу Николаидису и његовом прокламованом плану за ликвидацију политичког и црквеног руководства Србије и Републике Српске: они му плаћају преводе, а Угричић би да их побије?!
У исто време, нашло се још 1.000 евра да би се платио превод књиге, тачније збирке есеја Ивана Чоловића „Балкан – терор културе“ на македонски језик. То ваљда да би и Македонци били упознати са свим гадостима о Србији и Србима које Чоловић избацује као на траци.
Ипак је, у овом мору нестварно понижавајућих података, можда и најпоразнија једна чињеница која се не види из спискова достављених „Печату“: док су плаћале преводе Видојковићевих, Угричићевих, Кецмановићевих, Чотрићевих (?!) и осталих набројаних „ремек-дела“, мудре главе из Министарства културе нису нашле за сходно да покрију трошкове превођења „Романа о Лондону“ Милоша Црњанског на немачки језик. Шта је, заиста, Црњански према једном Басари?
Зато су, насупрот капиталним романима непролазног Црњанског, увек имали разумевања за потребу да се иностранству представе преведена дела Биљане Србљановић, Боре Ћосића, Драгана Великића и Владимира Арсенијевића. О томе више у следећем броју.

Наставиће се

[/restrictedarea]